Neispavana mama i noćni podoji, šta činiti?

Odgovor jednoj majci na pitanje: “Poštovani Dr Stankoviću, obraćam Vam se u vezi jednog iscrpljujućeg problema. Naime, imam bebu uzrasta 11 meseci koja se svaku noć budi po desetak puta i to u drugom delu noći. Pred svitanje je to na svakih 20-30 minuta. Okreće se, ustaje, "ide negde"... To traje po 5 -10 minuta, a zatim se uspava ili sisanjem ili sama. Dojim je samo onda kada vidim da ne može sama da se uspava i da se još više razbuđuje. Svodi se na 3-4 dojenja u toku svake noći. Tokom dana lepo uzima drugu hranu, osim mleka. Zato je i tokom dana dojim 4-5 puta. Brine me nespavanje i veliki broj podoja s obzirom na uzrast. Hvala u napred, "neispavana mama".

Imati bebu nije nimalo jednostavan fizički i umni posao

Za ženu to predstavlja i potpuno napuštanje prvog (bezbrižnog) i drugog (trudničkog) stanja i prelazak u “treće” stanje ispunjeno protivurečnim osećanjima, dilemama, konfliktima, ali i emocionalnom ispunjenošću zadovoljstvom kakvu samo roditelji mogu razumeti.

Oblast spavanja odojčeta, u nauci, za sada, predstavlja oblast nagađanja više nego znanja, sa neujednačenom stručnom literaturom (više esejističkom nego empirijskom). Ova oblast ujedno predstavlja aktivno polje sukoba dveju psihijatrijskih škola: psihoanalitičke i bihejvioralne, što se odražava kroz različite pristupe i savete o higijeni spavanja odojčeta. Iako obrazci spavanja predstavljaju više odraz temperamenta deteta nego načina roditeljstva, buđenje po desetak puta tokom noći spada u domen poremećaja spavanja i bebe i mame.

Deprivacija spavanja bebe utiče na spavanje mame i obrnuto, a deprivacija spavanja mame utiče na partnerski odnos mame i tate. Poremećaj spavanja onda postaje porodični problem. Ukoliko je kod bebe poremećaj održavanja sna, često buđenje, otežano smirivanje i prelazak iz budnosti u lak san jedini manifestni problem (bez povećane dnevne razdražljivosti, poremećaja odnosa u dijadi majka-beba, motornih poremećaja, bilo kojeg regulatornog poremećaja), poremećaj spavanja odojčeta je sasvim pouzdan.

Buđenje na svakih 20-30 min. u drugoj polovini noći ima objašnjenje u skraćenju ukupnog trajanja faze plitkog i dubokog spavanja koje se kod odojčeta inače kraće nego kod odraslih, a faze plitkog spavanja dva puta su vulnerabilnije nego kod odraslih. Otuda i češće i lakše buđenje. Kratkotrajna buđenja su dakle normalna i očekivana pojava, nakon kojih se beba samostalno uspavljuje. Ono što nije uobičajeno je da se beba često budi i ostaje budna nakon toga, a posebno ako po buđenju beba postane motorno aktivna ("ide negde").

Razlozi za često buđenje

Osim generalno povišene budnosti bebe, razlozi za čestim buđenjem mogu biti i zajedničko spavanje mame i bebe, pri čemu uplašena mama budi bebu čestim proverama. Iako mame čuju i najmanji šum koji beba proizvodi, mišljenja sam da je bezbednije da beba spava u ograđenom krevecu.

Drugi razlozi mogu biti u vezi sa rastom zuba, što možete prevenirati utrljavanjem lokalnih anestetika, zatim zapušen nos, zeđ, temperaturne razlike, pa i hrkanje mame.

Zbog svega, ako je to moguće, treba omogućiti bebi da spava odvojeno od mame u svom krevetiću. Bebe imaju potrebu za toplotom majke i komunikacijom sa njom, ali pre svega, beba ima potrebu za spavanjem kada je vreme za spavanje. Postavlja se pitanje koje su to uzrasne granice kada ono što bebi u jednoj fazi razvoj prija i potrebno joj je, u drugoj fazi razvoja šteti.

Buđenje i noćni podoji su do četvrtog meseca imali biološku važnost za bebu, ali sa 11 meseci to predstavlja ponašanje koje se odvojilo od svog uzroka i predstavlja naviku koju održava majka, najčešće iz sopstvenih uverenja i strahova. Od šestog meseca dete ima bolju termoregulaciju i uveliko uzima drugu (čvršću) hranu, tako da se potreba noćnog dojenja smanjuje na najviše jedno buđenje radi dojenja.

Posle šestog meseca (najkasnije do devetog) noćno dojenje je nepotrebno jer se očekuje da dete noću spava a ne da vari hranu (70 odsto dece u uzrastu od 9 meseci spava najmanje 5 sati u kontinuitetu bez buđenja). Međutim, razumljivo je i zašto majke ne prekidaju sa noćnim dojenjem.

Bebin plač je neverovatno snažna draž (po inezitetu plač može dostići buku nteziteta pneumatske bušilice za razbijanje betona), i u mozgu majke predstavlja signal za lučenje mleka. Uz sadejstvo materinskog instikta, strahova za zdravlje bebe i prirodne potrebe mame za snom, nastaje snažna pokretačka snaga za automatizovano nuđenje dojke pri prvom plaču bebe tokom spavanja.

Zbog svega, uspavljivanje sisanjem nakon buđenja treba prekinuti. Istina je da to bebi daje osećanje sigurnost, toplote, hranu (mada sa 11 mes. retko ima potrebu za pravim podojem), ali je ometa u razvoju i učenju samoumirivanja. Ukoliko se u preteranom i prezaštićujućem roditeljskom ponašanju učvrste obrasci ponašanja deteta koji bi trebali da isčeznu na mlađem uzrastu, nastaje problem koji ometa detetov razvoj.

Poremećaji spavanja između prve i druge godine života bivaju udruženi sa lošim apetitom i zaostajanjem u rastu, razdražljivošću tokom dana, problemima u socijalizaciji i usvajanju razvojnih veština. Dodatnu zabunu unose i medicinski pamfleti koji promovišu fizičko zdravlje deteta dojenjem do dve godine.

Problem sa takvim savetima je što su uvek generalni i ne poštuju individualni razvoj već su skoncentrisani na jednu ili dve varijable npr. imunološki status deteta i enzimska podrška, a zanemaruju sve ostalo, pogotovo emocionalni i umni razvoj, pa i činjenicu da mleko tada nema ni približnu hranljivu vrednost potrebnu detetu, a da su komunikativne sposobnosti deteta daleko naprednije, tako da ono sa majkom ostvaruje mnogo složeniji emocionalni odnos od onoga koji se dešava tokom dojenja.

Dakle, šta onda činiti kada se dete probudi?

Dve su mogućnosti. Kada ih pročitate, pre svega zapišite spisak koraka koji ćete preduzeti, kako se ne biste uspaničili na bebin plač, koji će se i pojačati na promenu dosadašnjih navika.      

• Prva mogućnost - ukoliko ne možete da tolerišete bebin plač već je uzimate u ruke, nunate, ljuljate dok ne zaspi, činite to sve dok se beba potpuno ne opusti ("oklembesi") i dublje ne zaspi. Nestrpljivost i požurivanje samo doprinosi da nakon spuštanja bebe u krevetac ponovo začujete plač. A onda sve iz početka, ali svaki put sve duže. Tek nakon 20-ak minuta nakon uspavljivanja beba ulazi u dubok san iz koga se teško budi.
  Ukoliko se tokom noći probudi, ponekad je dovoljno pomaziti je po leđima ili lagano pevušiti pa da se beba ponovo uspava. Ovaj metod često pomaže, ali je nepouzdan i može pomoći u konverziji jednog načina uspavljivanja u drugi, a da se fragmentisano spavanja ne menja. Dobra strana je što ne podazumeva nuđenje dojke, a podrazumeva uključenje drugog roditelja kako bi mama predahnula.     
• Druga mogućnost - nosi gotovo sigurnu promenu noćnih obrazaca spavanja, u periodu od 3 do 5 dana, najduže do dve nedelje, u zavisnosti koje se bihejvioralne tehnike primenjuju. Generalno, bihejvioralni terapeuti predlažu dva osnovna postupka: a) primena pozitivnih rituala pre spavanja kao predvidljiv znak za umirivanje bebe, a povezani su sa pozitivnim interakcijama između deteta i roditelja.
  
  Kao posebno povoljan metod predlaže se masaža odojčeta ili deteta. Osim promene obrzaca uspavljivanja i spavanja, primena masaže povezana je i sa pozitivnim efektima na učenje, rast, razvoj, jer umanjuje nivo stres hormona kortizola, adrenalina i noradrenalina, a dovodi do povećanja tzv. "hormona sreće" - serotonina. Kod adolescenata pad bunosti primenom masaže registruje se i na EEG aktivnosti mozga. Kada se uvedu rituali kao signal pred spavanje, onda se i vreme odlaska na spavanje može pomerati ka željenom terminu. Pozitivni rituali se odvijaju van detetovog kreveca.
  
  Trening samouspavljivanja, u svom izvornom doktrinarnom pristupu, isključuje roditeljske intervencije tokom spavanja. Podrazumeva stavljanje deteta u krevetac dok je još uvek budno ("pospano ali budno") i dopuštanje da se dete "plačući uspava". Tehnički, neintervenisanje roditelja, umanjuje ponavljanje "neprikladnog" ponašanja bebe u vreme uspavljivanja i spavanja. Plakanje, bes, pozivi deteta, moraju biti ignorisani potpuno (nemodifikovan program), izuzev ako je dete bolesno, povređeno ili nebezbedno.
  
  Očekivano je da se tokom prve noći ponašanje dramatično pogorša (dugo plakanje, češće buđenje), ali se nakon 3 do 5 noći ponašanje dramatično menja. Uspeh zavisi isključivo od doslednosti roditelja. Ukoliko roditelji budu reagovali na plač deteta, program postaje neefikasan i dolazi do pogoršanja, jer se plač i bes onda potkrepljuju. Modifikovani progaram (za roditelje koji slabo tolerišu ponašanje deteta doživljavajući ga kao patnju, a ne kao učenje novog ponašanja) podrazumeva da roditelj može biti u istoj sobi sa detetom i mogućnost da verbalno ili dodirom uteši dete (ne duže od 60 sekundi u intervalima od 20 minuta). Ove intervale treba produžiti kako roditelji postaju opušteniji.

Iako preporučeni program može izgledati surovo, on je u mnogim državama sveta preporučen od strane pedijatrijskih asocijacija i dečjih psihijatara i pokazao se kao najuspešniji metod koji uči dete i pomaže mu u razvoju potrebnih veština, a roditelje odvaja od prezaštićujućeg ponašanja koje, ako pošteno analiziramo, nije ništa drugo nego nuđenje poruke detetu da nije bezbedno.