EP018: Dr Tijana Antin Pavlović, dečiji psihijatar

U osamnaestoj epizodi Stetoskop TV emisije na Televiziji Zdravlje, dr Tijana Antin Pavlović, specijalista dečje i adolescentne psihijatrije odgovarala je na pitanja u vezi sa strahom od odvajanja, autizmu i ostalim pitanjima iz svoje oblasti. 

Zakažite pregled kod dr Tijane Antin Pavlović >>>

Transkript razgovora:

Pitanje: Imam sina od 5 godina i u septembru treba da krene u vrtić pri samoj pomisli da treba da ide u vrtić krene da plače i povlači se u sebe. Počeo je da se plaši da ostane sam u sobi, i ako smo žena, ili ja u drugoj prostoriji. Pravi razlog njegovog ponašanja ne znam, i ako o tome razgovaramo svakodnevno. Da li bi tebalo da se obratim stručnom licu?

Dr Tijana Antin Pavlović: Mogu da se obrate stručnom licu za savet. Nije dete koje je problematično, dete je samo simptom nečega što se dešava. Ovde se zapravo radi o nečemu što nazivamo separaciona anksioznost. To je strepnja od odvajanja od roditelja. Ona je razvojno normalna do neke šeste godine. Dete kada krene u školu ona bi trebalo da nestane. Dete ne ume da veralizuje i kaže da ako se odvoji od roditelja da ce se nešto desiti, da neće doći po njega, ili da će nestati ako nisu u njegovom vidokrugu, ili da će se detetu nešto desiti ako se odvoji od roditelja. Iz tog razloga je prisutna ta pozornost da mu roditelji budu u u oku čak i kod kuće. Taj separacioni strah dolazi od nečega o čemu u psihijatriji pričamo u teoriji povezanosti, ako dete roditelja doživljava kao nepristupačnog, nesigornog ili nedovoljno dostupnog. Kada se odvoje od njega, onda će imati takvu vrstu strahova. Ako dete doživi roditelja da je uvek dostupan, negujući, kao sigurnu bazu, dete će znati da kada se odvoji, to se neguje od momenta kada se dete rodi, dakle dete će znati da može da ode i da bude sam, i da će roditelj ponovo biti uvek tu i da će njemu moći da se vrati i tada nema plača i straha od odvajanja. 

Pitanje: Kako da odviknem sina od 3 godine da spava u bračnom krevetu sa mnom?

Dr Tijana Antin Pavlović: Postepeno, pretpostavljam da to dete ima svoju sobu. Treba smisliti neki lep ritual prilikom uspavljivanja, da mama zna šta dete voli. U početku bi trebalo leći sa detom u njegovu sobu i sačekati da dete zaspi i onda preći u svoju sobu. Dešavaće se da će se dete buditi u toku noći i shvatiti da mame nema. Verovatno će doći u spavaću sobu ponovo, to nije ništa strašno, ne treba ga grditi, i pustite ga da završi noć u vašem krevetu, i sledeću noć sve ponovo. I tako dok se dete ne navikne, dešavaće se da se da mama zaspi kod deteta u krevetu, ali opet je dete provelo noć u svojoj sobi. Mama samo treba da se naoruža strpljenjem, i ljubavlju i to će proći. Nikako ne treba dete staviti u krevet ugasiti svetlo i reći mu ti od večeras spavaš sam, dakle ovo mora da se sprovede postepeno.

Pitanje: Ćerka ima 4 i po godine i ne govori ni jednu reč. Ne igra se sa decom, nezainteresovana je za drugu decu, ne uspostavlja kontakt pogledom, ne odaziva se kada je neko zove. Da li je u pitanju autizam ili kako je najlakše to proveriti? 

Dr Tijana Antin Pavlović: Ovo sve što je majka nabrojala su sve simptomi koji govore u prilog autizmu. Pogotovo što se radi o velikom detetu, sve te psihičke funkcije treba da budu prisutne. Mama treba pod hitno da se javi dečijem psihijatru i da se pod hitno krene sa stimulativnim tretmanom, u smislu logopedsko-defektološkog tretmana. Danas je poremećaj iz autističnog spektra vrlo prisutan kao najzastupljeniji razvojni poremećaj, i na njega već možemo posumnjati sa 15 meseci. Što se ranije prepozna, i pre započeti stimulativni tretman, jer u ranom razovju plastičnost mozga najveća. To znači da mozak ima najveći kapacitet da se remodeluje, da neuroni prave nove i kvalitetnije sinapse. 4 i po godine je gornja granica gde roditelji treba da se pod hitno jave stručnjaku.