Dokazano je da se kod najmanje 15% autistične dece (lično mislim da se radi o znatno većem procentu) radi o autističnom sindromu (postojanju autističnog ponašanja zbog nekog drugog poremećaja kog je moguće otkriti) a ne o pravom autizmu (kome još uvek ne znamo pravi uzrok). Kako stvari stoje, kod određenog broja dece sa autizmom treba prvenstveno lečiti creva. Zbog te činjenice važno je boriti se za svako autistično dete svim raspoložovim medicinskim dijagnostičkim i terapijskim instrumentima. Lično, veoma se zalažem da deca budu dobro klinički i dijagnostički sagledana (kandidijaza creva, crevna dizbioza, glutenska i kazeinska intoksikacija, alergije na hranu, dizbalans teških metala i itd.). Ukoliko se ovim analizama otkrije (a najčešće se otkrije) šta konkretno detetu ometa senzornu i uopšte kognitivnu i socijalnu integraciju, a samim tim i socijalizaciju, razvoj komunikacije i smanjnje stereotipnih, ponavljajućih, skučenih i neuobičajnih aktivnosti, onda se i lečenjem može postići rezultat. Dakle, predlažem da se dete ne uvodi na dijetu "na slepo", već da se sagleda od strane lekara dečjeg psihijatra (ukoliko ste bliže Beogradu možete se javiti dr Milijani Selaković na Klinici za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora), a ako ste bliže Nišu možete se javiti i meni. Nakon započinjanja adekvatne dijetetske i suplementarne terapije, svakako da je paralelno potrebno i uključiti dete u logopedski i defektološki tretman, ali i i tu treba znati da najbolje rezultate množete očekivati tek nakon detoksikacionog perioda (3-6 meseci), kao i da dete treba da bude uključeno u rad sa specijalizovanim stručnjakom koji zna principe rada primenjene bihejvioralne analize (ABA metod). Ima još mnogo toga, ali ćete više infeormacija svakako dobiti od stručnjaka kojima se obratite. Srdačno

Saučešće pre svega! Žao mi je zbog vašeg gubitka i pokušaću da nekim informacijama makar ublažim vaš bol, mada ne znam da li postoje pametne i ekovite reči koje mogu utešti gubitak deteta, bez obzira što je emocionalna veza ostvarena samo tokom trudnoće. Vaša reakcija (i stalno razmišljanje o bebi i plakanje) je više nego očekivana i reklo bi se normalna u situaciji u kojoj se nalazite (bensedin je možda samo odložio ili oslabio normalnu reakciju). Čak šta više, potpuna je zabluda da je postporođajni period vreme eufročnog raspoloženja majki i kod kojih nije bilo nikakvih komplikacija posle porođaja. Naprotiv, čak svaka druga porodilja prođe kroz neku vrstu posleporođajne tuge koja se karakteriše emocionalnom labilnošću, razdražljivošću, zabrinutosšću i plačljivošću bez nekog značajnog razloga. Osećanje krivice i kažnjenosti koje osećate je razlog da porazgovarate sa dostupnim psihijatrom jer su to desna i leva ruka depresivnosti. Ukoliko imate i nesanicu, savetujem da pomoć potražite neizostavno. Što se tiče druge trudnoće, kod većine žena koje su pretrpele gubitak, ona se pokazala kao dobar antidepresiv. Naravno, nakon što sa vašim ginekologom razmotrite sve rizike.
Srdačno

Dobro sprovedena psihoterapijska procedura kognitivno bihejvioralnim pristupom (individualno) ili sistemsko porodičnom terapijom (sa partnerom) su se pokazale veoma efikasnom u terapiji anksioznih stanja i depresivnosti sa povoljnim rezultatima tokom 20 seansi. Ako ste vi išli na psihoterapiju tokom poslednjih 7 meseci makar jednom nedeljno onda ste mogli imati oko 28 seansi, što je više nego dovoljno da svoje emocionalno stanje značajno popravite odnosno da vi kontrolišete anksioznost a ne ona vas. To isto važi i za lekove u koje izgleda više verujete nego u sebe, iako njihovo dejstvo ipak u mnogome zavisi od vas. Dakle i anksioznost i lekovi i lekar se oslanjaju na vas i dok im vi ostavljate prostor na oni vode vas, a ne vi njih, verujem da ćete se propitivata gde se izgubilo poverenje u sebe. Možda možete početi od popunjavanja praznog popodneva, jer ako nemate potrebu za odmorom posle posla, preporučujem da napravite spisak stvari koje želite da uradite, a niste do sada, i raspored šta ćete i koje aktivnosti uraditi u toku sledeće dve nedelje u toku popodneva. Preteći napad panike se veoma lako kontroliše jer je povezan sa disanjem i dokazano je da ako samo zatvorite usta i dišete isključivo na nos, ne možete razviti paničan napad. Tu je još mnogo mogućih intervencija sa kojima se možete naoružati protiv napada panike, a vezani su za kontrolu disanja. Dakle, predlažem da nešto promenite, način života, način lečenja ili lekara, ili možda sve zajedno

Anksioznost i strah (nisu isti pojmovi) uvek proizvode promenu u emocionalnom i motornom funkcionisanju, kao i promene u radu organa pod kontrolom autonomnog nervnog sistema i hormonskih žlezda. Promene i problemi koju mogu nastati najčešće se tiču remećenja funkcionisanja organa, a a ne u smislu oštećenja samog organa.

Trpljenje udaraca, dobrovoljno zatočeništvo, robovanje i život u paklu nisu načini da se veza sačuva, već dobar način da ugrozite vaše fizičko i mentalno zdravlje. To je cena koju plaćate da vas partner ne napusti a vi ostanete sami? Da li to vaš partner uopšte traži od vas, ili ste vi uverili sebe da se tako vraća učvršćuje bliskost? Neko bi vas pitao dokle ste spremni da idete u toj igri u kojoj je ulog tako veliki kao što je zdravlje? Ukoliko samo takav oslonac imate i ne želite da ga izgubite, predlažem da potražite makar još jedan (ali drugačiji) tako što ćete se javiti psihijatru i kroz živu reč oslikati stanje u kojem se nalazite. Psihijatra nećete izgubiti kao prijatelje čak i ako budete bezobrazni. Sa druge strane, možete se potruditi da pokušate da obnovite neka prijateljstva, jer verujem da ima onih koji vam nisu zamerili kao što vi to uveravate sebe, a da će nekima koje izbegavate biti drago da ponovo uspostavite kontakt. Javite kako se snalazite u izbavljanju iz Pakla. Ako vam se žuri vi požurite, jer se u Paklu atmosfera ne menja. Srdačno

Poštovana,
ukoliko se psihički osećate dobro, a tako pišete, ne vidim ni jedan razlog zbog kojeg biste nastavili terapiju bromazepamom, osim ukoliko se jedino sa njim osećate dobro. Sa druge strane, ako vam lek više nije potreban, moguće je da i zbog njega osećate nedostatak snage. Predlažem da se javite svom psihijatru i posavetujete se o daljoj terapiji u svetlu novih događanja (odlična krvna slika, dobro psihičko stanje, predmenstrualni sindrom, nedostatak snage). Vaše pitanje "da li mogu npr 3-4 meseca da pijem lek..." je razumljivo, ali odgovor nije univerzalan. Lek se pije onoliko dugo koliko je potrebno da bi se simptomi izgubili ili dok se ne pojave znaci nekog važnog štetnog uticaja. U vašem slučaju lek možda treba i isključiti, ali to treba učiniti osoba (vaš psihijatar) koja će vam preporučiti da to uradite bez štetnih posledica.
Srdačno

Poštovana,
suprug treba da se obrati psihijatru da bi se prvo utvrdilo o čemu se radi, a zatim preporučila adekvatna terapija. Vi u tome možete mnogo pomoći utičući da se odlazak lekaru ne odlaže. Ukoliko suprug odbija sam da se javi psihijatru (sa poznatom sentencom: "nisam ja lud, ako ti treba psihijatar idi ti pa se leči"), ponudite da zaista odete zajedno kod psihijatra i/ili porodičnog psihoterapeuta, koji će opet ili vratiti terapiju na individualni pristup ili nastaviti sa zajedničkim radom, ali svakako započeti tretman.
Srdačno

Poštovana,
neki ljudi svoju žalost ne pokazuju otvoreno kroz ponašanje već organizam snažne emocije prikriveno prazni kroz izmenu funkcija telesnih organa. Odavno se prati uticaj bola (fizičkog i duševnog) na funkcionisanje imunog sistema i zapanjujući su rezultati u kojoj meri bol blokira rad imunitet i snižava prag osetljivosti na druge stimuluse (još viš pojaavajući bolnu osetljivost). Dakle, predlažem dve stvari. Prva, proveriti šta pomaže, analgetik ili bromazepam, tako što jedan nećete uzeti tokom sledećeg napada. Drugo, ukoliko pomaže analgetik, pozabavite se fizikalnom terapijom, a ako pomaže bromazepam pozabavite se razgovorom sa profesionalcem za ljudsku dušu sa kojim ćete porazgovarati o sadašnjem emocionalnom stanju i odnosu prema događaju koji je za vas bio stresan i okidač za pojavu telesnih bolova. Naravno i u drugom slučaju telesna aktivnost je preporučljiva
Srdačno

Poštovana,
i devojčica od 2,5 godine ima pravo da reaguje na promene životnih okolnosti, a deca to čine najčešće kroz ponašanje i izmenu telesnih funkcija (ponekad vraćanjem korak unazad od onog što je naušeno i usvojeno), a psiholozi i psihijatri tada govore o "regresiji". Međutim, to je uglavnom teoretisanje koje ćemo preskočiti da biste mogli i nešto praktično da učinite. Ono što se verovatno izmenilo u ishrani je posledica ishrane u obdaništu i neuzimanja dovoljno tečnosti. Izmena konzistencije stolice i izmena oblika, kod deteta mogu stvoriti problem sa vršenjem nužde jer zbog bola deca mogu voljno da odložu, a onda stolica bude još tvrđa a vršenje nužde još bolnije. I tako u krug. Za sada kompot od šljiva i sirup Portalak tokom jedne nedelje nisu pokazali štetne efekte, već naprotiv uglavnom su uspostavili normlnu i redovnu defekaciju uobičajene konzistencije.
Srdačno

Poštovana,
Vi ste izgleda rešeni da se odreknete depresije, ali ne i strahova. Antidepresivi kao ni svaki drugi lek apsolutno nemaju toliku kaloričnu vrednost da bi se neko ugojio pijući ih. Istina je da se ljudi goje od poremećaja balansa unosa i potrošnje kalorija iz hrane. Dakle, Seroxat, može pomoći u poravljanju raspoloženja, a bolje raspoloženje može pojačati apetit, koji je obično u depresiji oslabljen, tako da povećanje apetita ustvari može predstavljati vraćanje na neku optimalnu meru unosa hrane. Paralelno sa poboljšanjem raspoloženja, povećanjem apetita, pojačava se i voljna aktivnost, čime se ustvari pshofizičke funkcije vraćaju na optimum i stvara zdravi balans u organizmu između unosa i potrošnje. Dakle, posledice uzimanja leka u vašem slučaju mogu biti bolje raspoloženje, bolji apetit i volja ili, sa druge strane, malo bolje raspoloženje, malo više strahova i pojačana kontrola ishrane. Neko bi rekao da ovo drugo ne zvuči optimistično.
Srdačno