Bolest koja dolazi iz poljupca

Budući da se prenosi zaraženom pljuvačkom i da je veoma česta među mladima, savet bi glasio: ne prepuštajte se olako ljubavnim čarolijama!

Sa silnim slogovima i zlosutnim prizvukom, mononukleoza zvuči mnogo gore nego što stvarno jeste. A istina je sledeća: infekcija, koju besplatno raznosi širom sveta poznati Epštajn-Barov virus, posle 2 do 6 nedelja prolazi sama.

Da „mono”, ipak, nije šala potvrđuju simptomi: slabost, umor, temperatura, gubitak apetita, glavobolja, gušobolja, upala mišića, muka. Ugrožena kategorija, deca i adolescenti, najčešće nije raspoložena za dugo ležanje, što ova bolest apsolutno zahteva.

Kako sprečiti? Lako!

Niko se dosad nije setio da lansira kampanju „sigurno ljubljenje”, a trebalo je! „Drugi naziv za mononukleozu je bolest poljupca zato što se prenosi direktnim kontaktom sa pljuvačkom zaražene osobe. Usta, dakle, treba držati podalje od opasnosti”, s osmehom upozorava njujorški specijalista za infektivne bolesti dr Kolin Marzuk. Drugim rečima, ne prepuštajte se bezglavo ljubavnom zanosu!

Bolest zaljubljenih, monocitna angina, žlezdana groznica, infektivna limfocitoza: svi ovi neobični nazivi ukazuju na istu bolest, toliko rasprostranjenu da smo je u detinjstvu gotovo svi imali, a da to i ne znamo! Kako? Tako što smo mislili da bolujemo od gnojne angine a to je, u stvari, bila mononukleoza. „Mala je verovatnoća da bi oni koji su već imali virus mogli ponovo naleteti na njega. Kad vas jednom poseti, ostavlja vam imunitet”, kaže dr Marzuk.

Često neprimećeno zbog nejasnih simptoma, ovo virusno oboljenje zaslužuje pažnju upravo zato što je toliko učestalo.

Lična karta virusa

Uzročnik je otporni Epštajn-Barov virus iz velike porodice herpes-virusa. Kad uđe u organizam i izazove prvu infekciju, ne slabi kao njegova braća već se pritaji u nervnim ganglijama i tu miruje, zaštićen od napada antitela.

Uljez može dugo ostati u ilegali ili se ponovo pomamiti i uzrokovati novu infekciju. Ne postoje simptomi koji bi ukazivali da se Epštajn-Barov virus reaktivirao: inkognito se vraća u pljuvačku i prenosi dalje. Tako osoba koja je u prošlosti bila zaražena postaje zdrav nosilac i izvor infekcije, dok njoj samoj ne preti opasnost čak ni u bliskom dodiru s obolelim.
Ukoliko u organizmu ne postoje antitela za EB virus, zarazićete se na ljubavnom sastanku, u javnom prevozu, kad pijete iz iste čaše sa dragom vam osobom. Osim poljupcem, mononukleoza se kao sve kapljične infekcije prenosi kijanjem, kašljanjem ili zajedničkim korišćenjem pribora za jelo. Vi, možda, nerado o tome razmišljate, ali dovoljna je i sasvim mala količina pljuvačke da se virus nađe u hrani, pa vam ne bismo savetovali da delite obrok, tanjir, kašiku, viljušku s onim ko je, možda, zaražen.

Virus se razmnožava u ćelijama orofarinksa (deo ždrela) i, bar u početku, zadržava u gornjim disajnim putevima. Kasnije ga limfociti (vrsta belih krvnih zrnaca) raznose po celom organizmu.

Znaci raspoznavanja

Da li će se onaj ko dođe u dodir sa zaraženom pljuvačkom i razboleti, zavisi od jačine imuniteta.

• Posle perioda inkubacije, koji varira od 48 sati do više od mesec dana, javljaju se prvi simptomi – malaksalost, zapaljenje grla, upala mišića, glavobolja – zbog kojih mononukleozu često mešaju sa nazebom.
• Sledeći znaci su povišena temperatura i otečeni i bolni limfni čvorovi, posebno na vratu, ispod pazuha i na preponama (znak da se infekcija proširila na ceo organizam). Uvećane su i jetra i slezina. Mogu se pojaviti bele tačkice u grlu, ponekad i lupanje srca.
• Kao svi virusi herpesa, i ovaj napada centralni i periferni nervni sistem, pa se u pojedinim slučajevima javlja depresija koja u toku oporavka, srećom, prolazi.
• Tegobe se same povlače posle nekoliko nedelje, ali malaksalost može potrajati i nekoliko meseci.
• Kod dece su simptomi jedva primetni ili ih, uopšte, nema.

Opasne komplikacije

Samo u retkim slučajevima, mononukleoza ostavlja teške posledice. To su, na primer, faringitis, kad je farinks (kanal ispred kičmenog stuba u kojem se ukrštaju disajni i digestivni put) toliko otečen da otežava gutanje i disanje.

Kod obolelih od mononukleoze, uvećana slezina može da prsne i izazove unutrašnje krvarenje sa fatalnim ishodom. Dobar razlog da se klonite napora čak i kad dođe do poboljšanja. Tri, četiri meseca posle ozdravljenja treba izbegavati sportove u kojima dolazi do fizičkog kontakta, budući da svaka povreda stomaka može da bude kobna dok se slezina ne vrati u prvobitno stanje.
Kad se nastani u jetri, virus izaziva žuticu i hepatitis. U retkim slučajevima, uzrokuje meningitis ili encefalitis ili se udružuje sa nekim oblikom raka (do tada je odbrambeni sistem već sasvim narušen, kao kod obolelih od side).

Važni pregledi

Povišeni broj leukocita prvi je znak infekcije. Za sigurnu dijagnozu potrebna je analiza krvi.

Mononukleoza se potvrđuje i otkrivanjem heterofilnih antitela čiji je nivo u krvi u normalnim situacijama nizak, a u slučaju infekcije povećan. Koristi se test monospot, mada rezultati nisu najpouzdaniji: kod dece su, na primer, često negativni iako je bolest već uzela maha. Višestruko povećanje enzima jetre (transaminaze) dokaz je da je napadnut i ovaj organ.

Ležanje – jedini lek

Nema lekova protiv virusa koji bi adekvatno kaznili „krivca”. Mononukleozu, jednostavno, treba kontrolisati.

Organizmu je najpotrebniji odmor kako ne bi dalje slabio. Za povišenu temperaturu daju se antipiretici, za gušobolju uobičajene pastile i tečnost za ispiranje grla.

Psihička labilnost prati sve bolesti od kojih se osećamo kao pregaženi. Toliko malaksao da mu je nekad teško i da ustane iz kreveta, čovek gubi samopouzdanje i oseća se beskorisno.
U takvom stanju, od organizma ne treba tražiti nemoguće. Pustite infekciju da se „izduva” i mislite o tome da je ležanje jedini lek za brzo ozdravljenje. Važne su i dopune: najmanje osam sati noćnog sna, laka hrana na bazi voća i povrća, dovoljno tečnosti, multivitaminski preparati, suplementi za jačanje imuniteta, visok stepen higijene, izbegavanje stresnih situacija.