O doktoru
Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.
Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.
Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.
Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.
Imam 28 godina i profesorka sam jezika. Rođena sam u Bosni i tamo sam živela do svoje 14. godine, kada smo otišli u Nemačku. Dve i po godine provela sam u užasnom ratu u centru Sarajeva, ali kada sam došla u Nemačku, to je ostalo iza mene, kao neki ružan san. Sada živim u Beogradu i radim. Veoma sam uspešna u svom poslu, dosta radim, treniram i zadovoljna sam sobom. Sebe mogu da nazovem veoma uspešnom i ambicioznom ženom. Međutim, imam jedan problem za koji sam se nadala da će da prođe vremenom, ali on i dalje postoji i ne jenjava. Naime, moj dečko mnogo želi da mi imamo dete, ali ja ne. Jednostovno ne želim decu. Kada vidim decu sva se nakostrešim i ne mogu sebe da zamislim u toj situaciji nečije mame. U školi i privatno imam dobar odnos sa mladima i vole me, kao i ja njih, ali da ja imam dete - to nikako. Kolica, plač, pelene, to mi izgleda kao noćna mora i plače mi se kada samo pomislim na to. Kada vidim decu kako se igraju i galame obuzme me jeza, strah i ljutnja sve odjednom. Na osnovu ovoga mislim da sa mnom nešto nije u redu. Skoro je jedna moja bliska prijateljica dobila bebu. Kada je zatrudnela, ja kao da sam bila ljuta na nju što je to sebi dozvolila, a ima tek 28 godina. Sada kada ima bebu, zaobilazim je u velikom krugu, a kada se vidimo smorim se užasno i odmah sutra organizujem neki izlazak sa društvom da se povratim u život. Ako imate bilo kakav odgovor ili sugestiju, odgovorite mi.
Iako se smatra da je materinski nagon po definiciji prisutan kod svake zrele žene, dešava se da zbog raznovrsnih faktora tokom razvoja i istorije života, ova želja za decom bude izrazito oslabljena, pa čak i pretvorena u otpor da se bude roditelj. Često u tom otporu ima mnogo straha od neizvesnih okolnosti koje nosi roditeljstvo, ograničenja slobodnom životu koje podrazumeva posvećenost potomstvu, nesigurnost da li ćemo i dalje moći da se uspešno bavimo svojom profesijom, hobijem ili bilo kojom aktivnošću koja nam pričinjava zadovoljstvo pre nego što se dete rodi. I to onda može biti značajan problem ukoliko, kao kod Vas, u partnerskom odnosu postoji neusaglašenost u željama i očekivanjima partnera u odnosu na planiranje porodice. Očigledno da jedno od vas dvoje mora napraviti kompromis ukoliko imate u planu da ovu sadašnju vezu zadržite - ili da on prestane da planira decu, ili da se Vi ipak prelomite i da zbog održanja veze i eventualnog braka bar pokušate da mislite o proširenju porodice u perspektivi. Nije loše da se javite nekom psihoterapeutu koji će pokušati da, zajedno sa Vama, pronikne u korene ovakvog Vašeg otpora i pokuša da ga ublaži, kako biste se lakše uklapali u "standardna" očekivanja okoline, ali svakako ne znači da morate po svaku cenu biti majka, čak i ako svi oko Vas to žele. Bitno je da Vi uspete da sebe zamislite u toj ulozi. Nije iznenađujuće da se tek u toku trudnoće žene, koje do tada nisu imale posebnu želju za detetom i prihvatile su ulogu majke pre svega di bi ugodile partneru, osete pravu i snažnu materinsku želju koja se tokom trudnoće i nakon prođaja još povećava, pa nije isključeno da bi se to moglo desiti i Vama. Ipak, sigurnije je da svoje otpore pokušate da razrešite pre donošenja bilo kakve odluke, jer je takođe moguće da zbog ovakvog sadašnjeg stava ne dođe do bitne promene kasnije. U svakom slučaju, ovo je bitna odluka, koja samim tim što podrazumeva značajne promene u strukturi života, podrazumeva pripremu i iskreno suočavanje sa prednostima i manama promena. Zato mislim da su iskren razgovor sa partnerom, a i stručna pomoć u suočavanju sa sobom, potrebne i poželjne mere kako biste se Vi osećali bolje i bili spremni da se suočite sa odlukama koje ćete, ipak, morati da donesete.
impresionirana sam Vasim uvidom u sopstveno stanje o kome govorite sa mnogo detalja, ali bez ikakvih pomaka u pozitivnom smeru, tako da se cini da imate problem sa voljom da ostvarite ono sto znate da je za Vas dobro. S druge strane, ne pominjete da se problem volje pojavluje na drugim poljima u Vasem zivotu. Ne znam na kojoj ste godini studija, ali meni izgleda da je najpribliznija "dijagnoza" za Vas - problem nedostatak radne navike, Nekada se sroz skolovanje pre studija, pa i na pocetku studija prolazi bez formirane radne navike, sto tek onda postaje problem, jer kampanjsko ucenje podrazumeva po definiciji mnogo manje organizovan raspored. Znam da ste sebi do sada vide puta zabranjivali gledanje TV-a i surfovanje po Internetu, ali ovoga puta bu trebalo da to uradite odlucnije i da se od te specificne vrste zavisnosti oslobodite uprkos "apstinencijalnoj krizi". Da, ozbiljna sam kada govorim o tome, jer su i ovo zavisnosti, kao od narkotika od cigareda, alkohola, a svako odvikavanje nosi sa sobom probleme apstinencijanog perioda, kada je potrebno nekim supstitutivnim aktivnostima ispuniti vreme i sebe spreciti da se vratite zavisnisvkim navikama. Ukoliko to niste sami u stanju, potrazite pomoc psihijatra pred kojim cete imati drugaciju vrstu obaveze i odgovornosti u ispunjavanju dogovorenih ciljeva. Ipak, mozete pokusati da to definisete i sami, i da sebi beskompromisno odredite sate za ucenje (na primer, od 10-15h) u toku koga NECETE razgovarati telefonom i necete biti dostupni za druge (ljudi ce se na to navici i nece Vas ni uznemiravati), nite cete ukrasti "malo" vremena za omiljenu seriju ili neki sajt, ali cete sebe posle vremena za ucenje nagraditi sa npr.sat-dva omiljene zabave. A zatim, uklopiti druzenje , ukoliko ima mogucnosti, ili citanje neke dobre knjige, odlazak na aerobik, trcanje, masazu. Ukoliko ispunite svoj dan razlicitim sadrzajima, bice Vam lakse da odustanete od svojih "poroka". Motivisite sebe idejom o tome koliko cete sebe unaprediti kada postignete cilj. Opet napominjem, ukoliko to ne mozete sami, potrazite strucnu pomoc jer na ovaj nacin osiromasujete sve ozbiljnije svoj zivot i izlazete sebe opasnosti od potencijalnih dubljih mentalnih problema, sto definitivno ne biste zeleli. Ne zavaravajte se idejom da ce citav posao biti lak, shvatite pozetni period kao apstinencijalnu krizu, a to kao student medicine sigurno znate da nije lako. Ali prodje, i onda nastupa mnogo spokojniji period.
Vasa prica je jedna od mnogih komplikovanih, ali uveh novih prica o mesovitim porodicama. Pravo je cudo da se Vasa devojcica tako lepo slozila sa Vasim partnerom, sto je sigurno posledica strpljive pripreme i njene emocionalne stabilnosti koja opet vuce korene velikim delom iz celokupnog vaspitnog procesa. Upostalom, imate prednost da se zenska deca identifikuju sa majkama, ili bi bar tako trebalo da bude, pa ona u Vama i treba da vidi ne samo roditelja vec i saradnika, oslonac i osobu od poverenja. Nisu, nazalost, svi roditelji tako spretni da provedu dete kroz lavirinte emocionalnog sazrevanja i kada vec dodje do nekih problema na tom putu nekako kao da nema dobrih, vec samo manje losih resenja. Kcerka Vaseg partnera ocigledno, iako je starija od Vase, ima nizu emocionalnu zrelost koju pokazuje, u ovom slucaju, negativizmom u odnosu na temu koju pokusavate da joj saopstite. Nije da ona ne razume, ona NECE da razume, jer ne zna kako da se izbori sa novom situacijom. To je regresivni mehanizam, ali svojstven deci koja u tom razvojnom procesu kroz regresiju nastoje da krenu korak dalje. Nije dobro zasipati je stalno temama koje ona ne zeli da slusa, sama Vam situacija kaze da to nije pravi put. Izgleda logicnije da nastavite sa spontanim priblizavanjem detetu, da joj objasnite minimalno, onoliko koliko mora da zna, npr.da cete od sada ziveti zajedno jer ste vas dvoje povezani poslom ili mestom boravka i lepo se slazete, a da se nadate da cete se svi uklopiti, pri cemu cete postovati moguce primedbe svih clanova tog novog domacinstva i o svemu cete prodiskutivati ukoliko bude problema. Naravno, bez obecanja da ukoliko joj se ne bude dopalo, moze da bude i drugacije, jer cete joj dati prostor da manupulise, sto bi bio izraz hira emocionalno nedozrelog deteta. Treba da bide jasno da je to odluka dvoje odraslih ljudi koji su odgovorni za decu, o njima se staraju i izlaze u susret njihovim potrebama u okviru svojih mogucnosti, ali je odluka Vasa. Ukoliko deca osete popustljivost vezanu za vazne odluke koje se zaista ticu vas odraslih, dajete mogucnost za stvaranje novih problema. Ukoliko devijcica medju vama dvoma bude videla kvalitetan ali nenametljiv emocionalni odnos, poruka koju joj saljete za zivot mnogo je bolja nego ideja o "normalnoj" distanci izmedju roditelja, ili "normalnom" zivotu sa jednim roditeljem. Verujem da je period koji Vam predstoji mesto za iskusavanje Vaseg strpljenja i takticnosti jer mozete ocekivati mnogo situacija u kojima cete se pitati da li ispravno postupate i kako odreagovati u novoj situaciji koja Vama nije bliska. Tome cete se spontano i kroz navikavanje na zajednicki zivot prilagodjavati. Bitno je da sa partnerom odrzite sklad i mogucnost dogovora, jer ljubav zaista nije dovljna, a zajednicki zivot u mesovitoj porodici sasvim je druga prica od povremenih izleta i vidjanja, zahteva mnogo vise kompromisa i tolerancije. Neka devojcice imaju dovoljno sigurnosti i dokaza da ih volite i da ste uvek tu za njihve razumne potrebe, a vreme ce doneti stabilnost u porodicnim odnosima. Ocekujte veoma buran period, jer godinu dana za dete je relativno kratak period da lako prihvati novu porodicnu konstelaciju. Nadam se da nema "huskanja" i nagovaranja od strane njene mame ili drugih clanova porodice koja bi njegovu devojcicu podstakla da se ponasa jos buntovnije, jer to ume da bude dodatni faktor koji paralelno treba prevazilaziti. Dakle, naoruzajte se strpljenjem i resenoscu da Vasa veza uspe. I srecno.
nije dobro pothranjivati ovakva razmisljanja tako sto cete se unositi u scene koje Vam se namecu.Pokusajte da kada se jave automatski, vec na samom pocetku prekinete tu misao i da se usredsredite na neki potpuno razlicit sadrzaj, koji ce vas okupirati. Ukoliko dozvolite da ova razmisljanja duze traju, vise cete se i emocionalno investirati i, naravno, burno odreagovati, kako sad radite. Ukoliko su ove misli neka vrsta prisilnih, nametnutih misli kojih ne mozete tako lako da se oslobodite, preporucljivo je da se javite nekom psihijatru koji ceVam pomoci da ovakva razmisljanja lakse savladate. Nekada se ovakve misli javljaju nezavisno od tiga da li u zivotu imate burne i neprijatne dozivljaje, dovoljno je da u Vama postoje neki nesvesni nerazreseni konflikti koje skoro svi imaju u izvesnoj meri pa da odreagujete na ovaj nacin, sto trosi Vasu energiju i stvara zabrinutost. Kod nekih ljudi se osim prisilnih misli javljaju i prisilne radnje, koje im se namecu protiv njihove volje, ali iz Vaseg pisma ne vidim da je to kod Vas slucaj. Ukoliko primetite da su ove misli ucestalije, savetujem da se obavezno javite psihijatru koji ce Vam adekvatnom terapijom pomoci da se ozbiljnost smetnji ne poveca. Za sada ce biti dobro da samostalno pokusate da misli (scene) prekidate kao da u mislima imate spremnu tablicu sa znakom "Stop" svaki put kad se pojave. Ukoliko u tome uspete, znaci da su smetnje prolazne i nemate razloga za brigu. Imajte na umu da i za ovakvo "prekidanje" misli treba malo vezbe pa se nemojte obeshrabriti ili odustati ukoliko odmah u tome ne uspete.
Iako kazete da ste u ozbiljnoj vezi, niste pomenuli kakva su Vasa osecanja u odnosu na partnera. Nisam sigurna sta podrazumevate pod uspesnim seksualnim odnosom i sta nedostaje u Vasem dozivljaju da bi bio potpun, ali pretposavljam da nedostaje neki dozivljaj psihicke opustenosti ili srece koji smatrate delom dobrog seksualnog odnosa. Sama cinjenica da ste uspeli da u ovom partnerskom odnosu dozivite vrhunac govori i delom o Vasoj pozitivnoj emocionalnoj investiciji, iako to ne prepoznajete kao posebno prijatno osecanje. Mozda se treba zapitati o intenzitetu vaseg emocionalnog dozivljavanja uopste, jer se kao deo strukture licnosti jos od najranijeg uzrasta manifestuje veoma razlicita sposobnost emocionalnog dozivljavanja i nivoa iskazivanja emocija.Posebno se treba pozabaviti nivoom emocija u konkretnoj vezi i u odnosu na konkretnog partnera, jer ste mozda Vi racionalan tip koji se vise fokusira na razumske, racionalne i prakticne odluke, a manje se bavi emocionalnim, "romanticnim", i inace u zivotu. Ako je tako, razumljivo je i ocekivano sto se ovako osecate i moze se pretpostaviti da je to prosto Vas stil. Postoji mogucnost da biste kroz rad sa terapeutom na dozivljavanju emocija mogli poboljsati svoju sposobnost identifikacije, kao i iskazivanja emocija, ako problem postoji u toj oblasti generalno.
Prikazano 26-30 od ukupno 91 pitanja