Poštovanje, radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se

Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.