Poštovani doktore Stankoviću,
Hvala na odgovoru ali da samo znate kako nijedna od oblasti koje ste pomenuli uopšte, ali uopšte ne funkcioniše bili bi ste zapanjeni. Naime, ja presudu već imam, podneta je već i krivična prijava zbog neplaćanja alimentacije ali sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Samo da napomenem da je otac tom prilikom bio pijan ali je policajac "poverovao" u njegovu priču da ga sin maltretira. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva - dokazi po kući bili su više nego očigledni a on nije mogao ni da govori i čak je zaspao pred njima da bi oni rekli "evo sad se smirio, da ne pišemo prijavu". Dakle, poštovani doktore, nažalost ne mogu da se oslonim ni na koga, samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega.
Hvala unapred.

Poštovani,
Pisala sam pre nekoliko nedelja i najpre da Vam se zahvalim na iscrpnom odogovoru koji mi je bio od velike pomoći. Međutim, od tada su se stvari pogoršale, a da pri tom nisam stigla sa suprugom ni da razmenim preporuke koje ste dali. Ne znam da li ste u prilici da se osvrnete na ovu našu prethodnu prepisku, ali se moja pitanja odnose na aktuelnu situaciju. Elem, posle razgovora o krizi u kojoj smo, koji smo suprug i ja obavili ujutru, sa napomenom da malo pustimo da "stvari mali odleže" muž je već istog popodneva došao sa konkretnim predlogom da stvari treba okončati razlazom (kako je rekao, sada je tako, a posle - ko zna, možda se mi i čujemo. Što baš i ne znam kako da razumem). Od toga trenutka iz njega izlaze samo rečenice u stilu: "to je moja odluka.", "mislim da je tako najbolje", "bolje sada nego za 5 godina.", "pa, eto, ni emocije nisu što su bile.", "možda sam ja u sve ovo ušao prebrzo" (podsećam, venčali smo se posle 2 godine zabavljanja, a u braku smo tek devet meseci). Same rečenice nisu toliko sporne, koliko način na koji ih govori i ponašanje koje je je iza toga usledilo. Svoju "odluku" on saopštava kao pesmicu koju je naučio napamet, kao programiran deklamuje odsečnim tonom, pri tom ne gledavši me u lice, a kamoli u oči, sa jakom dozom jedne vrste besa, u nedogled ponavljajući "to je moja odluka!" u pokušaju da razgovaramo (ja, njegovi roditelji, brat, kuma) o razlozima navodi kako on to nije tako zamišljao i kako ne želi da mu se desi situacija kao sa njegovim roditeljima, gde svoju majku vidi kao žrtvu, koja je uz supruga samo iz razloga samilosti jer je on bolestan, kako život upravlja njime, a on želi da upravlja životom, kako je do sada sve radio zbog drugih, a sada želi da konačno uzme stvar u svoje ruke itd. Sve ovo, ne bi bilo uznemirujuće da istovremeno ne iskazuje ogromno nezadovoljstvo svojom životnom pozicijom gde tvrdi da ga niko ne sluša, niko ne razume i ne pruža podršku. Navodi predloge o odlasku u Dubai, Norvešku zbog posla i tako dalje. Pri tom, u stanu sam pronašla neku vrstu beležnica ispisanih na nekoliko strana, koje su prilično uznemirujuće i gde opisuje kako ga duša boli, boli i boli, kako nanosi bol drugima, ali je sebi naneo ogroman bol, kako je patnja svuda, kako više ne zna šta je ljubav, šta je sreća. Sa ovim se smenjuju autosugestivne rečenice gde ponavlja "ja sam siguran", "ja sam siguran". I zato sam doneo ovakvu odluku, i moram da je se držim, sve što sam u životu uradio koštalo me, pita se koliko li će ovo da ga košta, obraća se svojoj majci sa izvinjenjem što je razočarava, ali to je on i poziva je da ga hvali, da ga voli. U kombinaciji sa izjavom iz našeg prvog razgovora da "ko zna, možda mene sutra ne bude bilo" citatom jedne pesme koji kaže "I hate myself and I want to die" ( mrzim sebe i želim da umrem) koji je jedno vreme bio deo nekakvog njegovog internet profila - sve ovo veoma me uznemirilo. Toliko, da mi se čini da u prvom planu više nije naša bračna kriza, nego nešto mnogo ozbiljnije a što se tiče njegove ličnosti i problema koje proživljava. Najgore od svega je što i dalje glumi čvrstinu, odlučnost i neprekidno govori o odluci koja neće promeniti. Kroz kuću, u kojoj se zadržava minimalno, gotovo maršira, ignorišući me i ponavljajući da je među nama već sve gotovo, samo smo eto, cimeri, koji sticajam okolnosti treba da podele račune i kiriju (pa razgovor može jos jedino da se vodi o tehnikalijama koje se tiču toga kako da to obavimo - a tema da li je to treba ili ne uraditi uopšte ne dolazi u obzir). Na pitanje da razgovor vodimo o onome što oseća, a ne onome što misli, kratko odgovara da je on to već rekao (??). Pri tom, osim bliže porodice (koja je u priličnom strahu i neizvesnosti zbog cele situacije i prilično paralisana, verovatno osećanjem nemoći i fizičke udaljenosti - pre neki dan sam i pored sopstvene situacije tešila njegovu uplakanu majku telefonom) i kume, pouzdano znam da druge ljude nije upoznao sa situacijom tako da ne možemo da računamo na njihovu podršku. Još nešto što smatram značajnim, ustanovila sam da ima nove prijatelje, među kojima i jednu novu prijateljicu, za koju nemam opipljivih dokaza da je nešto više, ali nekakve naklonosti i flerta sasvim sigurno ima. Palo mi je na pamet da se obratim toj osobi (pošto sam saznala dovoljno da mogu i sama da je pronađem) i da je zamolim da svojim ponašanjem primamljive i neopterećene zabave (izlasci, druženja, izleti na koje je počeo da odlazi) ne otežava situaciju i da joj ukažem da postoje ozbiljniji problemi kojima se treba pozabaviti. Razumem da je ona neopterećena, ne kritikuje, ne podseća ga kuću i porodicu, da donosi jednu vrstu rasterećenja, opuštanja i da mu uliva izvesno samopouzdanje (za koje mislim da je ozbiljno uzdrmano), što možda nije loše kao ventil u ovom trenutuku, ali dugoročno smatram da to ne bi rešilo probleme. Naprotiv, samo mi unosi dodatni nemir, izaziva napade ljubomore, koji se onda smenjuju sa napadima panike, očajanja. Onda nanovo nađem snagu da se usresredim na to da mu se nekako priđe i pomogne i tako sve u krug. U ovom trenutku planiram da odem iz stana na neko vreme bez obaveštenja o tome gde sam i kad dolazim. On je danas na jedno od tih izleta van grada, ali mi nije rekao gde, vraća se večeras. Ne znam da li je to dobra odluka, ali u ovom trenutku nemam bolje rešenje, pošto ignoriše moje prisustvo. Ja sam iskazala svoja osećanja, pokazala razumevanja i ponudio podršku i predlog da damo ovoj vezi šansu (jer praktično nikakvog sukoba nije ni bilo) i priliku da ispravimo greške koje su nastale, mahom usled nedovoljno jasne ili kakve već komunikacije. Učvršćujući se u svojoj odluci on je izjavio da je ovo bila šansa i da, iako bi se nešto malo promenilo u početku, kasnije bi opet sve bilo isto. Ne znam šta da radim, obavestila sam njegove roditelje o onim uznemirujućim beleškama i rekla sam im da stvari izgleda protokom vremena postaju sve gore (a ne bolje kako su se oni nadali da će biti kad se on malo "izduva"), predložila da neko od njih dodje i pokuša da pomogne a da ću ja biti tu za šta god treba. Sada neću biti u stanu, pa da vidimo, možda najzad uspe da nađe svoj mir. Molim Vas da, ako je moguće, moje pitanje ne objavljujete na sajtu, zbog navoda rečenica koje su prepoznatljive, nego samo da mi uputite odgovr na e-mail adresu. Ne znam da li bi eventualno čitanje izazvalo dodatni bes i revolt sa njegove strane, zašto delim njegove probleme sa drugima. Uz to, molim Vas da mi preporučite stručnjake u Beogradu kojima bi mogli da se obratimo u slučaju da uspemo da ga pridobijemo za takav korak - jer, mi smo nemoćni. U početku sam mislila da je bračno savetovalište mesto gde treba da se obratimo, ali sada više nisam sigurna da bi to bilo dovoljno.
Unapred veliko hvala, zabrinuta Marina.

Poštovani,
Molim Vas dajte mi neki savet imam 15 godina i oko godinu dana sam sa dečkom u vezi, on ima naravno svoje mane na koje se nekako navikavam jer znam da ipak ne može da promeni problem je u tome što mi je mama rekla da ga više nikad ne želi ni videti ni čuti ni da ga spomenem zbog ponašanja. On zaista ima težak karakter i zna svašta da kažem, ali ne znam šta sad da radim. Meni je obećao da neće više tako da se ponaša jer mi pravi probleme (a znam da je hteo samo da pokuša da popravi situaciju u kući kod mene) ali to moju mamu ne zanima inače su mi roditelji užasni i svaku vezu mi uništili, ona mi je svašta rekla preko telefona da nisam mogla da se smirim par sati. Na putu je trenutno i vraća se za koji dan kad dođe znam da će da me smara sa njim i plašim se. Ne znam šta da joj kažem, ne vredi ni da se smiri ni ništa, baš sam se uplašila jer znam da može svašta da mi uradi trenutno je i on na moru i mnogo mi nedostaje, koju rečenicu da joj kažem da mi ne bi zabranila izlaske. Uopšte ne misli na druge, ništa je ne zanima, u stanju je da me zatvori u sobu preko celog raspusta razgovor sa njom ne pomaže, neće da me sluša, može samo da viče i da mi lupa šamare  molim Vas dajte mi neki savet kako da se ponašam, šta da radim kada dođe! Jer znam da nema efekta kod nje lepo je dočekati sa spremnjenim stanom i slično.
Hvala unapred.

Poštovani,
Imam problem koji me muči 4 meseca, a već sinoć sam shvatila da moram nešto da preduzmem jer se samo neće promeniti. Primetila sam da u seksualnim odnosima sa svojim partnerom on ne postiže dovoljnu erekciju za koitus. Prvo sam mislila da mu je trema, pa smo napravili pauzu u vezi zbog drugih problema, a sinoć shvatila da mu se isto dešava. Usudila sam se da ga pitam šta mu se dešava, pošto je osetljiva osoba prilično pažljivo i taktično. On je odgovorio da ne zna, da mu se to u ranijim vezama nije dešavalo. On postigne dovoljnu erekciju pri poljupcima i maženju dok smo obučeni ali kad počnemo da se svlačimo, on automatski velikom brzinom gubi svoju erekciju, ne znam kako to da shvatim, stičem utisak da ima strah od penetracije. Ja sam razvedena, možda ima utisak i da je nedovoljno iskusan. Stvarno želim da mu pomognem, jer je emotivna veza u pitanju, on je jako nežan ovako prema meni, i što se tiče emocija, tu smo ostvareni. Imam utisak da malo pati i od veličine svog pol. organa mada meni to ne smeta, i na sve načine pokušavam da mu stavim do znanja da mi on odgovara u svakom smislu, i da nema potrebe za strahom. Ne znam kako da postupim, i da mu pomognem. Ako je samopouzdanje u pitanju, hoće li pomoći neki lek tipa cijalis ili potencijal koji bi mu dali moć da bi se postepeno otarasio tih strahova koji ga koče?
Hvala unapred.

Poštovani doktore!
Od kog uzrasta deteta preporučujete primenu metode " time out" koju ste opisali na ovom sajtu. Moj sin ima 22 meseca i plašim se da li nije još rano za to, tj. mislim da još neće shavatiti suštinu. Šta vi mislite?
Hvala.

Poštovani,
Moja ćerka koja ima 9 godina ima bukvalno od malena naviku da posle npr. nekog njoj uzbudljivog događaja to prepriča ali sama u sobi, šeta gore-dole po sobi, skakuće i priča sama sa sobom. Dok je bila manja to i nije toliko smetalo ali sada kada ode na primer na ekskurziju ona se unervozi jer ne može da se zatvori sama u sobu. Možda će ovo nekome zvučati smešno, ali ja se stvarno brinem jer je njen otac bio duševno oboleo koliko je ovo normalno jer kojem god psihologu sam se obraćala svi su rekli da je to u redu i da ona na taj način ispoljava emocije, ako je to tako kada će to prestati?
Unapred Vam hvala na odgovoru.

Poštovani,
Ja i supruga smo se razveli sporazumno pre 3 meseca, sin 6.5g hteo je da živi sa mnom a ćerkica 10g sa majkom. Moj probem je taj što sad sin neće da vidi majku beži od nje. Ne želi da priča sa njom, i kad se ona spomene on se ustrese, a sada i ćerka ne želi više da živi sa njom hoće da dođe kod nas, i kaže ako neće da je pusti pobećiće od kuće. U međuvremenu bivša supruga je našla drugog čoveka i ćerka je to videla i to je to.
Unapred hvala na odgovoru.

Razvedena sam i odvojena od dece, tj. suprug je dobio starateljstvo. Starija ćerka ima 10 godina i ima izlive besa, revolta i inata. U pubertetu je. Kako da se postavim prema njoj?

Poštovani,

suprug i ja imamo 35 godina, u braku smo 8 godina. Imali smo divnu vezu, topao odnos, pun razumevanja. Međutim, ono što nama predstavlja problem je nedostatak seksa tj. vrlo siromašan seksualni život, što podrazumeva vođenje ljubavi jednom u mesec i po ili dva. I ranije smo retko vodili ljubav, ali zadnje 2-3 godine je prava katastrofa. Ne mogu da kažem da se trudimo, ja nekako nemam ni volju, a čini mi se ni želju. On traži od mene da ga inspirišem, a s druge strane ja čekam da budem zavedena. Kada spomenem suprugu da odemo u savetovalište on nije za to, kaže da ćemo se sami potruditi, ali od toga nikakve vajde. Dopuštamo da vreme prolazi i da taj odnos bude sve ređi i ređi, a ja sve tužnija. Šta da radimo?
Hvala unapred.

Poštovani,
Imam problem zavist od sexa ima li leka za tu zavist kome se obratiti. Da li postoji šansa da me vi primite molim Vašu adresu gde radite jer vidim da ste naj?
Pozdrav