Koliko bi dete od dve godine trebalo da priča? Moja ćerkića prila vrlo malo, mama, baba, tata i nešto nerazumljivo, ali sve razume.
Unapred hvala

Poštovani,
imam dugu vezu i dečka koga volim kao i on mene. U poslednje vreme imam strah od gubitka voljene osobe nekim svojim postupkom ili nekim glasinama o tome što sam ja pogrešila u prošlom vremenskom periodu.
Molim Vas da mi što pre odgovorite, jer se grozno osećam i živim sa tim strahom svaki dan, mislim da to kad se probudim, pred spavanje i uvek kad ostanem sama, nikako ne mogu da se opustim i smirim. Molim Vas da mi kažete šta se dešava sa mnom i kako da pobedim taj strah koji me razdire.
Unapred zahvalna.

Imam 32 godine i na proleće planiram venčanje. Moj budući suprug i ja imamo završene ekonomske fakultete, četiri godine smo u vezi i odlično se slažemo. Međutim ja sam nezadovoljna i depresivna. Promenila sam do sada pet poslova i nisam uspela da se izborim ni za svoju poziciju, a ni platu. Sve su to bili uglavnom poslovi sa srednjom školom koji nisu dobro plaćeni. Nemam uticajne prijatelje koji bi mi pomogli da dođem do nekog trajnijeg i kvalitetnijeg posla.S a budućim suprugom je ista situacija. Sve pokušavamo sami da rešimo, jer drugog izbora i nemamo. Ono što mene brine je kako čovek da nauči da živi u takvoj neizvesnosti? Pošto planiram trudnoću, erovatno ću dobiti otkaz, jer radim kod privatnika, a ko zna kada ću naći drugi posao. I kada ću početi da radim u svojoj struci, treba li to da bude sa 40 godina? Naravno tu je i finansijska nesigurnost. Nekada mislim da sam previše ambiciozna i da većina ljudi živi kao i ja. Ipak, ne mislim da su moje želje prevelike, samo želim normalan život. Ne sanjam luksuz. Osećam da živim jedan promašen život, jer vidim da me u budućnosti čeka samo mučenje i neizvesnost.
Kako da pomognem sebi i koje to meni osobine nedostaju da postignem ono što želim? Najgore je što problemi tek predstoje, a ja se već osećam umorno.

Poštovani,
Udata sam 12 god, imam dve ćerkice. Imam problem da kontaktiram sa mužem. Od 2005 sam doznala da naša kućna prijatelica nije ono što sam ja mislila, na njegov mobilni sam našla poruke koje navode da oni nisu samo prijatelji, nego više od toga (ljubavnici). Sve sam mu to rekla i dokaze pokazala da to što pričam nije samo moja fantazija, nego realnost. On neće da priča o tome, nego samo mene napada, da sam ja ljubomorna i da izmišljam stvari kako meni odgovaraju. Postala sam mnogo nervozna, a ja po prirodi sam mnogo tiha i smirena osoba, ova situacija kao da ima uticaj na mene, nisam više ta što sam bila. Znam da još uvek imaju kontakt, na žalost neće da prizna. Nemam pojma kako sebi da pomognem, ja ga još uvek volim.
Kako da sebi pomognem ne znam stvarno, već 3 god mučim sebe, hoće sve da eksplodira od mene.
Pomozite mi....
Hvala puno.

Poštovani doktore,
prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.

Poštovani,
imam problem, nadam se da ćete mi nekako pomoći. Vaspitač sam po profesiji, ima samo 5 godina staža i ovo je prvi ozbiljan problem na koji sam do sada naišla. Naime, u grupi imam devojčicu od 5 god koja ima problem sa hranom. Pošto, kako njena mama kaže, ona kod kuće ima poseban "ritual" pri svakom obroku, (ceđenje supe, pasiranje hrane, iako ima 5 god), što joj mi u vrtiću ne možemo ispunjavati. Svako jutro ona sa mamom ode do jelovnika, pročita šta tog dana ima za jelo, i ukoliko je jelo koje ona ne voli, obavezno povrati kad joj se ispred nje stavi tanjir. Problem odlazi čak i dotle da i kad kuvarica unese kolica sa hranom ona već povrati. Problem je veći što dete neće da kaže da je povratilo, u stanju je dugo tako ispovraćana da sedi, dok mi ne odreagujemo. Napominjem da dete nije ni malo povučeno (da bismo to pripisali nekom strahu, ćutljivosti, povučenosti...), već je kao i svako dete pomalo netašna. Roditelji ne žele da prihvate problem, tj. brane se time da "ne znaju zbog čega je malecka takva", uporno tvrde kako je ona stidljiva pa "ne sme da kaže da je povratila" (tome bih dodala da se letos ukakila a da nije htela da prijavi to koleginici, već najnormalnije obukla se i otišla da pere ruke). Dete vrlo dobro primećuje plašljivi glas majke i oca, koji su jako povučeni ljudi, po mom mišljenju to koristi i vrlo svesno to radi. ona, po meni, "planira" da povrati još od ujutru kad joj se pročita šta je na jelovniku. Da pomenem i to da dete ne doručkuje u vrtiću, samo ruča, a kući odlazi odmah posle spavanja, dakle ne užina. Vrtićkom psihologu se ne možemo obratiti jer je na trudničkom a nemamo zamenu.
Bila bih Vam zahvalna ukoliko biste me kao stručno lice posavetovali šta da preduzimam po ovom pitanju.
Srdačan pozdrav

Poštovani,
molim Vas da mi pomognete, tj. mojoj ćerki. Ona ima 19 godina. Bila je kod psihijatra koji joj je odredio dijagnozu F 92. Prepisana joj je terapija Eftil 1/2-1/2-1, Flunisan (20mg) 1-0-0 i Lorazepam (1mg) 1-1-2. Ovu terapiju koristi već 6 nedelja, a nisam zadovoljna kako na nju deluje. Plače nekontrolisano (za razliku od pre primene terapije) stalno joj se spava i koristi svaki slobodan trenutak za to, rastrojena je, koncentracija joj je vrlo slaba, samo bi se ''mazila'' za razliku od pre kada je bila u granicama prihvatljivog za njen uzrast. Dalje, bila je vrlo dobar učenik u gimnaziji, a sada je dobila već nekoliko jedinica, a ne može da uči, a plače zbog ocena jer nema ''snage'' da ih ispravi. Sa njenim prihijatrom se ne možemo konsultovati jer je na subspecijalizaciji i neće biti tu našem gradu do kraja godine. Pored nas roditelja, zabrinuta je i ona sama.
MOLIM VAS koliko je u Vašoj moći ovim putem da nas posavetujete šta da preduzmemo, jer već i njeni vršnjaci primećuju i govore joj da je kao drogirana.
Zahvalna unapred.
S poštovanjem,
Rada

Poštovani,
moja majka ima ozbiljne psihičke probleme, a ja i cela porodica ne znamo kako da joj pomognemo. Naime, prošle godine, posle dugogodišnje bolesti, izvršena joj je transplatacija jetre u inostranstvu. Pre mesec i po dana morala je na novu intervenciju pošto su joj se žučni kanali prilično zapušili. Sve to je uspešno završeno, a sada kada se vratila kući ona upada u neku depresiju i danima plače, odbija hranu. Uvek je bila u centru pažnje zbog teške bolesti - hepatit B i ispunjavali smo joj svaku želju, a to i dalje radimo. Ne znam, dolazim do zaključka da to i nije tako dobro i da smo izabrali pogrešan put da joj pomognemo.
Šta da radimo?

Poštovani,
molim Vas za savet, pomoć. Naime, radi se o mom ocu. On ima 58 godina, prirodno je mršav čovek, 1,75 cm.visok, nikada nije imao preko 60 kg. Uvek je imao dobar apetitet i dobro je jeo. Znači, dor.+ručak+večera. Radio je je kao vozač 40 god. radnog staža i 2004 god.odlazi u penziju. Zvanično rešenje dobija 2005god. Zima prolazi sasvim ok. mislim on se dobro osećao i nije imao nikakvu krizu. Medjutim, proleće 2005.god.počinju krize, tipa, kao neko samosažaljevanje, kao strah da sada kada je on otišao u penziju nećemo imati od čega da živimo, pa onda priča, ja sam uradio ovo i ovo, tom i tom, a šta sam dobio za uzvrat. Moj tata je radio u velikom gigantu. Uvek dobro zaradjivao i ima dobru penz., ali baš dobru. Moj brat radi u banci jedan od direktora, znači dobra plata, super položaj, ima 32.god. Ja radim kao ref.spoljnje trgovine, dobra plata kako i položaj, 28 god nisam udata, duga veza i već pred venčanjem. Mama ne radi i nikada nismo imali problema u porod. Inače moj otac je mnogo dobar čovek, jednom rečju porodica koju bih poželela svako da ima. Tada on na inicijativu mog rodjaka koji radi u bolnici, odlazi na sve preglede, gde je sve ok. i naravno otišao je kod neuropsihijatra koji mu je prepisao terapiju nakon koje je njemu bilo dobro. U stvari vratio se u normalu. Nije išao na kontrole, smatrao je sve je ok., pa nema potrebe da ide. Medjutim, prošle godine u martu mesecu, podigao je nešto teško. Kada je posle toga seo da jede počela mu je muka i preznojavanje i nije mogao da nastavi da jede.Od tada kreću problemi. Jutarnja mučnina, nervoza želuca, kao teško disanje. I on kaže da mu je najgore kada leži, jer on ujutru kaže da nema donjeg stomaka i da mu se to sve povuče gore pod dijafragmu. Izgubio mu se apetit. Naravno da smo se uplašili, jer on je na pocetku pričao da mu se pomerio želudac i da mu to stvara mučninu. Išao je da namešta želudac, ali nije mu bilo bolje. Kako kažu jeste se pomerio i kao nameste, ali njemu nije dobro. Posle višenedeljnog ubedjivanja mama na svoju ruku zakaže privatno kod gastro. Radio je ul.želuca kako i celog stomaka, zatim gutao sondu, radio pasaž creva. Hormone na štitnu žlezdu, neki gl. tumor marker i markere na jetru, debelo crevo i ne znam šta još ne. Snimao pluća, krvu sliku i sve je ok. Moram napomenutu da je on sam uzeo na svoju ruku da pije lorazemap od 2,5 mg.ujutru i uveče. Meni nije bilo jasno u svemu tome kada ga ja pitam što pije to on kaže da mu je onda lakše, što meni nije bilo ok., ako je želudac u pitanju. On je tvrdio da mu je to želudac i posle svih tih ispitivanja. Medjutim, na majčino ponovo insistiranje odlazimo po preporuci jedne dobre preijateljice kod neurops.privatno.Ona mu daje terapiju da pije, ali njemu se i dalje javljaju isti simptomi.
Ja bih Vas molila da mi odgov. šta Vi mislite o ovome. Hoću Vaše stručno mišljenje? Šta Vi predlažete, kako i šta dalje, jer mi stvarno ne znamo šta da radimo više!!!
Molim Vas za pomoć! Izvini te na ovakom dugom e-mailu, ali nisam mogla drugačije.
ZABRINUTA

Zdravo,
Imam 21 god i prije pet mjeseci sam počela da osjećam strah u stomaku, nervozu, depresiju. Nakon posjete ljekara nisam uzimala ljekove na svoju ruku, jer imam problema sa želudcem, pa sam se bojala da ne bi prouzrokovalo druge komplikacije. U međuvremenu riješila sam se i depresije i straha, ali sada mi se često javlja nesanica i suicidne misli kao da ću poludjetili ili gubitka kontrole.
Unaprijed zahvaljujem !!!!