Poštovana,
Interesuje me kako da se postavim prema bivšem suprugu koji je lečeni alkoholicar sa narcisoidnim poremećajem ličnosti. Ja sam prekinula svaki kontakt sa njim ali on sada manipuliše decom (19 i 15.5 godina), prilikom retkih viđanja priča im grozne laži o meni. Obzirom da ne plaća izdržavanje prinuđena sam da to rešavam putem suda što njega podstiče da bude još gori. Takođe, ne pada mu na pamet da mi vrati moju posebnu imovinu (novac koji sam dobila od roditelja i u toku braka uložila u kuću i firmu), na svaki način pokušava da ometa izvršenje pri tom okrivljujući mene za sve. Obzirom da sam trenutno bez posla i da smo bukvalno bez ikakvih prihoda ne mogu da se dobrovoljno odreknem svoje imovine (koja uopšte nije mala) a o bilo kakvom dogovoru sa njim nema ni pomena jer on je na sudu sušta ljubaznost a kada nema "publike" pokazuje najodvratniju stranu svoje ličnosti. Sinovi su svesni da sa njim nešto nije u redu ali ga trpe jer im prilikom viđanja daje neku sitninu (100-200 dinara) tj. koristi ih za svoja iživljavanja jer oni posle toga budu "izbačeni iz koloseka". Kako da prekinem ovu agoniju?

Poštovani,
Imam 26 godina pre mesec dana sam rodila jednu slatku curicu porođaj je protekao normalno beba je hvala bogu zdrava. Po dolasku iz bolnice bilo je sve ok par dana, a onda sam ja počela da menjam raspoloženje, sve mi smeta, sa suprugom se svađam svakodnevno, sve što uradi to nije pravilno, stalno ga kritikujem. Gadno se osećam, pomozite mi da li je to depresija?
Hvala puno

Poštovani,
Psihijatar mi je pre nekoliko dana ustanovio da imam poremećaj dvostruke ličnosti, uzrokovan besom. Nije mi dao nikakvu medikamentnu terapiju, samo kognitivnu-bihejvioralnu terapiju. Možete li da mi objasnite koliko može da bude ozbiljan ovaj poremećaj i šta da radim? Pošto sam ja maltretirana u detinjstvu od strane nastavnika, i kad se setim toga obuzme me jak bes i mržnja, da u tom momentu uradim neku negativnu radnju, a već drugog dana se ne sećam toga. Strašno sam uplašena. Da li treba da nastavim terapiju kod dečijeg psihijatra ili negde drugde? Molim Vas pomozite mi.
Hvala unapred.

Poštovani,
U poslednja dva meseca sam doživela neke novine - nov dečko i karcinom na dojci. Sa karcinomom se uz pomoć lekara borim kako znam i umem ali sa dečkom ne mogu da se izborim nikako. Njegovo ponašanje me toliko muči da se bojim za svoje zdravlje koje je već uveliko narušeno. Upoznali smo se preko net-a, na njegovu inicijativu i par meseci se dopisivali, takođe zbog njegove želje za druženjem, jer meni u ovakvoj situaciji ništa slično nije padalo na pamet, mada se kasnije ispostavilo da mi je ustvari mnogo pomogao jer nisam imala vremena da se izdeprimiram zbog bolesti koju je on najnormalnije prihvatio. Čak je i došao u bolnicu kada sam se operisala i tada smo se i upoznali i prvi put videli. Kada smo se videli, sve je bilo divno osim činjenice da sam tada shvatila da postoji neki problem u njemu, meni, nama, njegovom odnosu sa roditeljima ili nečim što mi je nepoznato, ali nikako da shvatim o čemu se radi, jer mi on ne priča o tome. Ima skoro 40 god, živi sa roditeljima, ima stan koji veoma sporo sređuje a u koji bi trebalo da se jednog dana preseli, kada spava van kuće to je veoma veliki problem jer "ne zna kako to da objasni roditejima", kada koristi Internet, tu opet dolazi do grčeva, nelagodnosti, opet zbog roditelja, oni su "protiv facebook-a jer su tako čuli na tv-u", ovako je sve super, lepo se zezamo, dopisujemo, ponekad čujemo ako ga ja pozovem, često mi šalje poruke i govori kako mu je mnogo lepo bilo sa mnom (da se izrazi o seksualnim doživljajima uopšte nema problem), kada ja pričam o svojim problemima, uvek sasluša i da dobronameran savet, nije agresivan, ne pije, ne puši, ne drogira se, mislim da voli da flertuje, ali kad su u pitanju njegova osećanja, strahovi, roditelji i sve ostalo, za mene vrata ostaju zatvorena i mene to uništava. Deluje mi kao dobronameran čovek sa nekim psihičkim problemom. Prvo sam mislila da je neki prevarant, lažov i da samo traži nekog za "one night stand" ali sada mislim da je plašljiv, da doživljava neke pritiske i cenzure u ponašanju koje mu neko drugi (roditelji) određuju ili ih on sam sebi stvara, to ne znam. U svakom slučaju, drag mi je ali ne znam kako da se postavim i da steknem neki mir i sigurnost, što mi je u budućem periodu, barem dok traje ova terapija, izuzetno potrebno.
Molim za pomoć :(
Hvala unapred.

Poštovani,
Moje pitanje nije ni neobično, ni retko i nažalost je sve aktuelnije i bolnije. Naime, imam problem kada je u pitanju potencija. Započeo sam zajednički život sa devojkom koju volim i sa kojom bih u najskorijoj budućnosti voleo da imam dete. Ona je vrlo fleksibilna po pitanju dinamike naših odnosa ali, oboje smo konstatovali da trebamo nešto da preduzmemo kako bi nam sex obogatio i učvrstio, inače veoma skladnu i romantičnu vezu. Za 4 meseca veze i 2 meseca zajedničkog života, imali smo svega 6 puta seksualni odnos, suvišna je konstatacija da je to premalo. Inače, u toku odnosa nema problema na koje bih ukazao i koji nam stvaraju smetnje ali, intenzitet mog nagona je zabrinjavajući i kao da mi u fizičkom i mentalnom pogledu to uopšte i ne smeta.
Šta mi savetujete? Hvala!

Poštovani doktore,
Želela bih da malo prokomentarišete moj i mamin odnos, i kako bih mogla da poboljšam naš odnos. Malo da okarakterišete mene ali i moju mamu. Ne znam, ali s njom je nemoguće komunicirati ta žena baš me nervira užasno, ali ne mogu to da joj kažem. Inače znam da sam prezasićeno dete, inače čitala sam da dete koje ime socijalnu fobiju obično majka je ta koja prezasićuje a otac grubijan. Uopšte me ne pita kako sam, samo gleda moj uspeh, upoređuje to sa ostalima, gleda šta komšiluk kaže, a to me ja mislim najviše nervira. Inače ako nešto odlučim da uradim, a što ne bude po njenoj volji bivam žestoko iskritikovana od nje, i od brata. Osećam se kao robot. Nervira me i to a istovremeno mi se i plače mama mi stalno govori da spava sa mojim ocem, da bi ja mogla da se školujem, bilo je vreme kada je sve po kući bacala i psovala da mora zbog nas da živi sa našim ocem inače jedno vreme baš, baš joj je bilo psihički loše, nije mogla da izađe iz kuće od straha, nije mogla da popije sa komšinicom kafu tresle su joj se ruke i glava, sada je bolje, pije još tablete, ali drži se a onda je prvi put našla ljubavnika pre 2 godine, ja sam bila baš srećna, nekako godilo mi je to, najviše što tata ne zaslužuje mamu, tukao je pre u mladosti, nesnosno se i sada ponaša samo što je sa fizičkog prešao na psihičko maltretiranje. Mama je toliko zaokupljena nama, da se ja osećam kao beba, donosi mi jelo u krevet, pere moj veš, sve radi za mene a moje je samo da učim. Istovremeno kad to radi stalno prebacuje; kad joj kažem da preteruje kaže mi da sam nezahvalna; i da tako svaka majka; inače ne radi već 10 godina, zanimljivo taj njen ljubavnik je približnog istog kalupa kao moj otac znači koliko sam primetila moju mamu treba oko 1 godinu ili dve intezivne pažnje da bi se smuvala. Stalne poklone su joj donosili, divili se, kako je radna, taj se ljubavnik divio kako je divna majka, svaki dan treba da se viđaju i da još baš pokazuju pažnju, stalno je izvode, časte kasnije kad se smuvaju, potpuno drugačije ne žele ama baš ništa da joj daju, štede na njoj na takvim sitnicama neverovatno, a glume da ne mogu bez nje, a kad pokuša da ih ostavi, ona beži oni je jure, kao bolesno ljubomorni, ne daju sa drugim muškarcima da se viđa, da popije kafu, recimo kad treba da radi ljubomorišu, recimo pošto tata radi u drugom mestu, recimo ljubavnik je stalno pratio do grada, kao ljubomoran. Mislim da me je njen ljubavnik počeo da nervira, kad stalno je tu. U gradu ja i mama nešto kupujemo on je sa nama, kad dođem sa fakulteta on je kući, ustanem da jedem on je tu. Inače kad neću da idem u grad sa njom i ljubavnikom ona je histerisala, onda otkaže sastanak sa njim, legne u krevet i popije tabletu za živce, i neće da priča sa mnom sad je uvidela da ona nije jedina u njegovom životom, pa je raskinula sa njim inače što god hoću da radim po svom histeriše, kada je po njenom ona je divna ja sam saznala za inostranstvo da je za studente lako otići, već godinu dana se nalazim u inostranstvu ali problem je taj što sam ja paralizovana od straha, mislim da se više nikad ne vratim kući, ili što duže da se ne vraćam problem viza, želela bih zaista da nikada ne moram da se vratim kući, da se više ne čujem ni sa mamom, tetkama, bratom da budem sama na svetu, pa da se snalazim pa kako se snađem ali ja se čujem sa mamom svaki dan, a kad se ne čujem osećam se nesigurno, i nervozna sam. Sada će dođi i bato kod mene, s jedne strane strane sam privilegovana jer primećujem da je zaista mojim drugovima teško otići u inostranstvo, s druge strane osećam se kao da za te pare moram da se ponašam kako naređuju roditelji, uspešna biti, uspešna biti, te reči me tako nerviraju osećam neviđeni strah, kao pre 5 godine, totalno sam pesimista, očajna sam i plašljiva jedno vreme pre 4 godine sam išla kod psihologa, zbog preteranog straha otprilike 1 godinu, 1 u dve nedelje osećam da sam tada po prvi put bila istinski saslušana, neko je saslušao moja osećanja, radovala sam svakom terminu, u njenoj kancelariji osećala sam veliko olakšanje, ali prekinula sam jer me nerviralo to što sam osećala kao samo da se žalim, i to što mi je smetala i što mi je polako bilo bolje i bolje, i to sam osećala ako budem potpuno izlečena od straha, ona će biti ponosna na sebe, smeta mi to zanimljivo je to da mene privlače samo muškarci, koji bi samo nešto u krevet, ali ja stvarno ništa ne osećam, na primer dopada mi se neko kad je pored mene kad ode ništa, a onda drugi i tako. Sve naizgled izleda perfektno, ja sam student, imamo kao pare za školovanje, porodična idila kako kažu, svi vredni i deca i roditelji ali zaista ja se bojim da nešto uradim da nije nešto po volji mojoj mami jer pobesni, i cilj joj je što pre da završim fakultet, da budem samostalna ali problem je taj što ja više ne mogu pukla sam načisto ili sam samo to umislila, kako se suprostaviti mami i bratu?
Unapred hvala

Poštovani,
Hitno mi je potreban Vaš savet! Kod moje 13-ogodisnje devojčice je konstatovana anoreksija. Niko od naših doktora nije znao u koju ustanovu da nas uputi. Nakon stigle smo do instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Sem što smo proverili krvnu sliku i ostale mnogobrojnih telefonskih pozivabiohemijske analize (sve je u redu) i posetile nutricionistu, ništa konkretno nije preduzeto. Ostaje na porodici da sprovodi jelovnik po savetu nutricioniste, a to je veliki problem. U suštinu problema, uzroka bolesti niko nije pokušao da prodre. Očajni smo. Šta nam savetujete?
Unapred hvala!

Poštovani,
Moj sin ima 4 godine. Rođen je prirodnim putem mada mi je rečeno da je ostao bez kiseonika prilikom rađanja i da je to možda delimičan uzrok problema koji ću Vam navesti. Imao je problema da progovori do 3 god. Da bi svoj govor naglo i precizno razvio. Imali smo i muku da ga naviknemo na korišćenje noše i odvikavanje od noćnih pelena i to smo uspeli do kraja 4 godine. Sad imamo problema sa njegovim ponašanjem. Izražava veliku agresivnost tipa da priđe meni kao majci ili bilo kome od rodbine ukoliko mu nije po volji da nas udari i više puta. Drugi problem je neposlušnost, primer u parku sa decom ljulja devojčicu koju ne poznaje (inače je jedinac i fali mu društvo) i pored toga što mu ona jasno kaže da ne želi i pored moje zabrane i dalje to radi dok ja ne priđem u nameri da ga odvratim: on pobegne a usput se krevelji psuje i opet naleti da me udari. Ne bira mesto vreme ni situaciju za svoje ponašanje. Treći problem je krađa. Primetila sam da uzima u radnji neke sitnive kao bombone žvake čokoladice (inače je dete kome su slatkiši ograničeni zbog težine) i shvatam da je možda željan toga, ali i pored sveg objašnjavanja da sve što se uzme mora da se plati i da će ga grditi i možda doći i policajac, on zaboravi kao da ne shvata i nanovo posle par dana. Razmišljam da ga povedem kod dečjeg psihologa ali me strah da ne preuranim sa nekim svojim sumnjama i od reakcije okoline, pošto živimo u malom mestu. Molim Vas za savet.
Hvala.

Poštovani,
Imam sina 2,5 godina i ne priča. Ima neku soju priča i neko pjevanje. Kada nešto treba vodi me do toga ili se agresivno ponaša dok god mu ja ne pronađem šta hoće. Jako je teško i meni i njemu. U vrtiću se ne druži djecom, samostalan je i ne interesuje ga. Razumije sve i čuje.
Molim Vas da nam pomognete.

Poštovani,
Imam dečaka od 3.5 godine koji je počeo da žmirka od pre nedelju dve dana, u početku jako retko jedva primetno a kada smo mi počeli da komentarišemo i pričamo više o tome, žmirkanje se inteziviralo. Interesuje me šta uzrokuje to žmirkanje i kako ga otkloniti, kome da se obratimo.
Unapred zahvalna na odgovoru, Biljana.