Poštovana,
strah od crvenjenja u prisustvu drugih ljudi je deo socijalnih strahova, odnosno strahova od procene drugih ljudi pri čemu osoba generalno negativno procenjuje kako je drugi vide. Poznata je izraka da se samo tri stvari ne mogu sakriti siromaštvo, ljubav i kašalj. Dakle, crvenilo obraza ne spada u te tri kategorije. U Vašem slučaju ključni elementi su, dakle, STRAH (od procene drugih ljudi), prisustvo LJUDI (autoriteti imaju prednost), REAKCIJA (crvenjenje, trešenje ruku itd.) i IZBEGAVANJE (kontakta sa drugim ljudima ili skraćivanje kako bi se suzbio strah i sprečile reakcije). Upravo ova poslednja karika, izbegavanje, je ključna u održavanju i pojačavanju straha i reakcije (crvenjenja). Dakle kada imamo ove elemente, uz sagledavanje mehanizama učenja, ličnosti (obično se radi o osobama sklonim učenju strahova), kao i i stepena asertivnosti (samopotvrđujućeg ponašanja, koje se inače uči), može se planirati i strategija promene ponašanja i uverenje. U tom cilju, predlažem da se obratite terapeutu kognitivne psihoterapijske orijentacije, u Nišu ih ima prilično, u Beogradu preporučujem dr Blagoja Kuljića (sa Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj), a ako živite u inostranstvu takvi terapeuti se oznaavaju kao CBT (cognitive behavior therapist).
Srdačno

Poštovana, poznat mi je problem o kojem ste pisali i u pravu ste da je potreban dobar logoped koji bi u saradnji sa psihijatrom procenjivali i vremenom unapređivali terapijski pristup. Iako vi imate 28 god. verujem da bi psihijatar dečje i adolescentne psihijatrije bio prikladniji od psihijatra za odrasle, jer se radi o problemu koji se javlja na ranijem uzrastu. Sa logopedom je potrebno putem specifičnih vežbi disanja i izgovaranja izmeniti ustaljeni obrazac (motornu šemu) govora i disanja, a sa psihijatrom bi bile razmatrane druge dijagnostičke i terapijske opcije. U obzir dolazi i biofidbek trening relaksacije i ujednačavanja disanja i srčane akcije koje pacijent usklađuje dobijajući sve vreme informaciju sa kompjuterskog monitora o stepenu uspeha u tome. Takvu metodu sprovodimu na Klinici za mentalno zdravlje u Nišu, ali vi se možete raspitati i u vašem mestu o svim preporučenim stručnjacima. I na kraju, možete se i sami informisati putem interneta o tzv. HRT bihejvioralnom protokolu (Habitual Reverse Therepy), koja je namenjena terapiji tikova, ali se može uspešno primenjivati i kada je mucanje (na engleskom stuttering) u pitanju. Srdačno

Primećujem da ste u odnosu sa Vašim momkom nedosledni. Udovoljavete mu u svakom pogledu osim kada vam kaže da idete dalje iako neznate zašto ne odete. Želite mu pomoći, a imate utisak da mu smetate. I tako Vi ostajete zaljubljeni, zbunjeni i nedosledni u svojim postupcima, a on stalno ljut, osim kada imate seks ili nakon izdiranja. Možda trebate postati dosledni, i da ili prestanete da mu udovoljavate i pomažete njegovoj ljutnji ili da budite dosledni u udovoljavanju i poslušajte baš sve što Vam kaže (ali i ono što neznate zašto ne činite). Onda procenite kakve promene nastaju u Vašem odnosu.

Poštovani, hvala na pohvalama. Razmišljao sam o vašem pitanju, ali nisam siguran da mi je baš jasna vaša namera da "konzervirate" tatino sadašnje stanje, koje i sami procenjujete kao loše, a nastalo u lošim životnim uslovima. Samo ukoliko vaš otac ima manje od 160 cm visine, njegova težina se uslovno ne mora posmatrati kao pothranjenost (neuhranjenost), ali bi i tada bila na granici. Što je visina veća to je pothranjenost izraženija. Ukoliko možete da obezbedite adekvatnu negu u njegovoj kući, nije nužno da se seljenje u Dom dogodi u skorašnjoj budućnosti i da se sa povezuje sa vašim pomirenjem, pogotovo što on to negativno doživljava. Ono što jeste nužno, to je da oca odvedete na lekarski pregled kod interniste i gerantopsihijatra da bi se objektivno procenilo njegovo zdravsteveno i mentalno stanje, jer dugovremena usamljenost i restriktivna ishrana mogu biti rizični za pojavu depresivnosti, sa kojom idu i protivljenje, bezvoljnost i gubitak apetita i dr. Srdačan pozdrav

Niste postavili ni jedno konkretno pitanje, pa Vam ne mogu ni odgovoriti ništa konkretno, osim što mogu da Vas posavetujem da dečaka treba da prati dečji psihijatar ili psihijatar za odrasle (ako u Vašem regionu nema dečijeg) kroz određeni period ne kraći od 4 meseca, da bi se jasno sagledalo o čemu se radi i kakvo je dejstvo primenjene terapije.

Poštovana,
ono što ne smete da uradite je usko polje delovanja a podrazumeva ponašanja u vezi sa zanemarivanjem prava deteta ili fizičkog, emocionalnog i seksualnog zlostavljanja. Verujem da ni jednu od pomenutih pseudovaspitnih metoda niste ni nameravili da primenite. Ono o čemu biste morali da vodite računa je da stvorite timsku podršku stručnih organa škole koje će stati iza vas u slučaju da se strukturisanje rada sa decom ne dopadne nekom od roditelje (a pravilo je da se najviše bune oni koji najmanje ulažu, jer dodatni zahtevi prema tretmanu dece zahtevaju i promenu kućnog reda i pravila u porodičnom okruženju). Kod dece koja su zapostavljena, potreban je dodatni rad sa pedagogom i nastavnikom srpskog jezika. Deca koja pokazuju simptome poremećaja trebaju biti upućena lekaru (jer u suprotnom učestvujete u zanemarivanju njihovih prava na lečenje). Vi možete napraviti dobre prostorno iskustvene rasporede, odnosno da vodite računa koje dete će sedeti napred, koje bliže vama, balansu odličnih i "slabih" i da započnete sa postavljanjem jasnih pravila i granica u ponašanju koja ćete dosledno da sprovodite. Srdačan pozdrav i srećno

Poštovani,
naravno da ima više rešenja, samo je pitanje koje je za Vas prihvatljivo. Vi ste umesto rešenja upotrebili termin "izlaz", što može (ali ne mnora) da metaforično sugeriše o čemu možda konkretno razmišljate. Ne znam koliko je relevantno da sada komentarišem period porođaja od pre 18 godina, ali verujem da može biti od značaja par činjenica. Prvo, pominjete da ste u braku, a kasnije pišete da niste venčani. Imajući u vidu kulturološki značaj samog čina venčanja, mene bi interesovalo kako vas dvoje, svako za sebe, objašnjavate takav izbor. Drugo, opšte je poznato da žene u periodu pre i nakon porođaja, zbog hormonskih promena, mogu imate i poremećaje raspoloženja, pa je zabluda da je za sve žene to vreme euforije i dobrog raspoloženja i volje, čak se može reći da joj je tada psihološka i fizička pomoć često najpotrebnija, a do seksa je mnogima "kao do lanjskog snega". Takvo stanje može potrajati i godinu dana ili se održavati i više godina na subkliničkom nivou, pa i to treba imati u vidu. Treće, nesporazum je mogao nastati i kod psihologa (verovatno zato što ste samo jednom otišli bez razjašnjavanja), jer ni meni nije jasno kako da se oko "neslaganja u krevetu" sami dogovorite, jer da ste to mogli vi ne biste ni potražili pomoć. Pogotovo mi je nejasan savet da zbog deteta morate da održite brak, jer naš posao nije da drugima govorimo da li treba ili ne treba da održe brak, već da pitamo kako njihove odluke koje donose ili će doneti utiču na njihova osećanja i ponašanje i da li je to ono što žele ili što želi njihov partner. Pogotovo nas interesuju moguće alternative trenutnom razmišljanju i njihove konsekvence. Životna situacija koju opisujete je realnost mnogih ljudi, pa je interesantno razmišljati (pa i pitati) i kako ti ljudi prevazilaze slične probleme svakodnevice i uklapaju ih u privatni život, pogotovo seksualni. Dakle, puno tema za razmišljanje, a prvi "izlaz" je da počnete da razmišljate o njima, sami, sa suprugom, sa terapeutom ili svima njima.
Srdačno

Poštovana,
osoba od dvadeset pet godina nikako ne može biti više dete. Biološki vaše je dete, ali psihološki to je mlada odrasla osoba! Imam u vidu da ste pre devet godina došli u Ameriku, što je svakako važan događaj za tadašnju adolescentkinju od 16 godina i da je potrebno dosta vremena da bi se adolesscent privikao na takvu drastičnu životnu promenu i da joj je bilo važno (kao i svakome) da bude prihvaćena u novoj sredini. Sa druge strane, hronološki, poklapa se njeno upoznavanje pomenutog mladića i vaša operacija kancera i može biti da je to bio period kada je bila posebno usamljena i uplašena, pa je to poznanstvo imalo i poseban značaj i vrednost. Sve ovo treba imati u vidu, jer puko odvraćanje "pranjem mozga" ne dolazi u obzir, jer je potrebno ponuditi daleko veću psihološku sigurnost i zadovoljstvo od suočavanja sa činjenicama. Ljudi znaju ono što žele da saznaju. Ono što ih se ne tiče, ne žele da saznaju ili imaju poseban interes da ne znaju, najčešće ignorišu, negiraju ili minimiziraju. Mislim da se tim mehanizmima poslužila i vaša ćerka da ne bi bila ponovo usamljena. Predlažem da u tom cilju potražite porodičnog terapeuta (sistemske orijentacije) a od ćerke (ne deteta) zatražite pomoć, da vam se pridruži u razgovorima.
Srdačno

Poštovana,
niste napisali koliko Vi imate godina, ali čitajući Vaše pismo verujem da ste Vi oduvek bili "starija" odgovorna sestra, a on "mlađi neodogovorni" brat. Sada mlađi brat ima 37 godina, a sestra je u poziciji da se umesto njega "raspita" šta on treba da uradi sa sopstvenim detetom. U redu, moguće je da je Vama dosadilo da više budete u tako teškoj i nezahvalnoj ulozi pa smatrate da je krajnje vreme da nešto promenite, na čemu će vam verujem čestitati prvenstveno članovi vaše porodice i verujem većina porodičnih terapeuta. Osim što bi mogao da prizna dete i pomogn (pre svega materijalno) samohranoj majci svoga deteta, ne znam šta bih ja mogao drugo da savetujem čoveku od 37 godina koji mi se nije ni obratio za bilo kakvu pomoć. Vama mogu još jednom da čestitam na hrabrosti da nešto promenite u relaciji sa bratom.
Srdačno

Poštovana,
hronologija je OK, ali se pitam koliko su Vaše želje i očekivanja realni. Pišete: želim da pomognem sinu "da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje". Pokazujete mu kako se dete treba ponašati prema roditeljima, a onda želite da Vaš sin to ne čini prema Vama? Da li mu to ostavlja prostor da razume šta je ispravno? Zatim pišete: "Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi...To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica."), da bi i sami konstatovali da "izgleda nije sve moguće"- Da li sebi ostavljate prostora da razumete šta činite? Ukoliko uočavate da nešto nije moguće, šta znači to da i dalje pokušavate nešto što nije moguće? Da li je to želja da se nešto promeni ili činite da se sve održi kako jeste (ili bude i gore)? Koji je to razlog zbog koga ne možete postupati drugačije? Drugačije ne podrazumeva ići u drugu krajnost (crno-beli način viđenja sveta, po principu ili treba biti bolećiv ili neosetljiv, ili prihvatam ili ne prihvatam, ili će sav svet živeti lepo i zdravo ili ja ne mogu biti sretna i mirna itd.). Smrt roditelja koje volite ne može biti verovatno nikada emotivno prihvaćena, ali dok su živi ( a jesu i verovatno ne planiraju da umiru, pa bi im verovatno i smetala prevremena žalost) treba im pokazati svoja pozitivna osećanja, a ne strahove. Ako želite da vam sin bude hrabriji i samostalniji, onda nije logično učiti ga svojim bolećivim ("presecajućim") reakcijama kako da bude hrabar. Strašljivi roditelji stvaraju još strašljiviju decu, a hrabri neustrašljivu. I jedna i druga krajnost je nepovoljna za decu. Tuga i strah su tu da nas opominju kako da se menjamo i da nas radost i hrabrost ne zavedu. Dakle, nije "štos" u "ili će biti tako ili onako" već u balansu i kompromisu "i ovako i onako", dakle ne ili-ili, već i i, i ili. Takođe, da li je moguće da BAŠ SAV svet živi lepo i zdravo? Vi možete da krenete i sami da da živite tako i date svetu svoj primer, a svetu možete da prepustite da vas posle toga sledi ili da živi po nekim svojim načelima, jer nekome iz tog sveta može pasti na pamet da poželi i vama da živite lepše i srećnije jer mu se može učiniti da to ne činite.
Srdačno