Imam 26 godina i zadnjih 6 godina radim kao konobar. U zadnjih godinu i po dana imam problem sa nekom vrstom paničnih napada. Dešava mi se da kad treba nekome da poslužim malu šolju espreso kafe ruke krenu da mi se tresu, krenem da se znojim, srce ubrzano lupa i odjednom se stvorim u neprijatnoj situaciji. Desavalo mi se da nedeljama normalno radim, bez ikakvih napada i onda se odjednom opet stvori.

Da li imate neki savet kako da se oslobodim ovih napada?

Imam 27 godina i dešava mi se u periodima u toku godina da imam panične napade praćene depresijom. Simptomi su nedostatak energije, strah od ljudi, otvorenog prostora, znojenje dlanova, lupanje i preskakanje srca, osećaj nesvestice, gubitak vazduha. To je sve počelo sa mojih 10 god. kada mi se otac razboleo i preminuo od teške bolesti. Od tada, imala sam veoma težak period iz koga sam uspela da se oporavim i nastavim normalnim životom. Povoljno je uticala promena okoline, jer sam promenila grad kada sam krenula u srednju školu. To mi se godinama nije dešavalo do studija, zbog čega sam kao student koji je bio na budžetu i dao dve godine u roku, pala treću god. Nakon čega sam se ispisala zbog nemogućnosti da plaćam školarinu. Zatrudnela sam i dobila dete, što mi je povratilo energiju. Imala sam veoma težak period opet zbog psihičkog maltretiranja svekrve s kojom smo živeli do pre nekoliko meseci. Priredila nam je pravi pakao, u kom je bilo zaista neizdrživo živeti. Da nekako skratim, počela je opet da me hvata neka vrsta depresije, nedostatka energije, straha, imam tremu kada treba negde da izađem, razmišljam da li će mi se nešto desiti, tražim utehu u svom "skloništu" (kod kuće) , jer doživljavam da me je sramota da me neko vidi u tom stanju panike. Sada je blaže stanje, jer nije još došlo do nekog konkretnog napada panike. Uvek sam se sama izbavljala iz ovakvih situacija, samoanalizom, znam uglavnom šta je uzrok, ali ne mogu ponekad da sprečim posledicu. Volim da imam pod kontrolom većinu stvari u životu, što možda i to još dodatno pogoršava na neki način moje stanje koje se odvija van moje kontrole. Inače sam veoma optimistična osoba što je možda čudno tj. kontadiktorno, društvena, pozitivna, velika podrška svim ljudima kojima to treba, a najviše suprugu. Ja znam da je to zbog stresa i teškog života koji sam iskusila kao mlada, a i sada kako je kriza i posao se teško nalazi. Samo da napišem da sam imala bezbrižno i srećno detinjstvo do trenutka smrti moga oca, koji mi je bio glavna figura u životu. Ovo mi je prvi put da se obraćam nekome u vezi mog problema, jer uvek krizu prebrodim sama, šta god da je u pitanju. Nemam neko konkretno pitanje, možda neki savet, znam da bi razgovor pomogao sa psihologom, ali lekove ne bih nikako konzumirala, jer volim da sam bistre glave, a i smatram da su suvišni. Ja znam da ću se opet vratiti u normalu i da će mi se povratiti energija, ali se pomalo osetim istrošenom u tom procesu. Izvinite na opširnom tekstu, ali mi je trebalo da kažem nekome ko razume ovakvo stanje. 

Previše sam emotivna osoba, gotovo me sitnica rasplače, previše obraćam pažnju na sve i tako škodim sebi, kako mnogi kažu. Anksiozna sam, previše mislim loše, plašim se i odmah kreće nemir, ne drži me mesto, strepim da će mi se desiti nešto loše i nervozna sam jer ne znam kada da to očekujem. Tu je i panika, nestrpljivost, nekad mrzovolja, palpitacije. Sve se to dešava od kad je moja sestra prešla da živi kod budućeg muža, što je normalno, ali ona me je toliko odbacila, a toliko sam bila vezana za nju i uvek tu za nju, dok ona nije. Uvek sam drugima pridavala više pažnje nego sebi, sada sa njegovom sestrom deli sve, a meni je oduvek branila. Osećam se usamljeno i retko sa kim mogu da podelim ono što me muči. Nekad mi se ne ulazi u sobu, nostalgična sam, žao mi je što ona više nije tu i ne mogu da se pomirim sa tim da tako mora. Molim Vas, pomozite mi da se oslobodim straha i stresa i prevaziđem ovo.

Imam jako blisku osobu u svom okruženju koja je uživalac kokaina. Nažalost, to sam tek nedavno otkrila, zato što je on to očito vešto krio od mene, I sada sumnjam da ga on već godinama unazad koristi. Pravdao se rečima da ne koristi često, da to nije nista strašno, da on može da brine o sebi i  znate već kako to ide sa narkomanima. Zaista mi je jako stalo do te osobe i makar sav trud bio uzaludan, ja ne mogu a da makar i ne pokušam.

Kako da mu pomognem, odakle da počnem, kome da se obratim?