Prošli put sam Vam pisala o mom takoreći psihološkom problemu. Napisala sam Vam da imam problema da kontaktiram sa mužem i da mislim da je to njegova krivica. Ovo kažem, jer pre nego što je on počeo da me izbegava sve je bilo u redu između nas. U početku sam pokušavala da razgovaram sa njim na miran i lep način i da vidimo u čemu je problem. Ali svaki put kad bi ja pokušala on bi mi kratko odgovorio da nije raspoložen . Polako sam počela da se povlačim u sebe i svu tu njegovu hladnoću i odbojnost prema meni krivila sebe. Tek posle nekoliko meseci takvog njegovog ponašanja mene su hvatali ti napadi ljubomore. Jer na početku mu nisam ništa govorila posle nekoliko neuspešnih pokušaja da otvoreno razgovaram sa njim ja sam se povukla. E sada on je onaj stari za koga sam se udala, ali ja imam problem. Ne mogu da ga podnesem sve mi smeta kod njega, a ne želim da mu kažem jer bi se naljutio i sve to potiskujem u sebi. Ali, osećam da je svakim danom sve gore i gore. Imam dvoje dece koji male dece koji nas obožavaju i mene i njega, pa zato i ne razmišljam o razvodu. Kako da pomognem sebi da opet budem ona stara vedra i srećna.
Molim Vas nešto konkretnije.
Unapred se zahvaljujem.

Poštovani,
zahvaljujem Vam na već odgovorenim pitanjima, doista ste ekspeditivni i namjeravam Vas i dalje pratiti i kontaktirati.
Željela bi čuti Vaš direktan savjet u vezi mog problema sa dečkom (što on ne smatra problemom). Naime, s dečkom sam u vezi par mjeseci, zaista uživam s njim u krevetu kao ni s kim do sada, ali on tvrdi da mu je dosta jednom mjesečno. Međutim, meni nije, ali bez obzira na to, čudno mi je to jer prema svim teorijama znam da muškarci češće žele seks od žena. On nikad ne govori o emocijama, dosta je zatvoren, ne znam da li trebam to otvoreno tražiti ili postoje neke igrice kojima ga mogu motivirati za to? Ne bih rekla da je problem u privlačnosti ili neprivlačnosti između nas....

Imam jak problem kada dolazim sa ljudima u kontakt, jako počinjem da se znojim i srce počinje da mi kuca jako. Ne bojim se da mislite da se plašim, jako tremu imam i kada želim da imam odnos sa devojkom počinjem da se znojim i da ne mogu da imam odnos. Lekar mi je prepisao lek zoloftsta.
Šta Vi mislite da li će mi to pomoći ili neki drugi lek...
Hvala

Imam 24 god. Završila sam fakultet u roku i dobila posao, porodica mi je normalna, imam dečka, sve u svemu sve je ok. Mada u poslednje vreme mi se dešava da imam knedlu u grlu utisak da ću se onesvestiti, lupanje srca, znojenje...bila sam kod doktora radila krvnu sliku koja je bila u redu. Doktor mi je rekao da je verovatno u pitanju nervoza, a inače uvek imam neke loše misli i uvek mislim na najgore. Dao mi je da pijem bedoxin mada se meni čini da mi ne pomaže.
Da li bih smela nešto drugo da koristim? A inače sam jako osetljiva i sve me pogadja.
Unapred hvala!

Poštovani doktore,
hvala Vam na brzom odgovoru. Nadam se da će se povratkom u vrtić situacija promeniti i da će se moj sin ponovo vratiti na ono staro. Izgleda da je najveći problem u meni i da ja pokušavam da sebe opravdam, jer osećam da sam kriva. Oduvek sam se trudila da budem dobra majka svojoj deci da ih mazim, stalno im pokazujem nežnost. Znam da sam u tome uspela i ponosna sam zbog toga. Ali ono što mnogo zameram sebi i bojim se da može da bude razlog njegovog nezadovoljstva je moja manija da budu vaspitani po nekim mojim (tek sada shvatam možda bolesnim) merilima. Oni su dobri, poslušni i ne dobijaju batine, da ne pomislite kako ja svoju decu zlostavljam, pa da me apriori osudite. Ali vidim u njihovim očima strah da nešto ne urade pogrešno, da me ne razočaraju. Ja sam to shvatila možda pre jedno godinu dana i od tada se trudim da im pokažem kako ni ja nisam savršena i kako ni od njih ne tražim da budu takvi. Istovremeno shvatam koliko malo vremena imam za njega. Stariji sin je krenuo u školu, sa njim mnogo više radim, dok se mladji nekako oduvek sam snalazio i nikada se nije bunio. Mnogo mi je teško dok ovo pišem i svesna sam svih grešaka koje kao roditelji nesvesno napravimo. Nadam se da me razumete.
Hvala Vam :)

Udata sam već 13 godina i imam dvoje divne i zdrave dece. Zadnjih 2 -3 godine imam osećaj da moj muž nije toliko zainteresovan za mene. Često dok razgovaramo on je odsutan i nezainteresovan za moj razgovor. Nisam mu ništa govorila i polako sam počela da se zatvaram u sebe, uteha su mi bili deca i posao. Jednostavno sam se pomirila sa tim . Ali je postajalo sve gore i gore, sexsualni odnosi su se proredili , intimnost nije više ni postojala, po celu noć ne bi spavao i non stop je ili gledao tv ili čačkao mobilni. Kad bi ga pitala u čemu je problem i sa kim se to cima telefonom samo bi mi kratko odgovorio ništa, nisam raspoložen. Letos su počele da mi se vrzmaju razne misli po glavi i postala sam nepodnosljivo ljubomorna i stalno sam ga napadala da ima drugu. On mi je govorio da to nije tačno i da ja treba da se lečim, a da on jednostavno nije raspoložen i ništa drugo. Malo sam se smirila. ali i dalje sumnjam da nije bilo u pitanju samo njegovo loše raspoloženje. Sada više jednostavno ne osećam ništa i kad imamo sex ne osećam ništa, čak mi se po nekada i gadi i želim da se što pre to završi. Po nekada satima razmišljam da nije problem u meni nemam nikakvu želju vezanu za njega. Izbegavam ga kad je to moguće često se pravim da spavam da mi se nebi približio. Zaboravila sam da napomenem da je on u poslednje vreme postao ljubazniji da se promenio da je sad onaj isti kao na početku braka, ali meni sve to deluje odvratno i nikako da se smirim. Ne razmišljam o razvodu jedino zbog dece i on je svestan toga, jer sam mu često govorila da me u poslednje vreme samo deca vezuju za njega.
Šta da radim, kako da budem ona stara koja je bila puna ljubavi i nežnosti, puna razumevanja za sve. Da li je u meni problem i kako da ga rešim ili smo oboje krivi. Po nekada sam pila persen da bi se smirila. Osećam se prazno, a i često mi se plače. Krivim njega za ovo moje stanje, a znam da neću moći još dugo ovako.
P.S. Kod psihijatra ne želim ići jer ovo je malo mesto i svako o svakom sve zna da ne bi morala posle da objašnjavam svima.

Interesuje me da li postoji povezanost porodične traumatizacije i religioznosti kod adolescenata i da li je bilo značajnijih istraživanja tog problema? U kakvom odnosu stoje te dvije pojave?

Poštovani doktore,
pre pet meseci sam napunio 17 godina i nisam bio zadovoljan svojim izgledom što je rezultiralo niskim samopoštovanjem. Tada sam odlučio da ću se promeniti i postao sam zadovoljan svojim izgledom, ali ne znam da li mi se bitnije povećalo samopostovanje. Kada mi se neka devojka dopada, meni je teško da pridjem, odnosno uopšte ne pridjem.
Srdačan pozdrav.

Poštovani doktore,
možda sam bila previše sebična u nekom trenutku i nisam primetila šta se sa mojim detetom dešava, ali poslednjih desetak dana ne mogu ni da jedem, ni da spavam koliko se brinem. U stvari, primetila sam ja, ali mene niko ne želi da sasluša, jer svi misle da ja preterujem i bez razloga izmišljam raznorazne situacije kako bih skrenula pažnju na sebe. Naime, moj mladji sin je napunio pet godina pre 3 meseca. Dete zdravo, pravo ne previše bolesno, dete kao i svako drugo. Možda malo više razmažen (i moji i roditelji mog supruga su po malo za to krivi) ali ništa toliko strašno i ništa što se otrglo kontroli. Ide u vrtić već godinu dana, to mu veoma teško pada, naročito spavanje. Vaspitačice se nikada nisu žalile na njega, lepo ručka, sluša ih i igra se sa ostalom decom (malo više sa devojčicama, ali ništa zabrinjavajuće) Poslednjih mesec-mesec i po dana dete se skroz promenilo. Povukao se u sebe, preokupacija su mu crtani filmovi, u stanju je da po ceo dan ne izadje iz sobe da nas vidi ili se pomazi sa nama što je ranije mnogo voleo. Sada i kada ga pozovemo da dodje malo kod nas ili mi sednemo pored njega da se igramo, on se odmah ljuti, slaže neku tužnu facu i moli nas da ga ostavimo da nastavi da gleda crtaće. Ranije se uvek zaleti kada dodjem s posla, zagrli me i poljubi, sada dok ga ne pozovem da izadje iz sobe on se i ne seti da se javi. Nije to slučaj samo sa mnom, tako se ponaša prema svima, jednostavno kao da je ljut na sve nas. Bojim se da nije možda ljubomora u pitanju, jer ipak nas stariji sin dobija mnogo više od njega. Stvarno sam u šoku poslednjih dana, pokušavala sam da to stanje dovedem u vezu sa Varičelom koju je preležao pre jedno četiri nedelje, ne znam da li to uopšte i može da ima bilo kakve veze sa tim. Danas sam ga vodila kod pedijatra, radila mu i krvnu sliku koja je u principu u redu, sem malo lošijeg rezultata hemoglobina. Doktorka mi je preporučila da ga odvedem kod dečijeg psihijatra da čujemo i njegovo mišljenje, delovala je zabrinuto, ali mi ništa nije rekla. Iskreno se nadam da je ovo samo jedna prolazna faza i da će sa mojim sinom biti sve ok.
Unapred Vam hvala na odgovoru.

Imam 4-godišnju ćerku, ide u vrtić, tamo je dobra i poslušna. Ali, van ustanove je vrlo svadljiva, ratoborna, ne sluša ni mene, oca pomalo ponekad. Užasno je ljuta kada nije po njenom, ima i histerične ispade besa, vrišti, udara rukama i nogama. Priznajem da je kao beba bila dosta mažena, ali kako je strija, čini mi se da je sve agresivnija. Inače, stanje u porodici je zategnuto, živimo u zajednici, moj stres i nervoza, nezadovoljstvo.
Kako da spasem dete od negativnih uticaja i kako da joj pomognem da bude nasmejana i kada je sa mnom?