Odeljci knjiga

Koža je organ koji obmotava čitavo telo. Površina kože odraslih iznosi oko 1,6 metara kvadratnih. Debljina kože je različita. Najveća je na dlanovima i tabanima, a najmanja na pregibima, trbuhu, očnim kapcima. Na mestima prirodnih otvora (usta, nos, oči, genitalni organi, anus) prelazi u semisluzokožu i sluzokožu. Čine je epiderm, derm i hipoderm. Epiderm je najpovršniji sloj kože. Čini ga višeslojni pločast epitel. Dermis čini vezivno tkivo bogato vlaknima; epidermis i dermis opisuju se zajedno kao kutis. Hipoderm je supkutalno masno tkivo, koje spaja kožu s podlogom.

Respiratorni sistem je specijalizovan za razmenu gasova između okolnog, spoljašnjeg vazduha i krvi, što je omogućeno postojanjem sprovodnog, respiratornog i ventilacionog dela tog sistema. Sprovodni deo čine: nosna duplja sa odgovarajućim sinusima, nazofarings, larings, traheja, bronhije, bronhiole i terminalne bronhiole.

Sistem organa za varenje (digestivni ili gastrointestinalni trakt) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Sačinjavaju ga: usna duplja, zubi, jezik, ždrelo, jednjak, želudac, jetra, žučna kesa, pankreas, tanko crevo, debelo crevo. Digestivni trakt neprekidno snabdeva telo vodom, elektrolitima i hranom. Da bi se to ostvarilo potrebno je: kretanje hrane kroz digestivni trakt, lučenje digestivnih sokova i varenje hrane, apsorpcija produkata varenja, cirkulacija krvi kroz gastrointestinalne organe i kontrola svih ovih funkcija nervnim i hormonskim sistemima.

Urinarni trakt ima funkciju da prenosi urin od bubrežnih čašica do bešike gde se urin zadržava do mokrenja, i, potom, izlučuje iz organizma. Ureteri su uske cevi građene od glatkih mišića, koji polaze iz karlica oba bubrega, spuštaju se nadole i ulaze u bešiku. Na donjem kraju se ureter se kroz trigonum probija u mokraćnu bešiku. Iz bešike polazi uretra koja odvodi urin u spoljašnju sredinu.

Smanjenje koštane mase sa oštećejem mikroarhitekture koštanog tkiva naziva se osteoporoza; smannjenje sadržaja minerala u kostima naziva se osteopenija. Kosti koje su zahvaćene osteoporozom mogu se lako prelomiti, čak i posle najmanje povrede. Još neke bolesti koštanog tkiva koje zahtevaju farmakološku terapiju su osteomalacija i rahitis, koji predstavljaju smanjenje mineralizacije kostiju zbog nedostataka vitamina D, ka i i Pagetova bolest, čiji uzrok je narušavanje procesa resorpcije i remodeliranja kosti.

Azoli su sintetski antigljivični lekovi sa širokim spektrom dejstva. Najvažniji iz ove grupe su: flukonazol, itrakonazol, ketokonazol, mikonazol i ekonazol. Azoli inhibiraju gljivični enzim citohrom P450 3A, lanozin 14 alfa-demetilazu, koji je odgovoran za konverziju lanosterola u ergosterol, glavni sterol u ćelijskoj membrani gljivica. Krajnji efekat je inhibicija replikacije gljivica. Azoli takođe inhibiraju vezivanje gljivica kvasnica u hife-invazivnu i patogenu formu parazita.

Linkozamidi spadaju u grupu antibiotika inhibitore sinteze proteina bakterija. U ovu grupu spadaju klindamicin i linkomicin. Predstavnik je klindamicin. Delotvoran je protiv Gram pozitivnih koka, uključujući mnoge penicilin-rezistentne stafilokoke, i mnoge anaerobne bakterije kao što je Bacteroides species. Mehanizam dejstva je inhibicija sinteze proteina.

U prirodnim izvorima postoje tri farmakološki aktivna metilksantina: teofilin, teobromin i kofein. U medicinske svrhe najčešće se koristi teofilin. Teofilin se obično primenjuje rastvoren u etilendiaminu, pod nazivom aminofilin. Kofein i teofilin su prirodni sastojci kafe i čaja, dok je teobromin sastojak kakoa.

Veliki broj živih uzročnika bolesti (bakterije, virusi, gljive, paraziti) može dovesti do lokalne (kožne) ili opšte (sistemske) infektivne bolesti.

Tuberkuloza je vekovima bila bolest koja je odnosila najviše života, poslednjih 40 godina, novi lekovi su razvijeni i pušteni u primenu, tako da se tuberkuloza danas može izlečiti.