Naše dijete ima 8 godina i ide u 3. razred. Čitajući razne članke na internetu primijetili smo da ima simptome straha, da spava sa upaljenim svjetlom, pokriva se preko glave, sa drugarima priča o čudovištima koja ih kao proganjaju, ima često glavobolje, izbjegava nepoznata društva.

Molimo vas da nam odgovorite šta mi kao roditelji možemo da preduzmemo prije obraćanja psihologu ili je to ipak jedino rešenje?

Postovani. . . Imam sina od 7 godina, pohadja drugi razred. Problem je njegovo ponasanje. Nemoze mirno sjediti, nemoze se skoncentrisati na ono sto ga ne zanima, a sto ga zanima u tome je savrsen. Kada sjedi ili vrti noge, ili ruke, jednostavno nema mira. Iz skole me svako malo upooravaju na njegovo ponasanje, ubiti, nikoga on ne dira, nije nasilan, ne tuce nikoga, ima jako razvijene emocije, ali u skoli kazu da svojim brzim hodanjem, trcanjem, okretanjem moze nekoga povrijediti. I na kraju velika je pricalica. Izgubio je oca kada je imao tri godine i prosle godine smo promijenili drzavu. Koliko je to utjecalo na njega i sta se da popraviti? Hvala!

Postovani, imam sina od 4 godine i vaspitacica mi kaze da je jako pametan, ima paznju, igra se sa decom, sve je ok. Medjutim nekad joj se cini da ono sto kaze ne dopire do njega, kao da ne kapira uzrocno-posledicne veze. Npr. Kaze mu da se ne spusta niz tobogan naglavacke, on kaze dobro i spusti se naglavacke. Ili kad mu nesto govori ili ga kritikuje bledo je gleda ko da je ne razume. Meni se to isto kuci desava s njim da mu nesto pricam a shvatim da je njemu pamet negde drugo i na pola moje price on pocne drugu temu. Sta predlazete?

Poštovani doktore, već neko vreme pokušavam sa 18-togodišnjim sinom da dođem do psihologa ili psihijatra koji bi nam pomogao u rešavanju problema adolescencije. Molim vas, preporučite mi neku privatnu ordinaciju u nišu kojoj bih mogla da se obratim. Najviše bih volela da stupim sa vama u kontakt. Unapred zahvalna majka.

Postovani, imam dve cerke 11 i 5 godina, jako su razlicite, svekrva mi je nerv. Bolesnik sifra f20 mozda i ceo zivot samo kazu da je bila normalna dok su joj deca bila mala ako je to tacno. Moje pitanje je da li je to nasledna bolest i da li imam razloga za brigu i na sta treba da obratim paznju kod ponasanja svoje dece jer mi starija polako ulazi u pubertet. Hvala

Imam muža koji je mongo ljubomoran, ali nema razloga za to. Šta da radim?

Imam sina od osam godina, koji ide u drugi razred o. Škole. Moj problem je što više ne znam kako da rešim problem sa njegovim ponašanjem. Kada ga neko pipne ili udari, on im vrati udarac odmah, a ako nije u prilici da to učini odmah, onda sačeka i nekoliko dana, pa ih izudara. Verbalna komunikacija mu je loša, teško se izražava, nikako ne zna da se svađa ili da se opravda (učiteljica ga i ne sluša) , stalno je on kriv, što verovatno i jeste istina, pa ispoljava agresivnost prema ostaloj deci. Slabije i manje od sebe nikada ne dira, nego ih brani. Voli da ide u školu i socijalno je dete, nije povučen u sebe. Odlicno spava, lepo jede, samostalan je i pedantan. Od malena ga učim da pokaže sve vrste emocija u porodici, što i radi. Domaće zadatke radi, ponekad zaboravi neki zadatak, ali smo to rešili tako što sam mu rekla da zapiše šta ima za domaći. Od početka prvog razreda pa i drugog je na času miran i pažljiv. Kada nešto zna javi se da i to kaže. Impulsivan je i žuri i kada radi kontrolne zadatke i kada radi domaći, samo što pre da završi da može da se igra i slično. Stalno mu pričam o odnosima među ljudima, pitam ga za mišljenje i šta bi on uradio da je u određenim situacijama u koje on dovodi decu kada ih povredi udaranjem. Ima mlađeg šestogodišnjeg brata, koji je suprotnost njegovom karakteru i slažu se dobro. Razmišljam da odem kod nekog psihijatra, ali živimo u malom gradu. Živimo kao većina porodica normalno. Otac mu je posvećen i dobro se slažu. I suprug i ja se dobro slažemo. Svi provodimo solidno vreme zajedno. Inače od malena je takvog karaktera. Mi ga zovemo "daj" i "još" i retko je zadovoljan dobijenim, i ako jeste, onda je to kratkog vremena. Nije ljubomoran, zavidan, čak i ne zna šta to znači, nije sebičan. Kako da mu pomognem da smiri agresiju i bes? Probala sam da ga kaznim, ali ni kazna ni nagrada nemaju nikakvog efekta. Ne voli nešto preterano da se mazi, ali mi ga i mazimo i ljubimo. Možda ne zna da se uklopi sa ostalom decom ili neće da ga prihvate (pošto ih je napadao u prvom razredu, pa im je učiteljica rekla da se ne druže sa njim) , a on ne zna da im priđe. Ima fizičku energiju i retko kaže ne mogu, umoran sam, kada je u pitanju trčanje, vožnja biciklom, košarka, fudbal, što naravno voli da igra sa drugom decom ili sa tatom kada nema druge dece. Neće ili nije siguran da hoće nešto od sportova da trenira. Nekada se dobro koncetriše na nešto, naravno što ga interesuje, a na ono što ga ne zanima teško se koncetriše. Kako da kontaktiram nekog dečijeg psihijatra?

Pitanje je za dečjeg psihologa. Moj mlađi sin, koji je rođen u februaru 2001. God. U poslednjih par nedelja ima neverovatan strah od odlaska u školu. Problem je krenuo kada je devojčica iz razreda ispričala neke strašne priče o događajima 'iza škole'. Od tada počinju problemi - strah, plač pred odlazak u školu, povraćanje ili povišena temperatura ujutru, a zatim u toku dana, ako ostane kod kuće dete bude potpuno zdravo. . . U početku, prvih par dana nismo u postunosti sagledali veličinu problema, mislili smo da je u pitanju prehlada, pa je on tako razdražljiv. Posle par dana, smo krenuli sa pričama. . Ali sve je to uzalud. Kada pričamo suprug i ja sa njim, sve on razume i prihvata, ali kada treba da krene u školu-problem. Idemo za vreme odmora, upoznali smo ga sa školskim policajcem, čekamo ga posle škole. . . Vikendom ej sve u redu, do nedelje uveče, kada počinje panika, buđenje u toku noći, plač, a opet u ponedelajk ujutru povraćanje i nevoljan odlazak u školu. Domaće zadatke redovno i samoinicijativno radi, čak i danima kada ne ide u školu, zove drugare i sve odradi kao da planira sutra da ide. Pritom bez problema odlazi u muzičku školu (sviraklavir) i na treninge (atletika) , samo je odlazak u redovnu školu problem. Mali je veoma emotivno dete i možda je na njega uticalo i to što je suprugu pre 4 meseca dijagnostikovana multipla skleroza. Mali zna da je tata bolestan jer se u kući uvek otvoreno priča o svemu. Svako drugo veče tata daje sebi injekcije, deca to gledaju, prosto mislili smo da je bolje tako 'javno' nego da slučajno nalete na tatu koji sam sebi daje injekciju i tek onda dožive šok, jer to nije nešto što će trajati par dana - tata će do kraja života primati datu terapiju. Mali ide u treći razred, odličan je učenik, ali ima (po mojim kriterijumima) izuzetno strogog učitelja (ne mislim da je problem u učitelju, jer je treću godinu kod njega u razredu, ovo je više napomena) . Za ovih par nedelja od kada traje sve to, mali je smršao, smanjen je apetit. Inače se sasvim normalno ponaša u toku dana i vikendom, druži se sa dečicom, igra igrice na kompjuteru. . . Sve ono što je radio i ranije. Mi više nemamo ideju šta da radimo i šta da pričamo. Stariji sin (deca su jako vezana i jako se vole) je takođe uključen u sve to, provodi male odmore sa njim i velike kada mi nismo u mogućnosti da dođemo u školu. Molim vas za neki savet, jer, ponavljam, više nemam ideju kako da reagujemo. Svaka noć i svako jutro je agonija. Hvala!

Postovani doktore, izvinite da vas pitam. Imam problem sa sinom, ima 6 godina ide u obdaniste, i mnogo, mnogo je stidljiv. Mnogo zna, pametan je, al i ono sto zna nece da kaze nego koliko se stidi krene da place. Bojim se da ce takav da ostane i da ce i kad stigne u skolu takav da bude. Uticace ta stidljivost i na njegove ocene. Sta da radim da ga oslobodim. On se kuci ne stidi al tamo ne progovara.