Prije 5 mjeseci umro mi je otac od ciroze jetre. Za kratko vrijeme otkrivena i za 2 mjeseca umro. Moram da naglasim, da je to bila ciroza sa vodom u trbuhu nastala od alkohola. Povraćao je krv, tu noć pred smrt u bolnicu i za par sati umro. Tu sam bila kraj njega ( 68 godina je imao ). Bilo mi je jako teško. Živim u Americi i rekli su mi doktori da nema spasa ali pored tog velikog šoka uvjek sama razmišljam da je se mogo spasit jer ovim doktorima ne vjerujem. To me mori, stalno razmišljam o tome i još teže mi je kad nastupi noć, pred spavanje. Kad uđem u sobu da legnem ugasim svjetlo, sve mi je pred očima. Sahrana, njega vidim mrtvog kao da je tu u sobi, teško mi je i bojim se tada. To isto moj sin osjeća pred spavanje, sve mu se vrati, jer bio je prisutan kad je umiro. Mori nas to kako da se oslobodim toga.
Svjesna sam svega a pogotovu kako da se riješim te more da sam ga mogla spasiti...
Pozdrav,

Željka

Poštovani,
imam 41 godinu i u braku sam 20 godina. Suprug je stariji 11 godina, imamo dvoje odrasle dece, a od prvih dana braka imamo nesuglasice, koje su često prelazile i u sporadično fizičko nasilje, dok je mentalna tortura bivala svakodnevna. U početku ogroman strah od supruga i njegovih postupaka, a potom i ekonomska zavisnost, kao i deca, koja su nažalost svedoci svih zbivanja, sprečavala su me da se razvedem. Nakon 17 godina braka, prvi put sam, umesto da otrpim, uzvratila udarac. Na moje zaprepašćenje, suprug se povukao. Od tada me nije udario, ali verbalna i mentalna tortura ne prestaje. U pojedinim trenucima se ponaša pristojno, razumno, kao da je to neki drugi čovek. Problem nastaje tada. Ja ne mogu da verujem da se promenio, mislim da je to uvežbano ponašanje, pa imam gard. Ne mogu da odglumim ljubav, jer je više nemam. Takvo moje ponašanje, kod njega izaziva još veći bes, i opet sve po starom. Tvrdi da se on promenio, ali da ja neću. Ja zapravo ne mogu da verujem da se on promenio, već mislim da se samo pritajio. Recite mi molim Vas da li grešim? Da li ako kaže da se promenio, može opet da ima napade ludila i besa? Zašto ne mogu da verujem, zašto ne mogu da zaboravim na sve ružne stvari? Iako ponekad sama sebi kažem da jesam, da li sam ja zaista oprostila batine, uvrede, omalovažavanja, bol? Kako dalje i može li dalje? O svojim problemima nikada nisam pričala nikome, niti tražila pomoć od bilo koje institucije, a od oktobra 2008 dobila sam stalan posao, i ako plata nije velika, osećam se nekako hrabrijom i po prvi put razmišljam o razvodu.
Eto, značilo bi mi da od Vas čujem mišljene jer verovatno ste shvatili iz pisma, da nisam dovoljno jaka ličnost sposobna da donosi ispravne odluke.
Hvala

Molila bih da mi kažete gde bi u Beogradu mogla da se dobije pomoć.
Imam sestru koja ima probleme sa sinom adolescentom i suprugom, imaju potpuno različit pristup svemu.
Ja sam njena sestra i htela bih da joj nekako pomognem.

Poštovani doktore. 06.10.2007 godine u mojoj kući se dogodila eksplozija plina.
Izgubila sam majku, brata i snaju a ostao mi je živ bratov sin koji sada ima tri godine. Milan (bratov sin) je bio u sobi gde se dogodila eksplozija. Juče se probudio uz plač i objašnjenje (zna da priča), da je sanjao dim u sobi u kojoj je i bila eksplozija.
Inače je uvek burno reagovao na dim (npr. iz auspuha).
Postoji li mogućnost da se on nečega seća jer se pred njim ne priča o tome?
Unapred zahvalna jedna tetka, koja se nada da će dobiti odgovor na ovo pitanje.

Javljam se Vama u nadi da ću odgonetnuti uz Vašu pomoć kako i zašto imam problem.
Naime moj suprug je poprilično "drvena" osoba, u smislu da ne pokazuje emocije. U vezi to nije bilo izraženo kao sada. Kad god bi malo pažnje, tipa da legnem pored njega ili da me zagrli on uvek eskivira i na moje insistiranje da kaže šta mu je ,odgovara da sam dosadna i da ga ne smaram glupostima. Da se to dešava povremeno još bi i prešla preko toga ali to je uvek tako. U kucć je ok nije neki da ide sa društvom, da rasipa novac, da nije domaćin....ali intima ravna nuli....
Ne znam kako da protumačim ovo ponašanje?
Proverila sam ga, drugu nema....tek smo 3 godine u braku,  pa se pitam šta će biti za 10?
Hvala Vam unapred

Obrćam Vam se po drugi put, jer prethodno nisam dobila odgovor, (pre otpilike mesec dana) pa se nadam da ćete mi sada odgovoriti. Ne znam koliko možete da mi pomognete ali bih želela da čujem Vaše mišljenje (možda mi bude lakše).
Naime ne znam kako da prihvatim i da se saživim sa trenutnom situacijom u svome braku ako uopste treba da je prihvatim. U braku sam 20 godina. Sve na izgled izgleda super ali mislim da imamo veliki problem. Nakon venčanja sve je zaista i bilo u redu par godina. Nismo imali dece osam godina ali smo zaista zajedničkim naporima dobili dvoje divne dece za manje od tri godine. Prvi problemi su nastali nakon povratka mog supruga sa ratišta u Hrvatskoj. Pod izgovorom da mu je nešto "kvrcnulo" počeo je da me ubeđuje da treba da obogatimo svoj seksualni život da nebismo jedno drugom dosadili. Sve bi to bilo u redu da se njegova ideja nije sastojala u tome da bi bilo najbolje da imamo i druge partnere u seksu, pa čak i sex u troje ili četvoro. Naravno nisam pristala na tako nešto, čak sam i smatrala da tom idejom pokušava da mi skrene misli od problema steriliteta. Međutim kako je vreme prolazilo i moje noći postajale prava noćna mora zbog njegovog ubeđivanja da ostvarimo tu njegovu ideju shvatila sam da nije šala. Prolila sam reke suza, iznosila tone argumenata protiv toga ali nije vredelo. Na kraju sam predložila, nadajući da će odustati da ja mogu da budem nasamo sa nekim muškarcem ali da on ne može sa nekom ženom jer ja to ne mogu da podnesem. Na žalost on je to oberučke prihvatio i ja nisam imala kud, a baš u to vreme jedan muškarac je uporno 2 godine pokušavao da bude samnom i ja sam pristala. Ta "veza" van braka je na oduševljenje i tog čoveka i moga muža potrajala par godina i sve to ne bi bilo tako strašno da nije bilo moje savesti i prinude da posle svakog seksa moram da mom suprugu ispričam sve detalje, pa i one najsitnije o tom seksu. Kada sam konačno ostala trudna odahnula sam jer sam mislila da je moja mora okončana. Posšo sam rodila dvoje dece malte ne jedno za drugim bila sam mirna te 2-3 godine. Ali posle toga tortura se nastavlja još žešće sa insistiranjem da dovedemo makar još jednog muskarca u nas krevet, koji bi imao seks i sa mnom i sa njim. I dalje sam se opirala, plakala ali ništa nije vredelo. Prošle godine sam jednom prilikom posle jedne od nebrojenih ubeđivanja rekla da pristajem ali pod uslovom da se desi (a nisam stvarno imala nameru da to uradim) počeo je da me tera da u toku seksa pričam kako bi to izgledalo, sšo me je u više navrata navodilo na povraćanje ali sam se nekako suzdržavala. Posle izvesnog vremena je izgleda shvatio da od toga nema ništa pa je postao jako sarkastičan i nervozan, kako zbog toga tako i zbog činjenice da je prevalio 40 godina. Naime on izgleda smatra da je njegov život okončan jer ima preko 40 godina a nije ostvario svoje snove jer je njemu "seks jedna od najbitnijih stvari u životu" Oko svog 40-og rođendana je baš imao žestoku krizu koju ja moram priznati nisam mogla da shvatim, iako sam pokušavala. Početkom februara smo se žestoko posvađali jer je tokom jednog seksa ( ne mogu to više ni da nazovem vođenjem ljubavi bar sa njegove strane) rekao da je zamišljao drugu umesto mene. Ja to jednostavno nisam mogla da prihvatim. Došlo je do velike rasprave u kojoj je on na moje pitanje da li mu je do nekoga bar malo stalo osim do samog sebe odgovorio "možda deca, jubav je bila i prošla, idemo ovako pa kako bude, nećemo valjda da se razvodimo". Imala sam utisak da mi se srušilo nebo na glavu. Plakala sam danima i noćima, razmišljala i razmišljala ali nisam mogla da dođem do nekog zaključka. Na sve moje predloge da se obratimo nekom stručnom licu on bi odgovarao da mu ne treba niko da mu kaže da je lud on to zna i sam ali tako hoće. Moram da napomenem da se od tada trudi da bude sve po mojim zamislima, bez komentara, pa čak i kada neki put zatražim nešto što znam da ne želi da uradi on to uradi bez pogovora. Takođe ima problem u odnosu sa decom koja su jednom reči predivna deca, dobri i predobi đaci bez nekog posebnog našeg insistiranja, uspešni i u školi i van nje, sportisti, ali on ne može nikako sa njima. Čim on nesto pokuša oni kao da stvaraju štit pred njim jer mnogo viče na njih ne čekajuci nikakvo objašnjenje. Nikad ih ne sasluša, iako nakon mog insistiranja pokušava da malo "spusti loptu" prema njima vidim i po njemu da to radi na silu a i da kod njih to ne "pali " tako da se bukvalno zalepe za mene i prate me u stopu po kući i bilo kuda i razgovaraju sa mnom o svemu a njega bukvalno ignorišu iako zaista pokušavam da to izbegnem i sve što me pitaju upućujem ih na tatu jer to on možda zna bolje od mene, ali ne pali. Od te naše poslednje svađe sve je naizgled isto kao pre, imamo odnose par puta nedeljno, ne čak ni tako loše kao što bi se očekivalo, ali ja strašno patim i ne znam kako da rešim nastalu situaciju, jer zaista volim svoga muža (bez obzira na sve mislim da u njemu ima nešto vredno za šta se treba boriti) i želim da deca rastu u normalnoj porodici jer su to zasluzili. Ne mogu da prihvatim činjenicu da čovek kome sam pružila sve i koga stvarno volim posle svega kaže da ne voli nikog.
Izvinjavam se na opširnosti ali nisam mogla drugačije da objasnim kompletnu situaciju i molim Vas još jednom za mišljenje.