Pitanje broj: #36010

Poštovani,
Pisala sam pre nekoliko nedelja i najpre da Vam se zahvalim na iscrpnom odogovoru koji mi je bio od velike pomoći. Međutim, od tada su se stvari pogoršale, a da pri tom nisam stigla sa suprugom ni da razmenim preporuke koje ste dali. Ne znam da li ste u prilici da se osvrnete na ovu našu prethodnu prepisku, ali se moja pitanja odnose na aktuelnu situaciju. Elem, posle razgovora o krizi u kojoj smo, koji smo suprug i ja obavili ujutru, sa napomenom da malo pustimo da "stvari mali odleže" muž je već istog popodneva došao sa konkretnim predlogom da stvari treba okončati razlazom (kako je rekao, sada je tako, a posle - ko zna, možda se mi i čujemo. Što baš i ne znam kako da razumem). Od toga trenutka iz njega izlaze samo rečenice u stilu: "to je moja odluka.", "mislim da je tako najbolje", "bolje sada nego za 5 godina.", "pa, eto, ni emocije nisu što su bile.", "možda sam ja u sve ovo ušao prebrzo" (podsećam, venčali smo se posle 2 godine zabavljanja, a u braku smo tek devet meseci). Same rečenice nisu toliko sporne, koliko način na koji ih govori i ponašanje koje je je iza toga usledilo. Svoju "odluku" on saopštava kao pesmicu koju je naučio napamet, kao programiran deklamuje odsečnim tonom, pri tom ne gledavši me u lice, a kamoli u oči, sa jakom dozom jedne vrste besa, u nedogled ponavljajući "to je moja odluka!" u pokušaju da razgovaramo (ja, njegovi roditelji, brat, kuma) o razlozima navodi kako on to nije tako zamišljao i kako ne želi da mu se desi situacija kao sa njegovim roditeljima, gde svoju majku vidi kao žrtvu, koja je uz supruga samo iz razloga samilosti jer je on bolestan, kako život upravlja njime, a on želi da upravlja životom, kako je do sada sve radio zbog drugih, a sada želi da konačno uzme stvar u svoje ruke itd. Sve ovo, ne bi bilo uznemirujuće da istovremeno ne iskazuje ogromno nezadovoljstvo svojom životnom pozicijom gde tvrdi da ga niko ne sluša, niko ne razume i ne pruža podršku. Navodi predloge o odlasku u Dubai, Norvešku zbog posla i tako dalje. Pri tom, u stanu sam pronašla neku vrstu beležnica ispisanih na nekoliko strana, koje su prilično uznemirujuće i gde opisuje kako ga duša boli, boli i boli, kako nanosi bol drugima, ali je sebi naneo ogroman bol, kako je patnja svuda, kako više ne zna šta je ljubav, šta je sreća. Sa ovim se smenjuju autosugestivne rečenice gde ponavlja "ja sam siguran", "ja sam siguran". I zato sam doneo ovakvu odluku, i moram da je se držim, sve što sam u životu uradio koštalo me, pita se koliko li će ovo da ga košta, obraća se svojoj majci sa izvinjenjem što je razočarava, ali to je on i poziva je da ga hvali, da ga voli. U kombinaciji sa izjavom iz našeg prvog razgovora da "ko zna, možda mene sutra ne bude bilo" citatom jedne pesme koji kaže "I hate myself and I want to die" ( mrzim sebe i želim da umrem) koji je jedno vreme bio deo nekakvog njegovog internet profila - sve ovo veoma me uznemirilo. Toliko, da mi se čini da u prvom planu više nije naša bračna kriza, nego nešto mnogo ozbiljnije a što se tiče njegove ličnosti i problema koje proživljava. Najgore od svega je što i dalje glumi čvrstinu, odlučnost i neprekidno govori o odluci koja neće promeniti. Kroz kuću, u kojoj se zadržava minimalno, gotovo maršira, ignorišući me i ponavljajući da je među nama već sve gotovo, samo smo eto, cimeri, koji sticajam okolnosti treba da podele račune i kiriju (pa razgovor može jos jedino da se vodi o tehnikalijama koje se tiču toga kako da to obavimo - a tema da li je to treba ili ne uraditi uopšte ne dolazi u obzir). Na pitanje da razgovor vodimo o onome što oseća, a ne onome što misli, kratko odgovara da je on to već rekao (??). Pri tom, osim bliže porodice (koja je u priličnom strahu i neizvesnosti zbog cele situacije i prilično paralisana, verovatno osećanjem nemoći i fizičke udaljenosti - pre neki dan sam i pored sopstvene situacije tešila njegovu uplakanu majku telefonom) i kume, pouzdano znam da druge ljude nije upoznao sa situacijom tako da ne možemo da računamo na njihovu podršku. Još nešto što smatram značajnim, ustanovila sam da ima nove prijatelje, među kojima i jednu novu prijateljicu, za koju nemam opipljivih dokaza da je nešto više, ali nekakve naklonosti i flerta sasvim sigurno ima. Palo mi je na pamet da se obratim toj osobi (pošto sam saznala dovoljno da mogu i sama da je pronađem) i da je zamolim da svojim ponašanjem primamljive i neopterećene zabave (izlasci, druženja, izleti na koje je počeo da odlazi) ne otežava situaciju i da joj ukažem da postoje ozbiljniji problemi kojima se treba pozabaviti. Razumem da je ona neopterećena, ne kritikuje, ne podseća ga kuću i porodicu, da donosi jednu vrstu rasterećenja, opuštanja i da mu uliva izvesno samopouzdanje (za koje mislim da je ozbiljno uzdrmano), što možda nije loše kao ventil u ovom trenutuku, ali dugoročno smatram da to ne bi rešilo probleme. Naprotiv, samo mi unosi dodatni nemir, izaziva napade ljubomore, koji se onda smenjuju sa napadima panike, očajanja. Onda nanovo nađem snagu da se usresredim na to da mu se nekako priđe i pomogne i tako sve u krug. U ovom trenutku planiram da odem iz stana na neko vreme bez obaveštenja o tome gde sam i kad dolazim. On je danas na jedno od tih izleta van grada, ali mi nije rekao gde, vraća se večeras. Ne znam da li je to dobra odluka, ali u ovom trenutku nemam bolje rešenje, pošto ignoriše moje prisustvo. Ja sam iskazala svoja osećanja, pokazala razumevanja i ponudio podršku i predlog da damo ovoj vezi šansu (jer praktično nikakvog sukoba nije ni bilo) i priliku da ispravimo greške koje su nastale, mahom usled nedovoljno jasne ili kakve već komunikacije. Učvršćujući se u svojoj odluci on je izjavio da je ovo bila šansa i da, iako bi se nešto malo promenilo u početku, kasnije bi opet sve bilo isto. Ne znam šta da radim, obavestila sam njegove roditelje o onim uznemirujućim beleškama i rekla sam im da stvari izgleda protokom vremena postaju sve gore (a ne bolje kako su se oni nadali da će biti kad se on malo "izduva"), predložila da neko od njih dodje i pokuša da pomogne a da ću ja biti tu za šta god treba. Sada neću biti u stanu, pa da vidimo, možda najzad uspe da nađe svoj mir. Molim Vas da, ako je moguće, moje pitanje ne objavljujete na sajtu, zbog navoda rečenica koje su prepoznatljive, nego samo da mi uputite odgovr na e-mail adresu. Ne znam da li bi eventualno čitanje izazvalo dodatni bes i revolt sa njegove strane, zašto delim njegove probleme sa drugima. Uz to, molim Vas da mi preporučite stručnjake u Beogradu kojima bi mogli da se obratimo u slučaju da uspemo da ga pridobijemo za takav korak - jer, mi smo nemoćni. U početku sam mislila da je bračno savetovalište mesto gde treba da se obratimo, ali sada više nisam sigurna da bi to bilo dovoljno.
Unapred veliko hvala, zabrinuta Marina.