Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Poštovana,
Tako sam srećna što sam otkrila ovaj web site i nadam se iskreno Vašoj pomocći. Znam da Vam je potrebno što više informacija da bi ste mogli da shvatite bolje situaciju, te ću pokušati da objasnim koliko je moguće. Imam blizance, dečake od nepunih 10 godina. U periodu od 13 meseci pa do svojih 5 godina obojica su imali po nekoliko febrilnih konvulzija (prve u BGD, a ostale u Torontu, gde sada živimo). Kanadski lekari su mi predlagali uzimanje lekova za decu, male doze sedativa u trajanju od 3 godine, ali smo muž i ja to odbili (uz konsultacije sa lekarima iz Tiršove). Izgledalo je da nikakvih posledica nema. Jedan od dečaka je u svom razvoju imao neke sitne probleme za koje su mi lekari govorili da ne paničim (jer sam se za svaku stvar koju sam primetila obraćala lekarima): dugo nije mogao da imenuje boje (do skoro 6-e godine), nije bilo šanse da složi puzzlice, teško je učio da vozi bicikl... ali sve je to delovalo u granicama normale. A onda je u drugom razredu učiteljica insistirala da krenemo na neka ispitivanja, jer je dečak bio veoma dobar u čitanju, pričanju, razumevanju nekih stvari, a izuzetno loš u matematici, shvatanju pojma vremena, godišnjeg doba, dana u nedelji... i delovao potpuno konfuzno čak kada su u pitanju i pojmovi kao "sada", "posle", "sutra", "juče".... te čak do te mere da sada kada je napolju sneg, (sada mu je već 10 godina), on kaže da je "leto", i misli da godina ima samo tri nedelje, ili da ćemo "juče ići negde". Tablicu množenja zna napamet, ali ne razume i nekada se jako zbuni šta je npr. 5+1... Dakle, on to ništa ne shvata. O gledanju na sat, ili o novcu i da ne govorim. Da ne dužim, dijagnostifikovan je sa dijagnozom "nonverbal learning disability". Ima poseban program iz matematike i stručnu pomoć u školi. Na izgled se ništa ne vidi kada se razgovara sa njim, i izgleda izuzetno inteligentno dete, te se moj suprug jako ljuti na mene što sam uopšte i išla na ispitivanja jer on u to ne veruje.... kaže, još je mali.. naučiće.

Moj najveći problem su sada tikovi koje učestalo ima. Sve drugo sam samo pisala da bi ste imali potpunu sliku i videli eventualne relacije, ako postoje. Tikovi su se javili prvi put još pre 3 ili 4 godine: jedno vreme je puno treptao, pa je onda čim neko priča blizu njega imao utisak da ga je tuđi dah isprljao, i trčao u kupatilo da rukom kvasi i pere kosu, ili tražio da presvuče majicu. Kožu na prstima kida toliko da su mu šake i prsti često u ranama. I sada se opet javljaju pojačani tikovi: pipka nešto rukama, vraća se koracima unazad, vraća se po dva stepenika... i slično.... Brine me jer se stanje te njegove kompulcivne opsesivne neuroze pogoršava. Prema nama je dobro i milo, zahvalno dete, osim kada smatra da ga je neko jako povredio, i onda dobija napade besa, gneva i histerije, kada jedino ja mogu da ga smirim svojim zagrljajem i blagim glasom. Kod muža nemam podršku, jer mu psihologija i pedagogija nisu jače strane i tvrdi da je to razmaženost. Još samo da dodam da sam i ja imala slične tikove kada sam bila mala, ali u blažem obliku i da su brže prošli. Ja bolujem od depresije od koje se kontinuirano lečim (Celexa) zadnjih 8 godina. Oprostite na dužem pismu, ali potrudila sam se da Vam pružim što visš informacija. Moja konkretna zabrinutost je za njegove tikove. Treba li se obratiti psihijatru (jer mi psiholozi kod kojih sam ga vodila stalno govore da će to da prođe i da je "uobičajeno u tom uzrastu". Ne želim da propustim "trenutak" i da posle bude teže za neku stručnu pomoć.

Unapred Vam najlepše hvala :-)

Poštovani,

pisala sam Vam jedanput o mom sinu koj je sad na uzrast od 21 mesec. Tada me zanimalo na ovom uzrastu šta bi trebalo da priča i koliko treba da priča, mislim odnos na to da li treba se obratiti logopedu! On razume složene rečenice kao: donesi Miki Mouse i stavi ga na sto. Znači sve razume i sluša i glumi, imitira kad deca igraju, imitira slogove rečenice na televiziji auuuuu, of of of, ajde on sve to ponavlja, ali da li je pravilno da nema rečenice od dva sloga, jedino nešto što je složio je broj jedan i zatim rekao alo alo. Na televiziji ide reklama sa telefonskim aparatom i brojke.Voli da broji jedan šest čeee za četiri i nakon to kaže alo alo. U među vremenu zna da kaže ako hoće abuuuu za jabuku, ne ne, neću, da kaže ali većinom od da ja sa klimanje glavom! I da li taj njegov konstantni govor kao manj, panj, ebis, ka ka, ko ko, pa pa, brrrrrrr, ce ce, je u redu i tako treba da bude za dete njegovog uzrasta? Molim Vas za savet šta da radim, a trudim se previse stimulisati za govor, iako on ceo dan priča ali svojim govorom koj ja ne razumem? Da li to tako treba da bude?

Imam dva sina od 15 i 16 god. Sa starijim sinom imam probleme koji traju već 6 meseci, a manifestuju se bežanjem iz škole, njegovim izjavama u zadnje vreme da hoće da živi slobodno, to po njegovom znači da izlazi kada hoće i vraća se kući kada hoće itd., Eskaliralo je ovaj vikend, njegovim odlaskom iz kuće, svađom, mojim burnim reagovanjem, jednostavno došlo se do toga da ne znam kako dalje. Pre 2 nedelje sam mu uzela i urin da uradimo test na drogu, i na sve je negativan, mada sam saznala da je "duvao" travu od njegovog druga dok su bili na zimovanju. Gde grešimo mi kao roditelji? Samo da jos kažem, koliko sam čitala, da je jako bitno u kakvoj porodici dete odrasta. Odnosi između mene i supruga su dobri, ne svađamo se, materijalno smo obezbeđeni, mlađi sin je odgovorno i dobro dete. Moram još da kažem, stariji sin, po psihologu i profesorima iz škole, i nastavnicima iz osnovne, je jako pametno i dobro dete. Ali, on više ne želi ni da ući, hoće da ide u školu kada se njemu ide, ode sa nekog časa kada se njemu ide. Tako da je sada već pred izbacivanjem iz škole. Oprostite mi na možda ne povezanom pismu, ali više ne znam ni sama šta da radim. Mislila sam da nađem neko stručno lice da porazgovara sa njim, a i sa nama, da nam pokaže pravi put kako da izađemo iz svega ovoga. Stoga bih Vas zamolila da nam predložite nekoga.
Unapred zahvalna

Poštovani dr,

moja sestra je majka devojčice uzrasta 8 godina. Devojčica se u poslednje vreme ponaša vrlo agresivno, ali samo prema majci. Svađa se sa njom, na svaku njenu reč ona joj odgovori (primetila sam da koristi njene reči, tj. da kopira svoju majku i po ponašanju i u svemu ostalom.). Kada se ona tako ponaša moja sestra počinje raspravu sa njom, a dete onda tera još veći inat, tako da u kući nastaje haos. I moja sestra je agresivna (po mojoj proceni) i prečesto viče na njih (ima i sina) i mislim da joj je to i najveća greška, ali ona to ne priznaje. Devojčica je kod svih drugih dobra, jedino kod nje tera inat, tj. teraju inat jedna drugoj. Recite mi Vaše mišljenje, molim Vas jer ovo ničemu ne vodi.

Unapred hvala i puno pozdrava

Poštovani,

moj sin koji ima dve i po godine počeo je da zamuckuje od septembra 2008. Prvo je to bilo par dana pa prestane ali sad već deset dana zamuckuje bez pauza. S obzirom da sam i sama zamnuckivala kao mala (išla na terapiju kod logopeda u osnovnoj školi) odvela sam ga u novembru kod logopeda. Logoped je rekao da možemo da ga pratimo mada još nikakva posebna terapija nije potrebna sem kad se setimo par vežbi za disanje. Ja više ne zamuckujem ili bolje rečeno držim odlično pod kontrolom tako da ne verujem da je imitacija u pitanju. Čitala sam da mucanje nije nasledno ali da po pravilu postoji neko u porodici ko je mucao. Živim u inostranstvu i muž mi je stranac tako da dete odrasta u multilingvalnoj sredini. Logoped kaže da dva ili tri jezika deca u malom uzrastu obično savladaju bez problema. Eto ja sam rasla samo sa jednim jezikom pa sam zamuckivala. U svakom slučaju nemoguće je da raste uz samo jedan jezik jer je takva porodična situacija. Mi se prema njemu ponašamo opušteno, ne požurujemo ga dok priča, puštamo ga da kaže šta ima. Zanima me da li Vi preporučujete nešto drugo sem disajnih vežbi i opuštenog stava prema detetu, sa puno ljubavi. Neki logopedi na internetu pričaju o nekim mašinama i kao ako se ne reaguje blagovremeno da će to postati model govora. Pa dobro ako postane ići će kod logopeda na vežbe i otkloniće se problem. Da li sam u pravu ili još nešto trebam da uradim u vezi sa mucanjem sa tako malim detetom (2 i po godine)? Hvala na odgovoru i puno uspeha u daljem radu ovog sajta koji je krajnje interesantan. Pozdrav, Ivana

Najpre jedno veliko hvala na odgovoru i posvećenom vremenu, ali bih ja molila za još jedno mišljenje sa vaše strane. Majka sam troje dece uzrasta 12 godina, 10 godina i 8 meseci. Najstarije dete, sin, ima tikove od svoje treće godine koji su se javili u vidu treptanja okicama i niko to nije uzimao za ozbiljno, jer većina dece u tom uzrastu različito reaguje na doživljeni stres u vidu odlaska u vrtić, ostajanja na bolničkom lečenju,itd. Generalno naš problem je i krenuo odatle, tj.bolničkog lečenja, jer je dete u tom uzrastu bolovalo od astme intrarizičnog ops. tipa, pa je samim tim u više navrata bio bolnički lečen. Sve to, naravno, bez prisustva roditelja, jer navodno dete neće da saradjuje kada je roditelj sa njim, odbija hranu i ko zna kakve budalaštine su navodili kao razlog da se dete ostavi samo u bolnici. Svaki put kada bi se vratio sa takvog lečenja, on bi se bukvalno zatvorio kao školjka i nismo uspevali izvući ni jednu jedinu reč. U to vreme je krenuo da pohadja vrtić, pa je očigledno i to bio jedan oblik stresa za njega i mi smo ga ispisali sa namerom da se posvetimo njemu i mladjoj devojčici, ali tikovi nisu prestajali, već su naprotiv samo prelazili iz jednog oblika u drugi. Posetili smo psihologa, pa nam je tada rečeno da će se sve to vremenom smiriti i da je sve to samo reakcija na doživljeni stres. Tada nam se desila još veća tragedija, naime, sin i ćerkica su se igrali i sasvim slučajno me pogodili u desno oko igračkom i ja na mestu gubim vid na tom oku. Pošto je to bila otvorena povreda, sin je doživeo takav šok, da se sklupčao od straha, jer ga je ta scena prestrašila i od tog momenta tikovi su se toliko pogoršali (postali su zvučni, u vidu groktanja, glasnog udisanja i izdisanja vazduha, stenjanja i zadržavanja vazduha u plućima...}, pa su počeli da se javljaju čak i u snu i mi smo tako završili na institutu u Palmotićevoj ulici. Uradjene su sve potrebne analize, eeg je pokazao blaži oblik epilepsije, ali bez kliničke slike i kao terapija uvedena je relaksacija. Nisu mogli tačno da nam pojasne zašto su se tikovi pojavili i kako uopšte nastaju, što smo vremenom i sami shvatili, moguće je da je čak uzrok svega toga težak porodjaj, jer je na njemu ostao bez kiseonika i da je sve to što mu se izdešavalo samo pokretač svega. Relaksacija mu je pomogla manje-više, ali se tikovi nisu povukli ni jednog jedinog momenta. Napominjem da je nekada perfektno saradjivao, a nekada je imao takvu odbojnost prema svemu, pa ga iskreno nismo ni terali da radi vežbe da ne bi još više pogoršali stanje. Sada je u uzrastu kada polako ulazi u pubertet i svestan je svega što mu se dešava, pa su tikovi počeli jako da mu smetaju, pogotovo što većinu njih ne može da kontroliše i doktor je kao terapiju uveo Haloperidol. U početku su se tikovi sasvim povukli, ali su se odjednom svi vratili i mi jednostavno više ne znamo šta da preduzmemo da bi mu bilo bolje. Stalno je nečim nezadovoljan, pa je za svako svoje nezadovoljstvo počeo da krivi školu, kako smo mi navodno krivi jer on mora da uči, pa zato ima tikove ili mu je sestra kriva kada nšsto nije kako treba, a što je najveći problem počeo je da je naziva tako pogrdnim imenima, da se jednostavno zgrozimo kada čujemo tako nešto. Udara je bez nekog posebnog razloga, maltretira je, a nama preti kako će sve reći doktoru na sledećoj kontroli o našem ponašanju prema njemu, jer suprug i ja ne dozvoljavamo da nas pravi budalama i počeo je opasno da koristi svo naše, takoreći, žrtvovanje i trud, pa očekuje da skačemo na svaki njegov mig. Pokušali smo milion puta da razgovaramo sa njim, ali to jednostavno ide po pricipu da na jedno uvo udje, a na drugo izadje. Ako pokušamo da ga kaznimo onda histeriše, neće normalno da razgovara, treska vratima i na sve što mu kažemo da uradi njegov odgovor je "neću". Inače je jako pametno i načitano dete, ali se distancira po tom pitanju - ono što ga zanima u stanju je da zapamti i prouči sve do detalja, a ono što ga ne zanima neće ni da pogleda. Ja lično mislim da je on jako razmažen, jer i mladja ćerkica ima zdravsveni problem i predstoji joj teška operacija bubrega, pa ni upola se ne ponaša kao on, mada se trudimo da svo troje dece imaju jednak tretman pogotovo što suprug i ja imamo predivan odnos izmedju nas i naša deca ne znaju šta znači svadja roditelja. Ovo je sve veliki stres prvenstveno za mene pošto najveći deo dana ja provodim sa decom i počela sam da osećam uznemirenost i nervozu, jer više ne mogu da podnesem svadje sa njim. Pošto su tikovi prisutni i pored terapije Haloperidolom, da li je moguće da se terapija pojača, mada nam je doktor rekao na prošloj kontroli da mora negde postojati ventil gde će izbaciti tu negativnu energiju? Ja mislim da je to malo više negativne energije koju on ispoljava, pa bih Vas molila za savet kako da se ponašamo u takvim situacijama kojih je sve više i da li postoji mogućnost da se tikovi ikada povuku?

Hvala najlepše.

Poštovani,

Od 16. godine (a danas imam 23) sam počela sa samopovređivanjem oštrim predmetima, najčešće žiletima. Nakon 3 godine okončala sam to mučenje, smatrajući da je motiv koji me je tome vodio "da se putem spoljnog bola može anulirati unutrašnji" besmislen. No, prošle godine sam pod pritiskom problema napravila par posekotina na ruci. Mislila sam da je to bio adolescentski hir, koji sam uspešno držala pod kontrolom i ostavila u prošlosti, ali sam od poslednjeg samopovređivanja napeta i razmišljam da li treba da potražim pomoć. Saznala sam da se ljudi sa ovakvim poremećajem nazivaju "cuter-i", tj "sekači". U opisu simptoma sam prepoznala sebe i sve što me vodi ka tome da se povredim. Zrela sam i samosvesna osoba, ali imam problem da se otvorim ljudima i da verbalizujem svoje emocije, ali ih i uopšte i manifestujem. Dosta toga držim u sebi i mislim da je to razlog mog autodestruktivnog ponašanja. Moje pitanje je da li se ovakav poremećaj leči i kako?

"Molim Vas doktore da mi pomognete savetom. Problem je sledeći: Ja i moja supruga smo u braku 13 god. Pre braka smo se zabavljali 7 godina. Ona sada ima 40 god a ja 42. Imamo ćerku od 12 god i završili smo isti fakultet. Dok smo se zabavljali nije bilo nikakvih ozbiljnijih svađa mada sam ja još tada primetio da ima preku narav i mora biti po njenom. Otkad smo u braku počele su češće svađe. Glavni razlog je bila besparica, ja sam se zaposlio u propaloj firmi gde sam retko primao platu. Ona se zaposlila u jednoj knjižari gde je plata bila mala. Inače, u startu smo se odvojili od mojih roditelja i živimo posebno na spratu porodične kuće. Ja ne pušim, ne pijem, ne jurim ženske i osim što se ne snalazim da zaradim više para nemam neke druge grehove. Ja sam njoj bezgranično verovao jer smo se zaista iskreno voleli. Od pre dve godine ona radi kao inženjer u jednoj jakoj firmi i ima za naše prilike veliku platu. I sve je to kako tako funkcionisalo do oktobra 2008. god. Mada sam ja u zadnjih 2 do 3 godine primetio da me izbegava i da je naša svađa postala maltene hronična. Zadnju godinu sam imao probleme sa kičmom pa je i to postao njen alibi da kao neće da me muči iako sam je ja saletao. I onda oktobra prošle godine šok. U kompjuteru nalazim njen e-mail koji je zaboravila da obriše i koji je poslala ljubavniku koji je trenutno bio u Austriji da polaže ispit jer tamo studirao. On je mlađi od nje 4 godine i ona ga tu tera da se odluči konačno da li želi da se oženi njom ili ne. Inače čoveka sam poznavao od ranije jer sam od njega kupovao i ja a i ona mobilne telefone pošto se on i time bavi. Onda je ona morala da mi prizna ali je lagala da je u vezi sa njim od letos a kad sam i njemu pripretio onda je on priznao da su u vezi dve i po godine što je i ona kasnije potvrdila. Onda je došlo do još većeg šoka jer mi je on priznao da nije on bio prvi sa kojim me prevarila već da je i on pratio i uhvatio da je pre njega imala jednog iz Beograda i to 2 godine. Kad je otkrio ona je sa onim prekinula i ispada da je oko godinu dana imala 3 muškarca, mene, tog studenta i onog iz Beograda. Sve mi je to i ona priznala. I pored svega mnogo je volim kao i dete i zato je nisam oterao ali njeno sadašnje ponašanje je potpuno nenormalno. Umesto da me moli da joj oprostim ona se i dalje koleba šta da radi jer ga voli i on je nagovara da se uda za njega. I ona je sad zapala u depresiju i pije lekove jer nezna šta da radi. Njega voli a kod mene ima kuću i sigurnost doma za dete jer on je sa sela i morao bi da uzme stan da bi živeli ovde u gradu pošto ona ne želi nipošto da živi na selu. Ako ode kako da je prebolim a ako ostane da li će mi vremenom ovo sve izaći iz glave i da li će i ona vremenom moći ponovo da me zavoli ili je ovo sve svršena priča? Molim Vas još jednom da mi odgovorite i unapred Vam hvala. "

"Poštovani, vaše pismo i pitanje mogu izazvati mnošto različitih reakcija i odgovora, ali nisam siguran da bi to promenilo vašu ustaljenu naviku da konačne i krupne odluke donosi vaša žena "preke naravi i koja mora da istera svoje". I kraj vašeg pisma to sugeriše, iz koga se može "videti" da ste sebe ponovo doveli u takvu poziciju i u ovoj situaciji. Napisali ste da je i pored svega mnogo volite i što se vas tiče, samo treba da moli za oprost (ovo sam ja prilepio), ali je konačan ishod da je na njoj da "prelomi" kuda će i sa kim će (kao što je i do sada činila). Otuda, ukoliko vam je stalo do žene, učinite još nešto (osim uspešno obavljenog detektivskog posla), da je zadržite. Srdačno"

 

 Poštovani doktore,

 hvala Vam na odgovoru koji ste mi dali ali mislim da se nismo najbolje razumeli. Vi ste očigledno razumeli da ja nju želim da zadržim po svaku cenu. Ja sam želeo da od Vas čujem nešto drugo, jer imate verovatno bogato znanje i iskustvo u razumevanju ljudske prvenstveno ženske duše. Shvatate da sam ja ljudsko biće kome je na prvom mestu to da voli ali i da bude voljeno. Ona mi je jasno stavila do znanja da je prestala da me voli i da više ne oseća tu bliskost koju je nekada imala samnom i da su ti osećaji sada usmereni ka njemu ali ipak je donela odluku da sa njim prekine vezu prvenstveno zbog deteta i uslova života. Koliko je iskrena u ovome ne znam ali mi je još i rekla da nemože da se odluči da menja život u ovim godinama jer i u njega nema veliko poverenje da je sposoban da joj to pruži i da ne želi da ide iz jednog neuspešnog braka u drugi. Istovremeno mi odlučno ponavlja da su umrla osećanja i strast prema meni. Ja to inače vidim i osećam na svakom koraku, od njenog hladnog i zvaničnog ponašanja kako u komunikaciji tako i u krevetu a najdrastičniji primer ovoga što govorim je taj da više i ne pamtim kad me je poslednji put poljubila u usta iako je ranije to bilo na svakom koraku. Mene prvenstveno interesuje sledeće: da li je uopšte moguće da ona vremenom mene ponovo zavoli, ne možda kao nekada ali da imamo jednu blizinu i sklad ili su to moja uzaludna nadanja. Ja sam isto na kraju živaca i u godinama kad nemogu da eksperimentišem i čekam da se neko smiluje da mi uzvrati ljubav. Ako treba da ostatak života provedem sa takvom osobom hladnom i nezainteresovanom za mene onda mi takav brak ne treba i onda je bolje da nađem drugu dok još nisam prestar. Drugu koja će me voleti i gledati u oči i za koju brak nije samo institucija, ili takvu ili je bolje i da ostanem sam nego da se uzalud trudim oko nekog kome je srce na drugoj strani dok moje očajnički vapi za ljubavlju. Dakle suština mog pitanja je da li žena može vremenom da ponovo oseti ljubav prema čoveku koga je prestala da voli? Napominjem da me je zaista nekada istinski volela što sam osećao na svakom koraku ali su nas životne prilike odnosno neprilike dovele dovde dokle smo sada, mada to ipak nije opravdanje za ono što joj se izdogađalo.

 Pozdrav

Poštovani,

 Imam 31 god. i u braku sam 8 god. imam troje dece jedno 6 god. i blizance 4,5 god. Sve je bilo kao u bajci do pre dve godine kada sam slučajno otkrila neke poruke u suprugovom telefonu. Da ne dužim priču opravdanje je našao u odgovoru da ga zapostavljam, da mu ne posvećujem dovoljno pažnje (samo da napomenem u tom periodu sam počela da radim). U pitanju je bio neki SMS servis za upoznavanje i druženje. Medjutim moj suprug je od tih osoba i dobio lične brojeve tel. tako da to više nije išlo preko servisa nego direktno. Mnogo me povredio, narušio moj savršeni svet. Probudila sam se u najokrutnijoj realnosti da postoji mogućnost da ga izgubim. Čitava ta agonija se produžila još dva meseca posle čega je usledio period ponovne adaptacije jedno na drugo - to kažem iz tog razloga jer više nisam imala 100 % poverenje u supruga. U toku prošle godine nekako sam se dovela u normalu i počela da funkcionišem uz veliki trud sa moje i njegove strane. Medjutim kao što i obično biva ponovo su počele da se dešavaju slične stvari - repriza čitavih dogadjaja koje mi zadaju veliki duševni i fizički bol (zato što sto ga mnogo volim), čak sam i tražila od njega da bude toliko iskren prema meni i da mi u lice kaže da me više ne želi i da nije srećan sa mnom. Ja bih njemu to rekla i spremna sam ma koliko to bolno bilo i da ga pustim da ode da bude srećan. Njegovi odgovori su uvek da me voli najviše na svetu, da nikada nije pomislio da me prevari i da ne želi da me ostavi. Znam da me nije prevario ali njegovo ponašanje mi nagoveštava da možda želi to da uradi. O svemu razgovaramo i nikako mi nije jasno kako čovek može da radi neke odredjene stvari a da ne zna zašto ih radi - to je njegovo objašnjenje. Da napomenem da je išao i kod psihijatra na savetovanje (koji je njegovo stanje opisao kao deprimiranost) usled čega je posle i nastupio gore pomenuti period poboljšanja. Poslednja tri meseca radimo u suprotnim smenama i vidjamo se samo rano ujutru i kasno uveče kada on dodje sa posla. I on meni mnogo nedostaje pa ne potežem za alternativnim sredstvima i zamenom. Molim Vas pomozite mi da shvatim, da pokušam da mu pomognem da se osvesti, da se vratimo normalnom životu. Ovo predugo traje ne znam koliko cu još imati snage i oproštaja, a da potpuno ne otupim kada je on u pitanju. Još uvek imam razumevanja ali ne znam još koliko. Molim za brz odgovor.

Unapred zahvalna.

Poštovani doktore,

 Imam devojčicu od 6 godina, predškolski uzrast, i imamo problem - odbija da ide u školu. Naime uveče se lepo spremi za školu ranac i ono što želi da obuče za školu ali ujutru je haos! Ili ne želi da ustane iz kreveta i ako je uveče otišla na vreme na spavanje ili pak sve bude u redu dok ne ode u školu do vrata kada treba da udje, onda počinje plakanje, veže se za mene ili oca i ne želi da udje - ne daj me mamice, tatice. Kada se okrenemo i odemo a ona udje sa vaspitačicom, plakanje se završi za par minuta. Pričali smo sa vaspitačicom kaže da je društvena ali ne previše aktivna na času, ali kada je direktno nešto pita odgovara tačno i razumno. Pitala sam je zašto se ne javlja ona kaže da je sramota! Onda samo joj objašnjavali da ne treba da je sramota i da treba da se javlja i ako pogrešno odgovori da to nije strašno jer škola zato služi, da se nauči ono što se nezna. Ali šta raditi sa tim strahom, jednom je bila u grupi i vaspitačica na praksi, pored njene vaspitačice, nije htela ni da se"odlepi "od mene sve dok devojka nije izašla a ona sa vaspitačicom ušla a nakon nje i ova vaspitačica i kada su se upoznale nije bilo problema. Pričala sam sa vaspitačicom kako se slaže sa drugom decom, kaže da nema problema. Domaće zadatke piše malo uz nagovaranje kako kad nekad i na svoju inicijativu. Pozitivno se izjašnjava o svojim vršnjacima i o vaspitačici. Šta raditi, još reći ću  da imamo još jednu devojčicu od 3 godina ali ne pravimo neku razliku izmedju njih.