Neuroni podstiču želju za slanim

Čips od krompira, pomfrit, kokice- u čemu god da više uživamo, svi ćemo se složiti oko jedne stvari. So doprinosi tome, da hrana ima bolji ukus.

Međutim, unošenje soli u velikim količinama, nosi sa sobom određene rizike, koji mogu dovesti do kardiovaskularnih bolesti, ali i do mentalnih oboljenja.

Kalifornijski Institut za Tehnologiju je objavio istraživanje, o pronalasku novog neurona. Ovi neuroni mogu da podstiču i suzbijaju želju za slanim, a to je zaključeno na primeru mozga kod miša. Rezultati ovog istraživanja predstavljaju početak pronalaska rešenja za regulisanje unosa soli kod ljudi.

Eksperiment se spovodio u laboratoriji Yuki Oka, koji je asistent profesora biologije i naučnik Instituta. Celo istraživanje je opisano i objavljeno u listu Nature.

Natrijum, jon koji se nalazi u kuhinjskoj soli, zadužen je za pravilno fukcionisanje našeg organizma (funkcionisanje kardiovaskularnog sistema, cirkulaciju i prenos informacija).

Kod svake životnjske vrste, telo po jasnim pravilima reguliše prisutnost koncentracije natrijuma. Životinje ne mogu same da proizvode ovu supstancu, stoga, jone unose putem hrane.

Kada telu nedostaje natrijum, mozak šalje specifičan "apetitski signal", koji povećava želju za ovim jonom. S obzirom na to, da sam način funkcionisanja ovog signala za apetit nije poznat, naučnici su otkrili grupu neurona u malog mozgu miša, koja kontroliše želju za unosom natrijuma.

Na čelu sa postdiplomcem Sangjun Lee, tim je koristio genetske alate za manipulaciju aktivnostima ovih neurona, kako bi ih stimulisao svetlošću. Istraživači su primetili da je veštačka stimulacija ovih neurona, uzrokovala da miševi jedu parče slanog kamena, iako su njihova tela bila u potpunosti zasićena natrijumom.

Zatim su istraživači merili aktivnost neurona, dok su miševi jeli natrijum. U roku od nekoliko sekundi, pošto je supstanca "udarila" u jezik životinje, inhibirana je aktivnost neurona koji je zadužen za apetit natrijuma. Međutim, direktna infuzija natrijuma u želudac, nije potisnula nervnu aktivnost. Ova neurološka supresija se nije dogodila, ni kada su receptori natrijuma na jeziku, bili farmakološki blokirani. Istraživanja pokazuju, da su oralni natrijumski signali, verovatno posredovani sistemom ukusa, neophodni da inhibiraju neurone apetita natrijuma.

"Želja za unosom soli, je način da vam telo kaže da je u natrijumskom deficitu", kaže Oka. "Kada se jednom potroši natrijum, potrebno je vreme da ga telo potpuno apsorbuje. Interesantna je pojava, da je samo ukus natrijuma, dovoljan da smiri aktivnost neurona apetita soli. To znači da su čulni organi, kao što je čulo ukusa (i receptori), mnogo važniji u regulisanju pravilnog funkcionisanja organizma. Dakle, čulni organi, nemaju samo ulogu prenošenja spoljašnjih informacija do mozga."

Zanimljivo činjenica jeste da kod mnogih vrsta, uključujući i ljude, unošenje natrijuma može podstaći još veći apetit.

U daljem radu, Oka i njegovi saradnici žele da zaključe, kako se neuroni apetita natrijuma moduliraju tokom vremena. Odgovori na pitanja mladih istraživača, mogu doneti rešenja za ishranu (sa manjim unosom natrijuma), kod ljudi imaju zdravstvene probleme.

(Stetoskop.info / technology.org)