Poštovani,
Imam 18 godina. Bio sam bolestan od leukemije i imao sam neke komplekse za koje je doktor rekao da su bili psihičke prirode, vezano za moj izgled, ali sad sam zadovoljan sobom. Dobar sam učenik, pa i zbog toga verovatno nemam visoko samopoštovanje. Išao sam kod psihologa u periodu od 15-17 godine i prestao sam samoinicijativno.
Da li mislite da je to dobro? Takodje moj problem je što ne mogu da pridjem devojkama. Kada vidim neku devojku u školi sa njenim društvom, mene je sramota da pridjem. Bojim se kako će reagovati ona i njene drugarice. Nisam duhovit i ne znam šta da joj kažem.

Poštovanje,
radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša

Poštovani,
Suprug i ja smo u braku 15g, imamo sina od 13 i iz predhodnih brakova po dvoje dece, sada već odrasle. Mi živimo sami sa najmladjim. Moj problom ili bolje reći naš, počeo je pre otprilike dve godine, možda i ranije, ali sam ga ja postala svesna i pokušavala razgovarati sa suprugom o tome. Naime otvaranjem privatne firme i nedostatkom vremena za nas počeli smo da se udaljavamo jedno od drugog. Svesna problema koji je nastao pokušala sam niz puta razgovarati sa suprugom , bezuspešno. Nije nalazio vremena čak ni da me sasluša. Žalila sam se naime na nedostatak pažnje, neorganizovanost u poslu ( njegovu) koja mu je ostavljala malo vremena, bolje reći ni malo za porodicu. Patila sam, čekala, trudila se da mu i ono malo vremena u kući bude prijatno, medjutim bez rezultata. Da stvar bude još gora, mučena bolom koji me je razdirao tražila sam odgovore svuda, sem izgleda na pravom mestu, kod psihijatra, došla sam do knjige Pet jezika ljubavi i poklonila je suprugu za godišnjicu braka (divna knjiga sa puno toga rečenog i za primenu u realnom životu. Pročitao je knjigu na godišnjem odmoru tada, pre dve godine i navodno shvatio gde grešimo. Prokleta knjiga, nakon povratka sa istog odmora promene u njegovom ponašanju su bile drastične, da skratim, vrlo uskoro sam počela da sumnjam da ima drugu ženu. Znajući ga , nisam imala šansu da bez čvrstih dokaza sednem i razgovaram s njim, pripisao bi to mojoj ljubomori, on večiti ženskaroš i neko ko konstantno ima potrebu da mu se ženska populacija divi. Nosila sam se s tim njegovim nazovi problemom kako i koliko sam umela, jer sam do pre dve godine bila sav njegov svet. Možete li zamisliti kako sam se osećala shvatajući iz dana u dan kako ne samo da to više nisam, već postoji neko zbog koga je spreman uraditi mnogo štošta, čak i sopstvenu ženu dovoditi u situacije da bude u njenom društvu i ne birati ni mesto ni vreme da ju pominje. Bolovala sam, čekala pravi dokaz da budem sigurna u to u šta sumnjam i naravno doživela sam, priznao je, nije imao kud, kako to i inače biva, kad već zna celo selo..Molio me za oproštaj plakao zaklinjao se, nisam znala ni šta da kažem, niti šta da radim. Pitala sam da li mu je stalo do nje, rekao je ne, iako me scene iz vremena njihove veze, a koje govore suprotno, progone i danas. Opširna sam znam, ali zaista ne vidim način više nego da pokušam naći izlaz iz ovog pakla. Od priznanja do danas prošla je godina, 365 dana muke teških reči svega, zajedno smo manje nego što smo bili ikad. On više ne govori ni kud ide ni šta radi, obaveze oko kuće i dece su ionako moje (dobrovoljno sam to prihvatila u vreme kad sam mu želela na taj način dati podršku napornom radu i razvijanju firme), medjutim ja sam na ivici nervnog sloma, ako već nisam ozbiljno bolesna, jer sam u svom ovom periodu navukla visok pritisak koji i pored urednog lečenja retko držim na normali. Pokušali smo i sa psihoterapijama (4meseca) bez rezultata, sve je gore i gore. Ne razgovaramo, sem službeno i to kratko. Ukoliko i krene priča neminovna je svadja i teške reči. Sve u svemu godinu dana pakla ako onaj period izuzmem kad je bio s njom. Ja sam nigde pod sedativima koji mi ništa dobro ne donose, mučena nesanicama besparicom, jer mi retko daje novac, nerazumevanjem, pokušala sam se i trovati!! Umorna sam od razgovora s njim, umorna od njegovog upornog bežanja i od kuće i od prooblema, predlagala sam razvod, iako sam u bezizlaznoj situaciji, stambenoj i finansijskoj, njemu kaže ne smetam? Život pod istim krovom bez obzira što njega sve manje ima pod njim je postao pakao, zatvaram se u sebe, nisam u stanju da normalno funkcionišem, dete mi propada, jer je svesno da svi problemi dolaze od naših svadja. Volim mog muža ,možda Vam to zvuči neverovatno, ali preispitivanjem sebe došla sam do zaključka da bih mogla da mu oprostim, jer ga volim, medjutim njegovo ponašanje i hladnoća me tera u još veće nepoverenje i košmare. Slike njih dvoje ne izlaze mi iz glave, kao da sam opsednuta. Znam da je razlog takvih košmara, njegovo ponašanje, to sam mu i rekla u više navrata, medjutim on i dalje tera po svom, čak i gore. Pod izgovorom da mu ja ionako ne verujem.
Kažite mi kako mogu verovati nekom ko je povredio me na onako brutalan način, ko tvrdi da me voli i želi život sa mnom, a ponaša se nezainteresovano za sve što se tiče mene i kuće? Ja sam svesna da i njemu ovakav život nije lep i da beži od mene, koja više nije ista ona žena, vesela i bezbrižna. A kako da to ponovo budem, sama ne mogu za brak i za dogovor treba dvoje. Molim Vas pomozite mi da bar na neki način uspostavim normalnu komunikaciju izmedju mene i mog muža, ukoliko ste mišljenja da nam ima pomoći.
S poštovanjem,
očajna

Poštovani,
obraćam Vam se za pomoć jer sam došla u ćorsokak i ne znam kuda dalje. Imam skoro 40 godina, u braku sam 19 godina. Imamo dvoje dece od 17 i 6 godina. Moj problem je što sam izgubila poverenje u supruga koji me godinama vara. Sve je počelo još pre 13 godina kada je ušao u vezu sa koleginicom s posla, sa ženom koja je flertovala sa svima. Naturio mi je prijateljstvo sa njom, jer su nam deca bila istog uzrasta, dolazila je sa detetom često, mi smo išli kod njih i iako mi nije prijalo, jer je bila dosta starija od mene, a i od mog supruga, poštovala sam to. Nikad nisam posumnjala. Posle 4-5 godina sam slučajno čula kako joj izjavljuje ljubav preko telefona. Nije ništa hteo da prizna, poricao je, ali nazvala sam nju i šokirala se informacijama koje mi je dala: koliko dugo to traje, da su planirali brak i dete, zar nikad nisam posumnjala i da neće da mi priča sve, jer bi me detalji samo povredili. On je to sve poricao, tvrdeći da je ona umela da iskoristi trenutak, bila je vešta, iskusna. Bilo mi je strašno, patila sam, ali tako sam vaspitana da je za mene brak svetinja i prešla sam preko toga. Nisam htela da dozvolim da zauzme moje mesto. Nakon godinu dana dogodila mi se slučajno druga trudnoća i posle vaganja šta činiti, odlučila sam da rodim dete. I za vreme moje trudnoće bilo je sumnji da je još sa njom u vezi, ali nisam imala dokaza. Kad je beba napunila godinu dana, jednom me nazvala sa mobilnog telefona i pitala kada ću ih ostaviti da budu srećni. On je to ponovo zagladio u stilu, ona nije normalna, oni nemaju više ništa. Nakon toga sam počela da primećujem da skriva razgovore sa mobilnog telefona i briše poruke. Pre dve godine mu se razbolela majka za koju je bio jako vezan. Osetila sam da me ne želi uz sebe. Otac mu je celog života bio ženskaroš i alkoholičar i fizički je maltretirao njegovu majku. Pre godinu dana majka mu je pala u krevet. Uopšte nije želeo da idemo zajedno da je negujemo, meni nije dozvoljavao da idem, a on je išao svakodnevno. Odlazila sam sama, kad on dodje kući. Ona je umrla pre pola godine, a ja osećam grižu savesti što nisam bila više uz nju. Letos sam pomoću ADSL-a otkrila mogućnost pregleda računa sa njegovog mobilnog telefona, kao i našeg kućnog. Šokirala sam se videvši da je godinu dana unazad zvao neki mobilni telefon i slao poruke i po 30 do 40 puta dnevno. Smislio je priču da je našao neku osobu X na internetu i da to nije bila prevara, već mu je trebao neko da razgovara (A gde sam bila ja?). Posle obećanja da će prekinuti sa tim, ja ponovo otkrivam da su u kontaktu, ali ona ima drugi broj. Četiri puta je ona menjala karticu u toku ovog leta, a on samo izmišlja neke nove laži. Gleda me u oči, kune se mrtvom majkom i decom i opet laže. Ja sam izgubila volju za životom. Osećam se izigranom i ne vidim svrhu zajedničkog života. Ono što me drži sada je činjenica da mi je stariji sin u pubertetu i strah me je da će u slučaju razvoda ostati sa ocem i da mi deca neće odrastati zajedno. Oboje smo fakultetski obrazovani, upisali smo i magistarske studije koje je moj suprug završio, a ja zbog stresa nisam mogla okončati. Kada smo se upoznali, on je bio neuspešni student. Višu školu, a zatim i fakultet završio je tek kad nam se rodilo drugo dete. Njegov izgovor za sve što je radio je da se uvek osećao niže vrednim pored mene, nije imao školu, imao je govornu manu (mucao je - ali uspeo je sam to da prevazidje, tj. ublaži). Verovatno će svako ko ovo pročita misliti da sam luda što sam ostala sa njim. Nisam ni znala koliki mi je prag tolerancije, a uvek sam smatrala da je dobar čovek koji je preživljavao traume u detinjstvu i da vredi biti sa njim. Sada osećam da on mene nikada nije želeo, iako neće razvod ni sada kao ni pre, iako sam mu milion puta davala odrešene ruke. On se brani ćutanjem, a ja bih da rasčistim stvari. Ne razumem njegovu ličnost, ne razumem ni sebe. Želela bih da odem što dalje od njega i nadjem duševni mir.
Pomozite mi savetom. Kako da shvatim sve ovo što mi se dogadja?
Zahvalna,
Marina

Poštovani,
imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna

Poštovani Dr,
već ko zna koji put u proteklih par godina tražim savet u vezi bračnih problema, ali nadam se da ćete mi Vi izaći u susret i odgovoriti. Imam 43 godine, u braku sam 7 godina i imam dvoje dece od po 5 godina (blizanci). Vec 6 godina živimo i ja radim u inostranstvu. Za sve to vreme moj muž ne radi, ne traži posao, ne uči strani jezik, ne provodi vreme sa decom, dakle bukvalno sedi ispred interneta ili TVa. Brak nam je u velikoj krizi, tj ja sam u krizi: lečim se trenutno od depresije (povratna, nisam imala nijednu epizodu od kad su se deca rodila, a bila sam bez terapije) a depresija se razbuktala kada sam dobila dijabetes tip 2, hipotireozu i povišen krvni pritisak, a sve je počelo pre oko godinu dana, kada smo se poslednji put selili i ja menjala posao (u nameri da što bolje obezbedim decu i porodicu). Muž je tek pre par nedelja krenuo na kurs stranog jezika, na koji sam ga naravno ja upisala. Ništa drugo u poslednjih 7 godina nije radio. Oko dece sam uvek radila sve ja, pelene, nose, hodanje, ishrana... pa do pisanja i čitanja. I ja sam mrtva osoba, ne mogu više, doktore, umorna sam. Krenula sam na psihoterapiju i pijem anridepresive po savetu psihijatra, baš da bih pomogla sebi da pomognem deci... Ako me razumete. Deca imaju samo mene. Roditelji su mi stari i polako se gase, nemaju snage da pomognu, a niko nije materijalno značajno bogat da bih bila obezbedjena s te strane (mi živimo u inostranstvu i nemamo nikoga od rodbine uz nas). Dakle, sve moram ja od jedne jedine plate, još plaćam mužu i kurs jezika i Fitness klub, jer mu je moj lekar dijagnostifikovao nešto povišen holsterol. Odmah je krenuo u fitness klub, mada nemamo baš puno para... Ja nemam vremena za to, iako me upozoravaju iinternista i pshijatar. A deca su me već pitala zašto druge tate rade kad nas ne radi, i zasto postoje tate ako se nikada ne igraju s decom itd. Takodje, izmedju muža i mene nema intimnosti jer on nije hteo, još pre 5 godina je krenuo da me izbegava. Pitala sam da li je zbog izgleda, jer sam ja prilično zapuštenog izgleda, ali navodno nije, nego se njemu gadi sex uopšte. Provodi puno vremena sam u kupatilu, po više od pola sata. Navodno ima probleme sa varenjem... Dakle, veoma je inertan i pasivan, ali mi istovremeno neprekidno drži govore o novom svetskom poretku i politici, dok ja zaista nemam živaca da slušam o tome, ali klimam glavom strpljivo.  Ne znam ni da li ga volim. Ne znam kako da prekinem brak. Ja ne mogu više, doktore. Ja sam na ivici, evo opet jedem kao bulimičarka, šećer mi skače preko 15mM, i mene to na neki način raduje, a kad pomislim na decu baš mi je teško. Muž kaže da me voli, ja mu uporno govorim da ne verujem dok mi ne dokaže Res non Verba, ali on nista. Godinama. Ni deci ni meni nije od pomoći. Čak je počeo da nam smeta.
Kako da izadjem odatle? Kako da ga oteram, kad on nema gde da ide? Žao mi ga je, kao da je on bolestan (odbija psihologa, psihijatra, sve sam nudila, pominjala...) Šta da radim?
Molim Vas pomozite mi, ne mogu više!
p.s. deca su za sada dobro.

Poštovani doktore,
Imam 26 godina i jako sam sposobna i živahna osoba i baš odgovorna i s druge strane jako osetljiva, tako da mi stres reaguje preko tela uglavnom želuca. I pre dve godine sam se otrovala hranom i dve godine sam bila na ispitivanjima jer me često mučio stomak, ali je na kraju sve prošlo u redu. E sada posle tog perioda sam htela da odem samovoljno do psihoterapeuta da malo porazgovaram o tome što sam postala tako osetljiva i da sam počela malo lošije da spavam u smislu zaspim, pa se probudim i tako i on mi je dao posle par terapija lorazepam od 2,25 koji sam ispovratila čim sam ga popila, jer je baš jako delovao na mene možda zbog kilaže, ja sam mršavica ceo život imam 44 do 48 kg i da pijem 1* lamictal, ja sam to počela da pijem, pa mi je smanjena doza lorazepama na pola tablete, ali kad popijem taj lek ja sam sutradan loše i pospana i glava mi nije čista, pa sam rešila da prestanemm pa me interesuje Vaš savet i mišljenje ako uopšte i možete da mi date nakon ovog kratkog opisa stanja. Ja sam dobro sasvim i nemam nikakvih tegoba, osim tog lošijeg sna koji je ja mislim posledica aktivnosti i svakodnevnih obaveza i stresa.
Unapred zahvalna,
Sena

Imala sam veoma težak život uz oca alkoholicara, izbeglica u ratu, dolazak u USA sa 32.godine, ovde sam napravila novi dom i bilo je sve dobro, dok nisam izgubila dobro plaćen posao mojom greškom, odmah posle toga gubitak kuće i bankrot, deca koja su imala sve, sad nemaju ništa. Suprug stalno na putu, gubljenje roditelja u razmaku od dva meseca, sve je to uticalo da sam totalno poremećena, žena koja je uvek bila nasmejana i puna energije, sada sam kao biljka. Ne radim već 7 meseci i od tada mislim da me prate, da su moja deca dobila duple vakcine, glava i zubi mi stalno trnu, samo sedim i pušim gledam u jednu tačku, nemam osećanja za decu, ni za muža, ne mogu da se setim ničega, ne želim da se kupam, zapuštenog sam izgleda i samo mislim kako mogu da se ubijem. Jedan doktor je rekao shizofrenija, a drugi depresija. Mislimo da se vratimo u Beograd, jer ja nemam osiguranje i ne mogu ovde da se lečim, sestra mi je dala njen Bromazepan i od tad sam počela bar da nešto skuvam i odvezem decu u školu, on mi smiri paniku, ali ne mislim da me leči, ne znam šta da radim, ne znam kako da dodjem u BG, jer se sada užasno plašim aviona, ja koja sam obožavala da putujem avionom, zbog tog silnog sedenja i pušenja, sad se osećam i fizički jako loše, ne mogu ni da hodam normalno, samo bežim u svoj ćošak i palim cigaretu. Od silnog stresa gubim i menst.ciklus. Moja deca su 13 i 6 god. mnogo su mali, ja im trebam kao prava mama, a ne kao biljka, moj sin je 13 stalno se svadja sa mnom, govori mi ružne reči i to me mnogo boli, devojčica je 6 i ona me mnogo teši, ali je i njoj jako teško, često plače, plašim se da će ovaj period ostaviti na njih velike posledice, suprug je stalno odsutan nismo imali intimu od kad je ćerka rodjena, on misli da meni nije ništa i da će sve to proći, ja se plašim da neće, posebno što ovde ne mogu da se lečim.
Da li može da se zbog nelečenja pretvori u nešto još gore ovaj moj haos u glavi, najteže mi je gubitak memorije jako teško mogu da se setim prvih reči moje dece, prvih koraka, prvih dana u školi...

Poštovani dr,
najpre želim da se zahvalim na odgovoru koji ste poslali, moram prizati da sam iznenadjena savetom, jer sam očekivala neodredjeni odgovor tipa - obratite se psihologu i slično. Vaš odgovor je vrlo zanimljiv, htela bih da saznam nešto više o metodi Stiva de Sazera, pa bih bila zahvalna da mi pošaljete neki link na tu temu ili naslov knjige. Razmišljala sam o tome kako mogla da pomognem sebi i shvatila da je ključna reč ODMAH (početi sa promenom). Problem je što ja sve planiram i na neki način sam perfekcionista, retko zadovoljna postignutim i strašno teško donosim odluke. U ovoj situaciji ne znam prosto odakle da počnem. Volela bih da više izlazim, a sa druge strane nemam s kim, a moram priznati i da se vrlo teško uklapam u nepoznata društva, uglavnom sam jako ćutljiva i povučena, nenametljiva. Smatram sebe nedovoljno zanimljivom i srdačnom osobom...prosto ne znam da čavrljam o običnim stvarima... To mi je u ovom trenutku najveća brana...
Hvala još jednom i pozdrav!

Poštovani,
Imam 26 g. U zaostatku sam na medicini 4g. zbog psihijatrijskih bolesti. Tegobe su počele 2005.g kao insomnia ch. Zatim su dijagnoze bile F 32.3, F.60.3, intoxicatio polymedicamentosa acuta T42.1, Coma. To je bilo 2007.g. Nekako sam uspela da sve to prebrodim gotovo bez terapije, ili povremene terapije. Nesanica nikada nije prestajala. Trenutno imam osećaj straha da neću položiti ispit koji spremam, da neću završiti fak., osećaj stida zbog svega što mi se dogodilo i zbog toga spavam samo par sati dnevno. Imam visok prosek na fak., 9.00, treća sam godina, imam želju da to završim, ali se bojim da pijem lekove za nesanicu, jer utiču depresivno na CNS i smanjuju mi mogućnost pamćenja. Šta mi Vi savetujete?
Unapred zahvalna.