Zdravo Marija.Pišeš dobro i sve sam razumeo što si napisala. Pitanje o smislu života i smrti predstavlja večitu temu razmišljanja filosofa, umetnika, naučnika. Smrt je najizvesnija pojava u životu, a strah od smrti se uopšte ne smatra patološkim strahom, već normalnom ljudskom emocijom i nema načina da se čovek izleči od tog straha jer je sasvim prirodan. Ali život se ne sastoji od razmišljanja o smrti. Naprotiv, mnogi smatraju da je smisao života sam život. Zajedničkim snagama, priroda i ljudi čine sve da se ljudski vek produži kako bi ljudska vrsta još više napredovala. Iako se ljudski geni globalno nisu menjali još od pećinskog čoveka, ljudski mozak je razvio mnoge sposobnosti i od pećinskih crteža, otkrića vatre i točka, pa sve do čovekovog leti u kosmos, uz stvaranje umetnosti i stvaranja umetničkih, arhitektonska čuda. Medicina stvara lekove, mašine i psihoterapije, a religija vekovima promoviše veru u vaskrsenje Isusa Hrista, kao simbol besmrtnosti ljudske vrste, odnosno prenosi poruku kako svaki ljudski vek nije promašaj već doprinos opstanku celokupnog čovečanstva. Ideja vaskrsa je u hrišćanstvu jedna od najdivnijih simbola i poruka čovečanstvu, da vredi živeti i da je život dar koji ne treba ćerdati već proživeti. Ideje o samoubistvu stoje u potpunoj suprotnosti sa svim gore ispisanim porukama uključujući i religijske ideje. Imajući u vidu da si religiozna, uveren sam da znaš stavove crkve o samoubistvu. Iz tvog pisma naslućujem da ti razgovori prijaju, ali kao da iz tvog pisma izvire usamljenost, a ne nerapoloženje. Kao da tvoje plakanje, panika, gušenje budi druge ukućane da razgovarate, a da si ti sa druge strane dostupna svima za razgovor ("Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje"). Možda bi češće trebala da ukazuješ kada se osećaš loše, a ne samo kada se prepuniš, jer ako prikrivaš nezadovoljstvo, drugi neće ni znati kako se zaista osećaš. Predlažem da nastaviš da se viđaš sa doktorkom sa kojom ti je razgovor prijao i da ništa ne činiš (po pitanju misli o samoubistvu) dok se sa doktorkom ne vidiš, ali i da se sama angažuješ u satvaranju novih prijateljstava (prijatelje ne pominješ), kao i da se uključiš u aktivnosti svojih vršnjaka (onih koje se očekuju za sedamnestogodišnjakinju), ali i po pitanju potrage za grupama podrške mladima (nevladine organizacije) kojih u Skoplju siguran sam ima. Puno pozdrava, dr Miša

Poštovana bako, sposobnost deteta da razume "ne" stiče se veoma rano. Grub, ali dobar pokazatelj je regulacija fizioloških funkcija. Problem nastaje kada se detetu govori "ne", ali se od njega ne zahteva dosledno da to i prihvati, pa neka deca, adolescenti, pa i odrasli jednostavno nauče da za njih "ne" ne postoji. Ne mora značiti da se kod sve dece radi o lošem vaspitanju. U slučaju vašeg unuka, koga vi opisujete kao veoma aktivanog (24 sata traži pažnju), ne spava kada i druga deca i ne može da kontroliše "svoje želje i razumno prihvati odbijanja... a sve može da nauči", nekoga može navesti i da pomosli da dečak ima povišenu budnost i hiperaktivnost (ADHD). Sa druge strane, napadi histerije, vaš strah da ne bude povređen ako mu se odlučnije stavi do znanja šta treba da nauči da ne ponavlja, prisiljavanje da nešto uradi (a ne motivisanje), bi nekome govorilo da dečak i ne uči kontrolu ponašanja, već da upravo krokodilskim suzama dobije ono što želi. Ponekad ove dve pojave idu ruku pod ruku, i najčešće je potrebna pomoć stručnjaka jer se retko ponašanje spontano reguliše, pogotovo kada postoje više različitih pristupa prema detetu (roditelji, bake-deke, vaspitačice itd.). Dakle, predlažem da se konsultujete (zajedno sa RODITELJIMA) sa psihologom iz obdaništa, ali i specijalizovanim stručnjakom za razvojnu psihologiju, da se od pojačanog nestašluka ne bi pravio problem, ali i da se eventualno objektivni problem u ponašanju deteta ne bi normalizovao i posmatrao kao nestašluki koji dete ometa da se uklopi u vršnjačku grupu. Pozdrav

Poštovana valjevka, osim veoma male razlike u uzrastu vaša dva sina, izgleda da su razlike u drugim aspektima mnogo veće. Postoji puno faktora koji mogu da uslove razliku u ponašanju dva deta od istih roditelja, počevši od različite konstelacija genetskog materijala, preko temperamenta, redosleda rodjenja i ophodjenja prema prvorodjenima (pogotovo muškoj deci) i porodičnim očekivanjima, pa sve do vremena i spretnosti koje roditelji imaju u ophodjenju prema prvorodjenima i onima koji se rode posle. Naravno, treba imati u vidu izloženost različitim, po dete stresnim okolnostima u van porodice, pa sve do pojave specifičnih razvojnih problema. Temperament omogućava da neka deca brzo i lako uče strah, druga ne. Neka deca bivaju naučena da pokazivanjem straha mogu da menjaju ponašanje drugih, pa ga značajno češće pokazuju (stidljivost, plačljivost bez suza itd.). Ponašanje vašeg starijeg sina je sigurno motivisano nekim gore pomenutih uticaja i on ne mora biti sadržan samo u nekoj traumatičnoj situaciji za njega koju on želi da izbegne (na šta se često prvo pomisli), već i u ophođenju prema njemu kada on pokazuje strašljivo ponašanje. Da bi se to ponašanje menjalo, potrebno je da se konsultujete sa specijalizovanim stručnjakom, a popruilično sam siguran da ih u Valjevu ima, da bi ste dobili konkretniji savet da li je i šta potrebno činiti na dalje.

ODGOVOR Poštovana gdjo T, čestitam vam na upornosti da dobijete savet. Obzirom da ste već pisali, dozvolio sam sebi da se sa namerom poigram vašim pismom očekujući vaš komentar. Naravno, na više načina je to moglo biti učinjeno jer ste na fantastian način pružili mnogo informacija. Evo kako va[e pismo može izgledati i drugačije Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Do sada je bila odlična učenica. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali…Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično. Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira), ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Srdačan pozdrav

Poštovana, teško je ili bolje reći nemoguće sa sigurnošđu tvrditi na > osnovu > samo jednog segmenta u ponašanju da dete ima ili nema autizam. Autizam ima > hiljadu lica, ali ono što se izdvaja autističnu decu u ponašanju je > nedostatak socijalnog reciprociteta, odnosno postojanje jednosmernog > zadovoljstva bez razvijene > sposobnosti o razumevanju potreba drugih. Kao što postoje zablude da > autistična dece uopšte nemaju kontakt očima, tako je i zabluda da > autistična deca nemaju potrebu da se maze i budu mažena. Problem kod > autistične dece je što umesto da kontakt očima ostvaruju "čitajući" sa > lica psihološko stanje druge osobe, ona mogu uporno da zure u osobu, > zainteresovana za određeni upadljivi detalj a ne za lice kao celinu, > neprimećujući da je osobi to neprijatno. Slično je i sa pokazivanjem > interesovanja i emocija. Drugi aspekt ponašanja koji je izmenjen kod dece > sa autizmom je način komunikacije koja može biti potpuno nerazvijena > (govor), sve do sasvim usvojenog govora, ali sa izmenjenom upotrebom > govora koji najčešće nema komunikativnu svrhu. Treći aspekt je narušenost > uobićajenih interesovanja i rutina koja se ne očekuju za dete određenog > uzrasta. Samo izmenjenost pomenuta tri aspekta ponašanja koja se javljaju > pre navršene treće godine života, pobuđuju ozbiljjnu sumnju na postojanje > autističnog ponašanja.