Poštovani dr,
već neko vreme razmišljam da Vam se obratim za savet, ali me je jedan od Vaših prethodnih odgovora malo „požurio”. Naime, radi se o našoj petogodišnjoj devojčici i njenom običaju da masturbira, odnosno da se „steže”, kako to ona zove. Sve je krenulo kada je ona imala negde oko 8 – 9 meseci i kada je počela da sedi u kolicima i stolici za hranjenje, imala je običaj da stegne nogice oko kaiša koji je sprečavao da ispadne. Posle konsultacije sa pedijatrom, mi smo vožnju kolicima sveli na minimum, skinuli stubić sa stolice i kada bi se to ponovo javilo, odvlačili joj pažnju na neki drugi način. Međutim, situacije se nije baš skroz popravila i ona bi to nastavila da radi kada joj se, na primer spava ili kada je nervozna ili kada je na kratko sama. U to vreme još nije išla u vrtić, čuvala ju je baka koja živi sa nama. Nismo je grdili ni kažnjavali, samo bi je uposlili nečim drugim i skretali joj pažnju. Ovakvo ponašanje je nije ometalo da se igra, sama, sa nama ili drugom decom, kada je bila u prilici. Kada je imala tri godine, na pregledu u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora konstatovano je da ima određenih problema u izgovaranju pojedinih glasova, da u svemu ostalom odgovara svojoj starosnoj grupi, dobila je terapeuta i posle 8 meseci je zaista tečno govorila sve. Terapeuta je odlično prihvatila i nekako u to vreme je i prestala sa masturbacijom. Međutim, kada je sa četiri godine krenula u vrtić, situacija se ponovila. Vrtić i vaspitačicu je odlično prihvatila, nije odbijala da ide, nije plakala ali je tamo uglavnom sedela i „stezala” se. Kako u vrtiću postoji odličan pedagog, posle desetak dana posmatranja deteta, predložila nam je da se prema takvom ponašanju odnosimo kao prema ružnoj navici (kao da sisa prst ili gricka nokte), da je otvoreno opominjemo (što do tada nismo radili) i a ne samo da joj skrećemo pažnju (što smo radili) i, moram priznati da je posle par dana to urodilo plodom, i u kući i u vrtiću. Na žalost, posle letnje pauze, situacije se donekle ponavlja ali i nešto lakše nestaje a pedagog nam kaže da će se stvari svakako popraviti. Na pitanje zašto to radi, ona odgovara da voli, iako joj je jasno da to nije lepo. Međutim, posle čitanja Vašeg odgovora, jako sam se zabrinula, jer ne pronalazim kod svog deteta ništa od navedenog, osim što bi bilo dobro da više vremena suprug i ja provodimo sa njom u izletima, prirodi, odmoru i sl. Suprug i ja imamo stabilan, kvalitetan brak i dobro se slažemo, a ako i dođe do prepirke koju čuje naša ćerka, jasno joj je da to nije ništa strašno. Naša ćerka je inače zatvorena, teško i sporo prihvata drugove i drugarice, ali i druge novine (mesta za izlazak, prostor, knjige...) ali kada jednom stekne prijatelja jako je odana. Mislim da joj nedostaje samopouzdanja pa se trudimo da ga izgradimo. Prema mišljenju pedagoga, vaspitača i ostalih koji rade sa njenom grupom u vrtiću (vajanje, strani jezici, ples, već prema programu) ona ne zaostaje za svojim vršnjacima, naprotiv. Moje pitanje se odnosi na to šta bi moglo da bude uzrok ovakvog ponašanja, imate li neki predlog za nas i ako mislite da bi, zbog dužine trajanja ove pojave (ili nečeg drugog) ipak trebali kod psihijatra, psihologa ili nekog terapeuta, kome da se obratimo i kako izgleda tretman kod tako malog deteta. Ni polazak u školu nije tako daleko, hteli bismo i mi da budemo spremni i njoj da pomognemo.
Izvinite ako sam bila preopširna i bili bismo Vam veoma zahvalni na savetu.
S poštovanjem,
zabrinuti roditelji.

Poštovani, imam devojčicu od tri godine. Ona ide u vrtić već tri i po meseca. Primetila sam, a to su i vaspitačice primetile, da se ona igra sa sa svojom lutkom koju donese u vrtić, čak više samo je drži uz sebe, dok se ne igra sa drugom decom, niti im se previše obraća, kao da ih ignoriše. Kad dođe kući, ona ponavlja sve radnje koje je radila u vrtiću, ali sa svojim lutkama. Njima se obraća, presvlači ih itd., kao da ne želi da registruje, da primeti svoje drugare iz vrtića. Imam osećaj kao da je ustvari ona izgubljena u stvarnom svetu.
Da li je to normalna faza, prolazna, a ako nije šta bih trebalo da preduzmem? Inače mi živimo u zajednici sa muževljevim roditeljima već 4 meseca i dva, tri puta smo se već selili, ako to ima neki značaj. Puno hval.

Imam tri ćerke, najstarija Aleksandra ima 9 godina, ona je do skoro samo kada je bolesna noću buncala i to zbog povišene temperature. To je uznemiravajuće ali je prolazilo kada je bolest prestala. Problem je počeo zadnji put kada je imala neki stomačni virus, ona je prvu noć buncala ali povišenu temperaturu nije imala, to isto se ponovilo i sutradan preko dana. Zbunjujuće je to što se ona svakog detalja seća. To je bilo pre dve nedelje da bi se pre dva dana iako je zdrava to ponovilo. Plače i kaže da joj nije dobro, da joj smeta nešto u glavi, da kada nam se približava mi se udaljavamo, da joj rastu ruke i krevet.
Dlanovi joj budu ledeni i vlažni. Ona je sve vreme u budnom stanju i zna sve detalje. Sa strahom ide u krevet i sama ne sme da ode u sobu. Vidno je da je i preko dana taj osećaj straha u njoj izuzetno jak. Školu obožava, zna sa sekama da se zaigra izuzetno lepo i tako provode dosta vremena. Kompjuter jako malo koristi. Svađe između njih normalno postoji. Mi smo kao roditelji mogu reći strogi ali ne bez razloga. Sa mnom provode konstantno vreme, nemamo tajni, otvorene su za sve probleme i bez ustručavanja smeju da mi kažu. Nisam bolesno stroga ali da znaju granicu to moraju.
Jedino što se u poslednje vreme promenilo i to pre dva meseca, da sam posle 6 godina prešla da spavam sa mužem u sobi, sve te godine spavala sam sa njima u sobi.
Izvinjavam se što sam poduži tekst napisala ali sam htela podrobnije da vam predstavim situaciju. Molim Vas recite mi da li imam razloga za brigu ili je to još jedna faza koja će proči. Zaboravila sam da kažem da je ona najviša u razredu i psihički je oduvek bila mnogo zrelija od svoje generacije.
Hvala na razumevanju i pomoći.

Imam curicu od 2,5 godine i ponekad joj se javljaju tikovi. Doktor joj je dao obične kapi za oči ali sam još uvijek zabrinuta jer se stanje ne poravlja.
Šta da radim, molim vas savijet.

Molim Vas da mi odgovorite u kojoj meri je masturbacija normalna u predškolskom uzrastu - devojčica 5.5 godina, ja sam vaspitač i u svojoj vaspitnoj grupi imam ovakav slučaj, majka je veoma zabrinuta....

Poštovani doktore,
imam ćerkicu od 6,5 godina, koja je prošle godine pošla po prvi put u vrtić, do tada je čuvala baka. Prvih mesec dana je bila oduševljena, ali se prehladila i odbila ponovo da ide, posle naše borbe, ona ponovo kreće i opet odbija da ide, napokon opet polazi posle šest meseci. Tada nam u vrtiću kažu da zbog rekonstrukcija dovedemo dete za sedam dana. Ona tada prestaje skroz da ide, a sada je počelo i predškolsko. Svako jutro, budimo je, žurimo na posao, a ona beži, vrišti, plače i neće da čuje da ide tamo. Razgovarala sam sa vaspitačima, nisu ništa čudno primetili, a ona mi kaže da ima tremu tamo da ode. Od tada ona po ceo dan čita, gleda bukvar, uči pesmice sama, a u vrtić neće nipošto. Ne znam šta je u pitanju i šta joj se tamo ne sviđa, ali i suprug i ja ujutru žurimo na posao. Inače, ima sestru osmi razred, koju posmatra kad uči, pa uči i ona, u svemu je staložena i razumna, sem oko vrtića, sada je kasno da je prebacim u osnovnu školu, a potreban je sertifikat za upis u prvi razred iduće godine. Mi smo očajni, vodimo je kod bake i tada se smiri, inače se budi i sva je zabrinuta ako pomenemo vrtić. Uveče sve spremi i kaže da će da ide, ali ujutru lom. Tamo ako ode odmah se adaptira, ali nikako da ode.
Pomoć, molim Vas. Pričali smo joj i o prijateljstvu i svemu, ali ona kao da se boji hijerarhije među njenim vršnjacima, imam taj osećaj, a uvredi se ako je učiteljica rekla da popravi crtež ili da peva i neće da ide. Inače bila uvek umiljato i krotko dete, ali kao da je u zadnje vreme preuzela model ponašanja starije ćerke, koja je u periodu tinejdžerskog bunta.
Hvala unapred,
Ines

Poštovani dr,
Pisala sam Vam u februaru o svom malom nećaku koji ima 20 meseci i ne ume da izgovori ništa osim \\\"mama, tata, baba, deda\\\", niti je zainteresovan za bilo šta osim gledanja \\\"Nodija\\\" (crtanog filma). Na svaku promenu sredine ili zahtev roditelja reaguje glasnim plakanjem, otimanjem, bacanjem stvari. Sada on ima 2 godine i 4 meseca, to asocijalno ponašanje je potpuno isto, s' malom razlikom što sada izgovara još reči, tj. pokušava, jer ih je potpuno nemoguće razumeti. Ima knjigu sa domaćim životinjama, i skoro sve \\\"prepozna\\\" tako što kaže samo prvi slog ili prvo slovo njenog imena. Skoro ni jedno slovo pored samoglasnika ne izgovara čisto i razgovetno.
Čini mi se da razvoj njegovog govora teče prilično usporeno, ili se varam?
Šta Vi predlažete?

Da li je tačno da sposobnosti, kao npr. sposobnost da podignemo jednu obrvu, dete može da nasledi samo od svojih roditelja?

Doktore,
imam sina od 6 godina koji povremeno noću škripi zubima. To i njemu predstavlja problem, jer je već oštetio zube, a i nama, jer je to veoma neprijatan zvuk. Inače, nema drugih problema, pa me interesuje da li postoji način da to prestane ili prolazi samo od sebe?

Imam 17 god. i nekoliko godina unazad ima problem sa znojenjem dlanova obe ruke i drhtanje u celome tjelu, najizraženije drhtanje na rukama i nogama, ne zavisno da li sam uznemiren ili ne. Bio sam kod psihijatra i lečio me 2-3 mjeseca sa terapijom Persen forte, Asentra i vitamin B6, ali bez rezultata. Sve laboratorijske nalaze i tiroksin hormon su uredni.
Molim Vas da mi preporučite što da preuzmem dalje.
Unapred hvala