Živim sa suprugom 2 godine i godinu dana smo u braku, imamo slatkog dečaka od 9 meseci. Postoji veliki problem u našoj komunikaciji. Kad god se desi neki problem, on je uvek u pravu, a ja sam žrtveno jagnje koje je sve započelo. Čim ja krenem sa pričom sta mi je zasmetalo u našem odnosu nastaje haos. On se ljuti, počne da besni i kaže kako ga ja namerno nerviram, jer sam takva žena, žena koja želi da se svađa. To mi je totalna besmislica, jer ja znam ko sam i kakva sam po prirodi. On jednostavno za sebe i svoje potrebe uvek nađe opravdanje i to je tako, a da li detetu nešto treba o tome jednostavno ne razmišlja, bilo da se radi o hrani ili o nekim drugim stvarima. Njegovo oružje je: "Ja radim", pa može da ima sve što on zamisli. A ja sam žena i ja zarađujem manje od njega. Sve manje imam strpljenja za naš odnos jer je par puta i fizički nasrnuo na mene. Razmišljam šta da radim?

Nonstop sam u svađi sa svekrvom, a suprug ne zna na koju stranu, pa je više na njenoj jer smatra da je ja ne razumem i da ona ne sme da se nervira jer je imala izliv krvi na mozak. Ona me "savetuje" stalno. Govori mi kako bebu da hranim, šta da joj spremam, kako ja ne znam da vaspitam dete, kako je njen sin bio dobar, kako dete ne sme da pipne ništa u dnevnoj sobi kao ni ja. Ona je gazda, ja ne smem ništa da diram u dnevnoj sobi. Kako bi, kada bi imala novca, nas isterala iz stana. Vređa, psuje, a ja puknem pa počnem da se svađam i krstim sve na gomilu i onda kažu da sam luda što toliko vičem. Ima stvari koje zaboravim, ima stvari koje ne znam da objasnim. ali me ubija psihički. Ja ne mogu ni sitnicu da trpim jer me sve boli. Kaže kako je suprug trebalo drugu da oženi, da ja nisam normalna, da vičem. Kad beba nesto prospe, dere se kao luda na mene kako ja ne znam da je čuvam, a kad njen mačak povraća, ništa. Samo njen sin i niko drugi. Ja znam da ne treba da vičem, ali to je jače od mene, sve me boli. Ne mogu da je gledam. Živim u sobici kao u zatvoru, a nemamo novca da se odselimo. Šta da radim?

Moj sin je student, sada apsolvent na privatnom fakultetu koji mu nije oduzeo mnogo vremena za učenje. Uspeo je nekako da završi srednju školu, uz naš veliki pritisak, upisao fakultet, relativno bez problema stigao dovde i tu počinju njegove laži. Verovatno nas je lagao i ranije, ali smo mi to pripisivali pubertetu, a za sve verovatno nismo ni znali. Kada je već trebalo da diplomira, priznao nam je da nije dao još 3 ispita, mi smo doplatili još jedan semestar (posle bučne rasprave i prebacivanja) od 1050€, s tim da nam je čvrsto rekao da su mu to poslednji ispiti. Vremenom je rekao da ih je položio i počeo da sprema diplomski, uz naše konstantno teranje, zapitkivanje, ponekad i raspravu. Danas (ponedeljak) je otišao na fakultet da bi se "dogovorio" sa profesorom oko odbrane diplomskog za utorak (živimo u Smederevu, studira u Beogradu) . Tada nam dolazi mlađi sin i kaže da je (valjda više stariji nije mogao da krije) bratu ostalo 6-7 ispita koje nije položio, a da nas je lagao jer je mislio da će ih u međuvremenu završiti, a da pri tom nije ni prstom mrdnuo da to i uradi. Mi smo do sada za njegovo školovanje dali skoro 20.000€ i sada smo u strahu da ne treba da se doda još. Mislimo da kada smo već došli dovde, da bi bilo loše sve baciti u vodu. Napominjem da sin ima 24 godine, živimo u veoma skladnoj porodici, deca su nam nadasve voljena. Bavimo se privatnim poslom koji nam svojom organizacijom omogućava da puno vremena provodimo sa decom oduvek. I veoma smo otvoreni međusobno. Mlađi sin nam je izuzetan đak, nikada nismo upoređivali njih dvojicu. Uvek smo i starijem pokušavali da predočimo koji su njegovi kvaliteti. Sin o kome je reč je veoma neodgovoran, iako smo odgovornost pokušavali da mu usadimo, pravio je velike račune za mobilni do trenutka dok mu nismo uzeli paket koji ograničava broj poziva, tek na naš pritisak prao je kola koja je samo on vozio. Sve njegove ljubavne probleme smo znali, kao da je želeo da ih prenese na nas. Novac nikada nije mnogo tražio, davali smo mu dozirano. Nije hteo džeparac odjednom jer je i sam svestan da bi sve odmah potrošio. Ne znamo šta da radimo. Nije nam do para (kojih nemamo mnogo, ali su materijalne stvari marginalne), već nam je to što nas je toliko lagao. Pitanje je dokle će to da ide i koji su razlozi? Kako mu pomoći da se toga oslobodi, da se osamostali i sutra kvalitetno radi posao koji voli? Da nije prešlo u hronično laganje (ko zna šta nas je sve lagao)? 

Sa devojkom sam u vezi 7.5 godina, imam 26. Naša veza puna je iskrenosti i ljubavi. Igrom slučaja se desilo da se ona zaljubila u drugog, to je bilo samo par razgovora. On je sada otišao iz Srbije, jer ne živi tu, a ona non stop misli na njega i nema volje ni za čim. Kaže mi da oseća ljubav prema meni, a prema njemu strast. Ja je volim više od svog života i spreman sam na sve za nju. Ona je moja motivacija i njena sreća je moj izvor energije. Treba mi savet šta dalje da činim, kako ponovo da je osvojim? Da li da je napustim? Da li da je čekam? Ja ulažem sve u ovo i dajem joj podršku da prebrodi sve, ali ona je non stop bezvoljna. 

Postovani, u zadnjih 3 godine meni je stvarno lose krenulo, fakultet mi ne ide, samopouzdanje mi je palo, moji su digli ruke od mene, depresivan sam i antisocijalan ponekad. Da li mislite da je potrebno da posetim psihologa?