Poštovana,
Gotovo sve zdrave bebe ispoljavaju neke simptome hiperaktivnosti. Studije iz azijskih država ukazuju da su roditelji zbog svog stanja (preteranog zamora dugotrajnim radom ili bavljem teških kućnih poslova u višečlanim domaćinstvima) bili skloni da precenjuju aktivnost svoje dece (procenjujući ih kao hiperaktivne). Dakle, napišite koje sve to simptome hiperaktivnosti ima Vaša sedmomesečna beba, ali istovremeno sagledajte kako se vi osećate i treba li Vama pomoć (pre svega fizička) od okoline (ne od psihijatra) u podizanju bebe (i ne oklevajte da je potražite). Sagledavanje deteta u svetlu nekog poremećaja predstavlja rizik da se roditelji i postave prema detetu kao da je "problematično" što ono u određenom broju slučajeva na kraju i postane. Srećom takva ponašanja se gube u drugačijem okruženju što stručnjacima pomaže da naprave razliku između naučenog i urođenog ponašanja.
Pozdrav.

Poštovani,
Napisali ste da ste imali savete od dečjeg psihijatra koji su pomogli, a potom napsiali da nemate dostupnog d. psihijatar, a da od saveta psihologa nije bilo pomoći. Ukoliko imate kontakt sa d. Psihijatrom koji Vam je dao uspešne savete, logično je da ga ponovo kontaktirate i ohrabrite se za funkcionalan pristup detetu sa kombinacijom problema kontrole emocija i ponašanja. Ovim putem predlažem dve intervencije koje će generisati sve ostale. Kao prvo, potražite na ovom sajtu tekstove o pozitivnom roditeljstvu i korišćenju tajm aut tehnika (oblast zdravlje dece). One su napisane generalno i treba ih prilagoditi njenom uzrastu (dakle ne zaboraviti da devojčica ima samo 2,5 godine). Druga, takođe brzo ostvarljiva intervencija je uticajna na uspostavljanje bolje kontrole emocija i ponašanja, a zavisi isključivo od Vašeg porodičnog drugačijeg organizovanja. Pošto imate troje dece (na čemu čestitam) potrebno imati i trostruko više snage za njihovo podizanje, što je logično potpuno iscrpljujuće na duže staze, predlažem da što pre obezbedite fizičku pomoć kako bi svako dete (a pogotovo srednja ćerka) imala samo svoje kvalitetno i pozitivno vreme sa Vama i tatom po principu "jedan na jedan". Time ćete vi kao roditelji prikupiti dovoljno "kredita" i da sprovedete tajm aut intervencije. Na kraju, vrtić je sasvim prihvatljiva opcija u Vašem slučaju jer Vama obezbeđuje " punjenje baterija" a ona dobija značajno drugačije strukturisano okruženje i pravila ponašanja koje mora da sledi da bi se prilagodila grupi.
Pozdrav

Poštovana,
Problem separacione anksioznosti (strah od odvajanja) ja veoma retko sagledavam kao problem isključivo deteta (što se može videti kod izuzetno introvertne i osetljive dece) čuvene "pod staklenim zvonom". Obično mnogo više pomaže sagledavanje sistema u kome se strah od odvajanja održava i šta dete čini toliko nesigurnim i zabrinutim (pogotovo za Vas koja želi da je učini sigurnom) kada je ono u relativno bezbednom okruženju (sa bakom, možda i ocem?) i kakvu funkciju njen strah može imati za sistem u kojem živi, dakle u okruženju Vas, tate i bake. I mislim da i vi naslućujete da nešto treba da se promeni komentarišući da Vam se čini da ne uspevate da joj "usadite" sigurnost. Verujem da to želite, ali to nije "igra jedan na jedan" već više hrabrosti moraju da pokažu svi oko nje. Događaj koji opisujete i "grubi" pokušaj odvajanja je samo pojačao bazičnu nesigurnost koja je postojala i pre toga. Iako smatram da se ne radi o ozbiljnom (individualnom) problemu devojčice (već o nosiocu problema), savetujem Vam da u ličnom kontaktu potražite pomoć i pružite više informacija stručnjaku za psihološke probleme dece i porodične odnose (porodičnim odlsakom).
Pozdrav.

Poštovani,
Žao mi je, ali Vam ne mogu odgovoriti na ovako postavljeno pitanje jer zahteva previše prostora. Budite određeniji u opisu ponašanja Vašeg deteta: kog je pola, kakav je u ostalim segmentima ponašanja i razvoja, da li ima samo emocionalni problem ili još neki problem, od kada se tako ponaša, gde se tako ponaša, kako se vi ponašate kada se takvo ponašanje pojavi, koliko traje, kako se smiruje, da li ga ometa u funkcionisanju, da li njemu ne smeta a Vama smeta i mnogo toga.
Pozdrav.

Poštovana,
Našu prepisku shvatam kao način da ipak napraite strategiju zaštite dece, a ne kao puku konfrontaciju jer Vam se nije svideo odgovor. Ja i ne odgovaram na način koji treba po svaku cenu nekome da se svidi. Pošto izražavate dileme i nezadovoljstvo prema svim društvenim resursima, uključujući i moj odgovor, to je idealna situacija da se otvori forumska debata, pa Vas molim da svoj prvi komentar upišete ispod Vašeg prvog pitanja, što ću i ja učiniti, kako bi mogo da se prati kontinuitet a drugi korisnici stranice mogu da upišu svoj komentar. A sada da dam svoj završni komentar. Kada biste znali da će Vaša deca (za koje ne znam koliko imaju godina) biti izložena fizičkom maltretiranju u kontaktu sa bilo kim ili da znate da im je život ugrožen, šta bi ste učinili da ih zaštitite? Verujem da biste bili odlučni i da ne biste odustajali. Kakva je onda razlika kada je u pitanju psihičkog maltretiranja ako znate da je ishod "blato"? Onda je logi; no da reagujete podjednako. Imate presudu, podnetu krivičnu prijavu, mogućnost da angažujete centar za socijalni rad ili da centar prijavite ministarstvu zbog nečinjenja obaveza iz njhove nadležnosti. Zatim, sud Vam je na raspolaganju ponovo u slučaju traženja zabrane pristupa deci, preinačenja odluke o vidjanju, veštačenje ličnosti roditelja i sl. Tu su i nevladine organizacije, zaštitnici ljudskih prava, pa i štampa. Međutim, kontradikcije iz Vaših pisama govore da ne koristite resurse koje imate, već se oslanjate na one (porodične) čija je cena basnoslovna u emocionalnoj šteti. Evo primera iz Vaših pisama: ". Sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva. Samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega." u čemu su kontradikcije? Sin je (ne znamo koliko ima godina) doveden u poziciju da pita oca kada će platiti alimentaciju koju je odredio sud na osnovu Vaše tužbe? Da li deca trebaju biti “uterivači dugova”, koje policija privodi, a da nisu odgovrna za bilo šta u šta su upletena? Zatim, zvali ste policiju jednom zbog maltretiranja, a onda stekli uverenje da je policija uvek neefikasna u pomoći. Mnogi zovu (i treba da zovu) policiju uvek kada se maltretiranje dešava i ne odustaju od prijave, što omogućava da se jasno postave granice u ponašanju osobe koja maltretira. I na kraju, dok ste vi jadikovali na institucije Vaš sin je doživeo loše iskustvo sa ocem koje uopšte nije bilo nužno. I sada im ne pada na pamet da idu kod oca koji ih maltretira. Otuda moja pitanja sa početka komentara. Da vas ne bi zbunio moj sadašnji odgovor sa pređašnjim u kome čak pominjem da vi pomognete ocu i deci da uspostave zdraviju relaciju, oni su povezani upravo jasnim granicama. Ako vi pomognete njihovom ocu (uz pomoć institucija) da nauči gde su jasne granice u ponašanju prema Vama i njima, onda će on možda biti jos više ljut na Vas, ali će najverovatnije naučiti kako da se civilizovanije ponaša prema Vama i njima. U suprotnom u tome će mu pomoći država, a to onda ni za koga nije prijatno. Na kraju, želim da Vas ohrabrim da budete uporni u nameri da postavite te nove granice. Kada sam napisao da niste prvi, to nisu fraze već svedočenja iz stvarnog života dece i roditelja koji su bili prinuđeni da preduzimaju korenite zahvate u interesu dece, a ja bio svedok toga (pa i savetodavac) moj ovakav i prethodni odgovori su sa istim ciljem, zaštite prava dece. Strah je normalan pratilac, pogotovo ako ste traumatizovani prethodnim lošim ličnim iskustvima. Ali morate biti hrabriji i više verovati u pomoć i ne odustajati pogotovo ne uz zaključke da je jedno loše iskustvo znak da nema nikave pomoći. Želim Vam puno odlučnosti, hrabrosti i sreće.
Pozdrav

Poštovana,
Savetujem da odvedete dečaka na pregled dečjem neurologu, koji će osim svog nalaza indikovati i eeg snimanje i druge preglede ukoliko proceni da su potrebni. Tek nakon toga treba sagledavati da li se radi o problemu spavanja, noćnih strahova ili drugih porblema koji se tiču dečjeg psihijatra.
Pozdrav

Poštovana kolegenice,
Svako može analizirati zašto baš pred kraj fakulteta odugovlačite dobijajući depresiju i čemu Vam sve to služi. Ja se time ne bih bavio (niti mogu ovako), ali mogu da se priupitam da li ste se ustvari ulenjili ili zaista imate depresivnu epizodu koju trebate prekinuti uz terapiju. U današnje vreme to nije pojava koja treba tako dugo da se održava jer se efikasno leči.
Pozdrav.

Poštovana,
Kao i kod odraslih, i kod dece trljanje sluzokože genitalne regije izaziva doživljaj zadovoljstva, ali nema seksualnu konotaciju, nema sekusalnih fantazija, a sa druge strane deca se ne kriju dok to rade sve dok ne nauče da se to ne radi pred drugima. Kako ste vi opisali, radi se o uobičajenoj pojavi najčešće prolaznog karaktera, kojoj ne treba pridavati značaj, a pogotovo ne zapitkivati dete šta radi iz više razloga. Ako već reagujete, moj savet je da isključivo reagujete blagim fizičkim sputavanjem i sprečavanjem i skretanjem pažnje i ponašanja ka drugoj aktivnosti (ako je neophodno uz kratak komentar da se to ne radi i pohvalu kada prihvati drugu aktivnost). Napominjem da ne treba biti grub i bezkompromisno insistirati.
Pozdrav

Poštovana,
Niste napisali koliko godina ima dete koje treba da odraste. Grubo sažeto, postoje dve grupe teorija koje se bave razvojem dece. Prema jednoj deca prolaze kroz različite psihološke faze razvoja (oralnu, analnu itd.) prema kojima su različita ponašanja objašnjiva prolascima kroz te faze. Druga velika grupa teorija sagledava dečje ponašanje kroz učenje ne negirajući fazičnost u razvoju ali ga posmatrajući kroz sazrevanje mozga i sticanje sposobnosti za učenje različitih ponašanja. Dakle, jedna grupa teorija ukazuje na predodređenost a druga na učenje. Kao pristalica ove druge grupe teorija, smatram da su sva ponašanja koja nisu odraz psihopatologije, naučena. A kako se neko ponašanje nauči, istim principima se može i odučiti. Ako ne želite da Vaše dete spava u Vašem krevetu, onda se tako i ponašajte. Burnim reakcijama deca instrumentalizuju roditelje (uslovljavaju ih) da roditelji čine ono što deca žele. Te reakcije su normalne za period kada dete nema moć govora ili kada roditelji i okolina nemaju moć uviđanja sopstvenog štetnog ponašanja na dete pa se dete time brani, buni i ukazuje na meru, ali vremenom deca uviđaju da je to moćno oružije i za vaspitavanje roditelja, umesto da se vaspitavanje dešava u suprotnom pravcu. Naravno, bez fizičkog i emocionalnog nasilja.
Pozdrav.

Poštovana,
Deca ne uče civilizovano ponašanje upornim objašnjavanjem već doslednom primenom konsekvenci za necivilizovano ponašanje. Polazak u vrtić će biti pravi test za dete i porodicu, jer ukoliko se u strukturisanim uslovima kakvi vladaju u vrtiću uporno zadržavaju opisni obrasci ponašanja, onda svakako treba potražiti pomoć dr psihijatra koji će razmotriti o kakvom se problemu radi (adhd, odd i drugi). Ukoliko se ponašanje deteta menja i selektivno primenjuje zavisno od konteksta onda se u ponašanju odraslih koji dete uče ponašanju mora nešto menjati.
Pozdrav.