Vaginizam - strašljivo bekstvo od intimnosti

Znatno češće je psihogeni mehanizam nastanka ovog poremećaja. Centralni problem u psihogenom nastanku vaginizma je strah od koitusa.

Psihogeni vaginizam može nastajati kao posledica delovanja fizičke traume na neki oblik seksualnog ponašanja. Navešćemo neke primere:

- u slučaju bolnog kažnjavanja u detinjstvu i ranoj mladosti žene a u vezi sa dodirivanjem polnog organa ili prilikom masturbacije,

- u slučaju kada je došlo do bolne povrede vagine, posle se razvija uslovna reakcija, strah od prodiranja stranih predmeta, s posledičnim odbrambenim grčom vaginalne muskulature.

- u slučaju bolnog razdevičavanja bilo zbog rigidnog, čvrstog himena, bilo zbog nepažnje i grubosti partnera.

Žrtve silovanja neretko ispoljavaju ovaj poremećaj. Nisu zanemarljivi u mehanizmu nastanka ovog poremećaja i vaspitne poruke, koje uče ženu da je seksualno ponašanje grešno ili štetno po mentalno zdravlje i zdravlje uopšte.

Nepovoljna ranija seksualna iskustva žene takođe mogu biti uzrok ovog poremećaja. Na primer bolni koitus, usled nedovoljne uzbuđenosti žene i nedovoljnog vlaženja vagine, može prouzrokovati strah od budućeg bolnog koitusa.

Uloga partnera isto nije zanemarljiva. U slučaju da partner ispoljava seksualne poremećaje tipa impotencija, ili prerana ejakulacija, kod žene to može usloviti neprijatnost vezanu za seksualni čin i posledični strah od te neprijatnosti. Grub i nepažljiv partner, kao i manipulativan eksploatatorski nastrojen partner mogu kod žene pokrenuti mehanizam nastanka ovog poremećaja.

Opisani su i slučajevi kad je ovaj poremećaj nastao kao instrument žene za pribavljanje pažnje partnera, ili pak protest protiv nametnutog partnera.

Slično drugim seksualnim poremećajima, i vaginizam može biti primaran kad u istoriji žene ne postoje podaci o prethodnim  koitalnim odnosima, higijenskom tamponiranju, vaginalnoj masturbaciji, ili ginekološkom pregledu, i sekundaran, kad se obično u istoriji dobijaju podaci o početku poremećaja nakon bolnog ili neprijatnog seksualnog iskustva.

Vaginizam se ispoljava u seksualnim situacijama, ali i u okolnostima higijenskih postupaka (tamponiranje žene) i ginekološkog pregleda, odnosno u svakoj situaciji u kojoj ženi "preti opasnost" od prodiranja stranih predmeta u vaginu. Ova činjenica jasno ukazuje na zaključak da se radi o veoma izraženoj uslovnoj reakciji straha od prodiranja stranih predmeta u vaginu.

Spektar izraženosti ovog poremećaja širok je, od već pomenutog bolnog koitusa, usled nepotpunog grča vagine, koji ipak omogućava prodiranje penisa, pa do grča muskulature celog tela i paničnog straha.

Posledice ovog poremećaja su izbegavanje seksualnih odnosa i situacije koje vode ka njima, izbegavanja ulaska u vezu s muškarcima, u slučaju devojaka, ili pak nekonzumentni brak, koji je sam za sebe poseban poremećaj, u slučaju udatih žena, kao i izbegavanje ginekoloških pregleda.

Ovde možemo napomenuti i slučaj grča vaginalne muskulalure u toku samog koitalnog odnosa, koji je neprijatan za oba partnera, a u slučaju nagle pojave straha kod žene. Ovako nastao grč vagine, bolan je i onemogućava izlazak penisa iz vagine. Terapijski pristup je medikamentozno opuštanje muskulatornog grča. Ovde se radi o akutnom poremećaju, koji obično ne zahteva dalji psihoterapijski tretman.

Lečenje – terapijski pristup

Lečenje ovog poremećaja je relativno lako i efikasno. Najčešće je dovoljan psihoterapijski bihejvioralni tretman, bez primene medikamentozne terapije. Terapijski pristup je individualan i zavisi od istorije nastanka poremećaja, intenziteta ispoljavanja, kao i subjektivnog doživIjaja žene.

Prisustvo partnera, u slučaju da je žena u vezi, je poželjno (nije i neophodno), i to u kasnijim fazama terapije. U slučaju  intenzivne izraženosti poremećaja (panični  strah, grč muskulature butina i celog tela), početak terapije bio bi s desenzitizacijom u imaginaciji, pri čemu je potrebno ženu naučiti da ovlada nekom od tehnika relaksacije, kao oružjem za inhibiciju strahova. Poželjno je da žena ovlada i Kegelovim vežbama, kako bi ih primenjivala radi ovladavanja voljnog stezanja i opuštanja muskulature pubokokcigealnih mišića.

Naravno, ako je potrebno, terapiju treba početi davanjem informacija o ljudskoj seksualnosti i anatomiji ljudskih polnih organa. Terapija se nastavlja po potpunom gašenju strahova žene, zamišljanjem seksualnih i drugih "opasnih" situacija, desenzitizacijom uživo.
 
Terapijski princip je postupnost. Koriste, se razna pomagala (tamponi, prsti dilatatori, veštački falusi). Princip je da se u vaginu uvlače predmeti prvo najmanjeg promera, u zavisnosti od doživljaja straha ostaju kraće, ili duže vreme, a po prestanku straha, uvlači se naredni predmet većeg promera i to samo tada, kad kod žene ne postoji ni najmanja doza straha pri uvlačenju predmeta manjeg promera.

Kad žena više ne oseća strahove, odnosno kad nema grča vaginalnih mišića, pri uvlačenju u vaginu veštačkog falusa zadovoljavajućeg promera, pristupa se sledećoj fazi u terapiji, koja podrazumeva prisustvo muškarca, dok žena manipuliše pomagalima.
Sledeća faza je da muškarac preuzima ulogu manipulatora pomagalima.
Završna faza terapije je koitalni odnos, gde se skreće pažnja partneru da ne čini grube i nagle pokrete i preporučuje se pozicija žene iznad muškarca.
U slučaju pojave straha kod žene, ili grča vaginalne muskulature, vraća se korak nazad u terapiji, odnosno, na terapijsku fazu u kojoj žena ne oseća ni najmanji strah.