Poštovana,
Ne grešite. Ništa ne ukazuje na "asocijalizaciju", već na netaktičnost "prijatelja"

Pozdrav

Poštovana,
Biće onih koji će reći da je faza i onih koji će reći da je naučeno ponašanje. Kao sistemičar i bihejviorista svako ponašanje posmatram kao kombinaciju temperamenta i konsekvencu iskustva, modelovanja i učenja. Pošto se na temperament ne može bitno uticati psihološkim intervencijama, preostaje da se adekvatnim podučavanjem dete nauči samostalnosti i civilizovanom ponašanju. Previše plača, povlačenje iz igre (pasivizacija i izbegavanje neprijatnosti) mogu biti naučena ponašanja ukoliko je dete dobijalo potkrepljenje (nagradu) u vidu utehe ili pažnje ili čak oslobađanje od obaveza i dostizanje cilja uz pomoć drugih kada je god to radilo. Tako preterano brižni roditelji nauče dete da ono postane nestamostalno jer ga "čuvaju i spašavaju" od duševnih patnji, često do te mere da ono postane toliko osetljivo da nikakvu neprijatnost više ne može da toleriše, pre svega u njihovom prisustvu. Dakle, pomoć u osamostaljivanju deteta je ključno u normalnom socijalnom, a pre svega emocionalnom razvoju i kontroli ponašanja. Predlažem da krenete od spavanja i plakanja. Svaka pomoć je dobrodošla. Raspitajte se i kako su drugi roitelji izlazili na kraj sa takvim ponašanjima.
Pozdrav

Poštovana,
Uočavam da sa stanjem svog deteta dovodite u vezu 3 pojave: odsustvo oca, trogodišnji boravak u bolnici i priuštenost materijalnih stvari. Prva i posledanja, reklo bi se da imaju više veze sa vama nego sa njegovim strahovima, ali to je moja slobodna procena jer ne razumem čemu insistiranje da se neko privoli roditeljstvu kada toj osobi to očigledno ne polazi za rukom niti pišete da je detet na tome insistiralo (samo vi) , predlažem da se zbog očigledn traumatskog iskustva i realne ugroženosti tokom bolovanja deteta, obrtite bihejvioralnom terapeutu (psihologu ili psihijatru) koji će sa detetom raditi na umanjenju strahova, ali ne od smrti već od bolesti. Strahovi od smrti se ne leče jer su realni (ne možete nikoga uveriti da neće umreti kada to nije istina) , a to više nije dete već adolescent koji malo bolje razume da li su ljudi besmrtni ili ne.
Pozdrav

Poštovana,
Predlažem da posetite dečjeg psihijatra. Na odeljenju na kojem radim, razvili smo metod objektivnije procene poremećaja pažnje, kognitivnih funkcija i emocionalnog reagovanja putem neurofeedback aparata, pa tako na prilično jednostavan način, osim kliničke procene putem merenja fizioloških funkcija možemo jasnije razlikovati da li se radi o slabosti kontrole emocija, afekta ili pažnje. Ne savetujem vam nikakvo korišćenje lekova na svoju ruku bez konsultacije lekara, jer ono što jednima koristi drugima šteti ako procena nije dobra. U terapiji adhd razvijamo pristup u kome je uzimanje lekova samo jedan (i to samo kada je nužan) od pristupa. Ukoliko ne možete dobiti uput za kliniku za zaštitu mentalnog zdravlja unišu (a mi smo za sada jedina klinika u srbiju sa tim dijagnostičkim i terapijskim pristupom) nije ništa manje vredno potražiti pomoć i u drugim centrima gde postoji d. Psihijatar. Ukoliko je "malo zakačio" (?) taj sindrom, onda se trebate konsultovtim šta sa onim "velikim ostatkom" i od čega potiče zabrinutost za njega (od ponašanja deteta ili od vaše procene) .

Pozdrav

Poštovani,
Za sada nije otkriven gen za aspergerov sindrom. Nisu otkriveni ni drugi uzroci koji dovode do pojave aspergerovog sindroma, ali ima dosta pretpostavki o mogućim uzrocima. Po pitanju genetike spekuliše se da ona ima određenog uticaja jer je jasno da se aspergerov sindrom javlja u familijama i da se ispoljava u veoma blagoj ili klinički izraženoj formi, ali nasleđivanje nije u potpunosti naučno sagledano i ne postoji neka tačna i validna statistika o tome.
Pozdrav

Poštovana,
Nisam najbolje razumeo vaše pitanje. Od čega da se dete smiri kada niste napisali da je uznemireno, već samo "puno" informacija i utisaka? Razumeo sam da imeta utisak da noću spava manje nego što očekujete, ali ste i naveli neke druge detalje koje ukazuje da dete nema poremećaj pažnje i hiperaktivnost, već da možda ima manju potrebu za spavanjem usled snažne dnevne senzorne stimulacije. Ipak, kombinacija sa slabom ishrano i na tako malom uzrastu zahteva jedan konsultativni pregled od strane dečjeg psihijatra (ne psihologa) kako biste najpre vi odstranili sumnje da se radi o nekakvom poremećaju. B kompleks može da pomogne da se dete smiri ali i uznemiri ako se detetu daje bez prethodne kosultacije sa lekarom.
Pozdrav

Poštovana,
Svi se nečega boje i sa 8 i sa 18 i 88 godina. Strah od mraka je univerzalni strah i u većoj ili manjoj meri i određenim okolnostima, velika većina ljudi ispoljava taj strah u podnošljivom ili nepodnošljivom intenzitetu. Zato što je povezan sa razvojem i opstankom ljudske vrste koja nekada nije živela u komfornim stanovima već u pećinama savana i prašuma. Da li otići kod lekara zbog tog straha? Svakako ako te ometa u svakodnevnom funkcionisanj, ali pre toga možeš i ti nešto da učiniš za sebe. Pošto je duša nerazdvojna od tela, ti podsticanjem razvoja tela, možeš poomoći i duši. Bavljenje nekim sportom kojim se jača telo će te možda osnažiti da se suočiš sa "nemanima" iz mraka. Druženje sa vršnjacima koji nemaju slične strahove takođe, a pogotovo ne izbegavanje druženja "kada padne mrak". Uspostavljanje emocionalne veze je najdelotvornije u pobeđivanju strahova, a razmišljanje o zapošljenju, budućoj profesiji i eventualnom studiranju to još više pojačava. Ako ništa od ovoga ne uspe, onda sa stručnjakom možeš poraditi na rasplašivanju pravljenjem detaljnog plana tzv. "desenzitizacije i preplavljivanja".
Pozdrav

Poštovana,
Problemi pražnjenja kod dece tog uzrasta mogu poticati od nekoliko uzroka, ali vašim pismom većina se može isključi i problem svesti na neadekvatnu obuku (učenje na higijenu) . Prvo, treba krenuti sa psihoedukacijom deteta, što podrazumeva nabavku prilagođene literature o problemu, a za njegov uzrast odgovarajuća bi bila knjižica "miško ukakanko". Drugo, trebate prestati sa pogrešnim metodama uslovljavanja (kod vas je prvo nagrada, pa onda uslov na ponašanje, što nije dobro jer mozak ne uči po tim principima, več po principu konsekvenci, tako da kada vi nagradite po principu: "evo mi smo tebi kupili ovo a sada ti za nas učini ovo" ne funkcioniše na tom uzrast, jer tehnički gledano, vi nagrađujete prethodno ponašanje. Dakle, ako on prkosi i odbija a vi ga tada podmićijete, to suštinski za mozak jeste učenje da posle protivljenja ide nagrada. Ako postavite prvo uslov na ponašanje a nakon ispunjenja uslova nagradite, onda takav redosled ima smisla. Vi možete pomoći tako što ćete 15-20 minuta nakon obroka stavljati dete na šolju (jer se tada podstiče gastrokolični refleks) , a da biste to što bezbolnije izveli potrebno je da steknete malo "kredita" ore toga provođenjem zajedničkog vremena u igri, poohvaljivanju drugih ponašanja koje dete ispoljava. Potrebno je malo upornosti i doslednosti, kako biste izbegli dva rizika. Prvi, problem regulacije pražnjenja, a instrumentalizacije vašeg ponašanja (da pražnjenje postane način na koji dete kontroliše ponašanje roditelja) za sada toliko.
Pozdrav

Poštovana,
Ukoliko je logopedski tretman indikovan onda ga i treba sprovoditi. Ukoliko je potrebno i savetovanje oko vaspitnog pristupa i to možete učiniti sa psihologom ili d. Psihijatrom. Ono što ste opisali je konflikt a ne terapija. Svi bismo voleli da u naše ordinacije dolaze lepo vaspitana i deca zahvalna za lećenje, ali se to najčešće ne događa, što ne menja stvari oko profesionalnog pristupa. Imate puno logopeda koji su veoma stručni i taktični i u sprovođenju direktivnih i strukturalnih intervencija bez izazivanja konflikta koji ometaju terapiju. Prisustvo roditelja je idealno kada dete i roditelj uče od logopeda šta treba raditi kod kuće. U svetu se radi sa jednosmernim ogledalom koje pomaže da roditelj ne bude u prostoriji (što je povoljnije) a da opet bude uključen u terapijski proces putem edukacije. Kod nas se radi kako se radi, sa velikim razlikama u doktrinama i pristupu u zavisnosti od nivoa stručne edukacije i doedukacije, a vi ćete pronaći nekoga ko će raditi svoj posao stručno, a vas pripremiti za neophodne izmene i u vašem prstupu prema detetu. Ukoliko to stručnjak izgubi iz vida, vi ga podsetite svojim pitanjima (šta planira da radi sa detetom, na koji način, kako vi najbolje možete da pomognete i budete od koristi, da li postoje još neki prostupi, koji se pokazao najboljim kod osetljive dece (i roditelja) i td.) odlazak kod stručnjaka ne podrazumeva pasivno i slepo slušanje, već interaktivni i saradnički odnos. Vaše pitanje savetujem da prosledite i logopedu sa ovog sajta gđi smilji majević.
Pozdrav

Poštovana,
Dakle ima tikove unazad 3 godine, što te tikove svrstava u hronične. Ali niste napisali kakvi su tikovi, jednostavni (jedna grupa mišića kontrahuje) ili kompleksni (više grupa mišića, cela regija, čini pokrete itd), da li su uopšte kontrakcije ili ima i nevoljne produkcije glasova, duvanja i sl. Dobar opis usmerava stručnjaka kojim putem da se vodi. Svuda ste je vodili ne govori mnogo osim da ste lutali bez jasne vodilje. Hajde pojasnite problem, pa ćete dobiti i jasniju vodilju.
Pozdrav.