Šta je (ne)normalno u seksu

Jedan broj seksologa smatra da je problem normalnog u odnosu na nenormalno seksualnog ponašanja retoričkog karaktera. Ovi autori pretpostavljaju da je normalno u seksu sve ono što odgovara seksualnom paru, što par zadovoljava i što se uklapa u njihov sistem seksualnih vrednosti. Oralni seks je, dakle, normalna stvar za seksualni par, pod uslovom da i jednom i drugom paru savršeno odgovara "meni" ove vrste, pod uslovom da se u ljubavnu igru unosi dovoljno odgovornosti kao i poštovanja druge ličnosti.
Nije normalan, međutim, ako jedna osoba u paru to ne čini iz zadovoljstva nego zbog pritiska partnera ili straha od odbijanja. Aforističari bi rekli da je pod tim uslovom "seks ustima" savršeno ustavan. Ovakvo shvatanje se podjednako odnosi i na analni seks, uzajamne masturbatorne aktivnosti, vezivanje partnera ili partnerke za vreme akta, upotrebu opscenih reči, seks na neuobičajenim mestima, okolnostima i pozama i na sve one "vratolomije" koje imaju ukus nenormalnog.

Drugi broj seksologa, takođe, zagovara kao merilo normalnosti relaciju između seksualnog para ali u celu stvar umeće čarobnu reč koja se naziva "ljubav". Po ovim autorima normalna seksualnost je samo ona kod koje jedna osoba drugoj u seksu prenosi poruke ljubavi, vezanosti, topline i pripadnosti.

Nenormalna (neurotična) seksualnost je, s druge strane, ona u kojoj seks služi pražnjenju nagomilanog nezadovoljstva, agresije i potrebe za nadređivanjem, koja ima za cilj samodokazivanje ili jednostavno, kojom se osobe oslobađaju svakodnevne napetosti. Normalna seksualna osoba vodi ljubav periodično, isključivo kada je erotizovana prisustvom ljubljene persone, isključivo sa osobom koju voli, a pri tome, zadovoljstvo uzima u meri koliko ga i daje.

Stanovište, nažalost, iskazuje logičke slabosti. Prvo, praktično ne postoje osobe koje su apsolutno oslobođene strepnje, napetosti, agresivnih poriva i osećanja krivice i koje bar povremeno seksom ne prazne ovakva osećanja. S druge strane, mali je broj osoba koje se smatraju apsolutno dokazanim, da se ne bi dokazivale i u krevetu. I drugo, iz celog korpusa seksualne normalnosti izuzimaju se osobe koje stupaju u seksualne odnose ne obazirući se na ljubav. Seks je, naime, opšta pojava, ljubav pojedinačna. Seks za pare, slučajni i rekreacioni seks nemaju mnogo veze sa ljubavlju dve osobe, ali i te kako imaju veze sa zadovoljstvom i razbibrigom.

Nije! Pravo pitanje je da li se treba uopšte opterećivati ovim problemom. Bolje je biti nenormalan u krevetu sa voljenom osobom, nego u ludnici sa psihijatrom.

Seks se, bar kako pokazuju brojna respektabilna istraživanja o erotskom ponašanju, u većoj meri odvija u glavama muškaraca i žena nego u krevetu. Pokazalo se, naime, da osobe između osamnaest i dvadeset i dve godine, oko pet sati, svakodnevno maštaju ili misle o seksu; one između dvadeset osam i trideset pet godina oko dva sata; a osobe od šezdeset i više godina samo petnaest minuta. Ispada da seks nije samo usko povezan sa stvaranjem života već je i u tesnoj vezi i sa njegovim postepenim opadanjem.

Pionir na polju seksologije Haveloc Ellis je, još pre više od dva veka, seksualne fantazije, seksualne snove i masturbaciju uvrstio u tzv. "autoerotska" suprostavljajući ih "socioseksualnom ponašanju". Razlika je jasna. Dok je izraz "autoeroticizam" oznaka za neku vrstu introvertovanog, solitarnog i virtuelnog seksa, izraz "socioerotizam" odgovara onome što obična osoba podrazumeva pri pomenu ove magične reči. Složenije od terminoloških pitanja je, međutim, pitanje priode erotskih maštanja.