Dete je rodjeno 03. 12. 2006 i u 2. 5 god. Je dijagnostikovan autizam. Koristi dijetu-poseban nacin ishrane jer su u americi uradjene analize krvi, hromozoma, intolerancije na hranu. Da li bi u njegovom slucaju pomoglo lecelje pored svega postojeceg i hiperbaricna komora. Pozdrav

Poštovani doktore, moja ćerka ima 9 godina i beskrajno je volim. Razlog što vam se obraćam je ogromna briga koja me mori već jako dugo, a to je da li je grubost, ponekad i surovost prema drugarima, prilična ne zainteresovanost za ulaganje napora da se nešto nauči, "ne uključivanje " mozga, povučenost, osećaj odbačenosti od sredine, svesno ili ne prećutkivanje da se nešto ne afirmativno po nju dogodilo, spremnost da se podnese kazna, trapavost u verbalnom izražavanju. . . Posledica našeg lošeg vaspitanja ili neki zdravstveni poremećaj???. . . Odakle da krenem? Od sebe ili nje? Kome da se obratim? Lepa je i na prvi pogled i na kraće staze ostavlja utisak dobre, lepe i pametne devojčice, a onda, ne znam zašto, dođe do promene. Postane odbojna, drska i gruba. Ponekad, moram priznati, u tim trenucima, prepoznajem sebe onakvu kakvu me je ona videla u nekom mom nastupu ljutnje. Bumerang efekat. . Koliko god to bilo strašno, razumljivo mi je i sebe smatram odgovornom, ali stanja koja se okidaju, opet ne znam kako, sa promenjenim pogledom, gde ona zahteva nešto od mene, tetke, drugarice uporno, a pri tome nema šanse da se zadovolji, jer što god da se uradi tada za nju nije dobro i njeno maltretiranje se nastavlja. Nešto sllično dešavalo se i dok je bila beba. Ni godinu dana nije imala, kad bi se probudila noću u histeričnom plaču. To što bi u trenu bila u mojim rukama i što bih je ja sasvim nežno mazila i najlepše govorila, ništa nije pomagalo. Ona bi sve, besno i jako plačeći, odbijala. Kao da ne prepoznaje ni mene ni ništa oko sebe. Trajalo bi to 10-15 minuta, a onda bi se smirila i sve bi opet bilo uredu. Kada je malo odrasla, ti napadi se više nisu dešavali noću, već preko dana obično kada bi bila umorna, bar se meni tako čini. Na primer, bacila bi igračku zahtevajući da joj je dodam, a kada bi joj je ja pružila ona bi besnela odbijajući da je uzme, a kada bi je ja ponovo spustila, besnela je tražeći da joj je dodam. . . Čista pat pozicija, začarani krug iz koga bi izlazile tako što bi je izudarala po guzi. Ona bi se tada zalepila za mene stalno ponavljajući da će biti dobra. . . Kada bi prošlo neko vreme, smirile bi se i ona i ja i sve bi opet bilo ok. Do sledeće takve situacije. A one na moju veliku žalost, se u malo izmenjenom obliku ponavljaju i dan danas. I dalje nemam dovoljno pameti, a ni svega ostalog da na to odgovorim na pravi način, da smirim i nju i sebe, jer za mene su to strašni potresi. Moram reći još i to da živimo sa mojim mužem, njenim ocem, koga ona mnogo voli i koji nju voli najviše na svetu. Često zbog posla nije kod kuće, tako da sam ja glavni i za mnoge stvari jedini operativac u kući. Ja sam ta koja joj je u potpunosti posvećena. Sve moje vreme slobodno, kad nisam na poslu, je njeno. Ne prisiljvam je ni na šta, ali zahtevam da kada nešto uzme da radi da to radi valjano bilo da uči, igra se sa drugaricama, priča, crta. . . Mnogo li je to? Govorim joj da ocene nisu važne, već znanje, sa željom da je rasteretim i fokusiram na ono što je bitno. Mislim da ću joj tako olakšati, a možda joj time samo otežavam. . . Kome se obratiti, a u novom sadu? Molim vas za mišljenje i unapred vam se zahvaljujem.

Poštovani, molim vas da mi odgovorite koliko je normalno da dvogodišnjak svoje frustracije iskazuje tako da se udara rukama po glavi ili u goroj varijanti glavom u zid? Naime, naš sin to čini već preko pola godine ako se nađe u situaciji koja ga plaši, bila ona direktno upućena njemu ili joj samo svjedoči, ili ako mu se ne ispuni neki zahtjev ili želja za koje smatramo da nisu trenutno prikladni. Znam da je jedna doza autoagresivnosti i protesta normalna, isto kao i agresivnosti prema nama, ali zanima me je li njegovo udaranje u glavu u tom razmjeru ili je potrebno potražiti pomoć dječjeg psihologa. Osim toga, dijete već dugo vremena noću slabo spava, ukupno desetak sat, ali sa nekoliko buđenja tijekom kojih obično plače, a sve završava tako da suprug ili ja moramo ostati uz njega dok ne zaspe iako navečer odlazi na spavanje dobre volje i sam se uspavljuje. Dnevna spavanja su također dobrovoljna, ali su buđenja gotovo uvijek prava muka za nas roditelje jer on iz čista mira čim se probudi počne plakati i/ ili bjesniti, odbija i blizinu, dodir, pokušaj da pričamo s njim. . . Svaki kontakt dok se sam od sebe ne uspije usmjerit prema nekom drugom interesu i onda opet postaje znatiželjno, veselo razigrano dijete. Ne razumijemo gdje griješimo i kako da njemu i sebi olakšamo situacije vezane uz ta buđenja.

Postovani, imam na izgled neresiv problem sa svojom cerkom, koja ima 11 godina. Inace, sa suprugom i sa jos dvoje dece zivimo u malom stanu. Problem je u tome sto moja cerka odbija da bilo sta nauci, sve joj je drugo vaznije nego skola. Ona ce satima da gleda crtane filmove, da se igra na kompijuteru, da radi bilo sta osim sto je potrebno za skolu. Sve ce da joj odvrati paznju, namerno ce da nesto ispusti iz ruke, zevace non-stop, vrtece se na stolici i radice bilo sta samo ne sto je potrebno oko skole. Supruga (koja inace nije zaposlena) sa njom sedi saaaatima ali bezuspesno, cerka jednostavno (cini mi se) nista ne moze da zapamti. Strahujemo sta ce da bude u 5-om razredu kada bude dobila vise predmeta i nastavnike. Nismo se obracali psihologu, vec smo pokusavali da stvar resimo u okviru porodice. Inace dobar je sportista, trenira kosarku i karate i dosta je uspesna. Sin (13) je vrlo-dobar djak a mladja cerka (6) je predskolac. Molim vas da nam pomognete vasim savetom sta da radimo, jer ovo prerasta u ocaj

Poštovani, imam pitanje za dr. Biljanu pirgić, dečijeg psihologa. Interesuje me kako i gde možemo kontaktirati doktorku i, po mogućstvu, sa njom obaviti razgovor i dobiti savet. Inače, samohrana sam majka dvoje dece, 13 i 10 godina, sa veoma specifičnom porodičnom situacijom.

U zadnjih mesec dana se svađam po ceo dan sa suprugom, nervira me sve što uradi, prebacujemo jedno drugom svašta. Šta da radimo?

Moj sin je krenuo u prvi razred i ima problema sa praćenjem nastave. Dok mu pokazujem ili objašnjavam nešto on gleda na stranu ili se smeje bez posebnog razloga (seti se nekog događaja iz skorije prošlosti nevezanog za ono što tada radimo) sve ostalo što se tada dešava vidi i čuje i želi u svemu da učestvuje osim u rešavanju svojih zadataka. Ima velikih problema sa koncentracijom i stalno bi se igrao i u školi ne pokazuje nikakvo interesovanje - radi šta hoće, kad hoće i kako on hoće. Posetila sam više stručnjaka do sada i svi su mi rekli da je dete emocinalno nezrelo (iako je inteligentan) i da tu malo šta može da se učini jer to sazrevanje dolazi samo po sebi-kod nekog ranije a kod nekog kasnije. Našla sam se u čudu jer stvarno više ne znam na koji način da doprem do njega ida mu pomognem jer mi se ponekad čini da on živi u nekom svom svetu i ne želi dodir sa stvarnošću jer mu se u toj stvarnosti nešto ne sviđa. Naravno to su samo moje pretpostavke a vama sam se obratila za pomoć i molim vas ako možete da me posavetujete šta da radim i kome da se obratim za pomoć jer se bojim da će problem postajati sve veći i teži sa godinama. Još jednom vas molim recite mi šta mogu da učinim za svoje dete jer on postaje svestan svoje "posebnosti" i bojim se da ga deca ne odbace. Inače je veoma pričljiv ali isto tako veoma loš u slušanju onoga što drugi njemu govore. Unapred hvala.

Molim vas recite mi kako izlečiti elektivni mutizam već sam pisala o devojčici od šest godina koja priča kad hoće i sa kim hoće šta raditi sledeće godine kad krene u školu uččiniću sve da bude kao sva normalna deca