Kako preboleti raskid

<p>Šta kada se bivša ljubav vrati posle 10 godina? Mislite da ste preboleli, da je sve prošlo. Vidite se i sve se vrati kao da nikada nije ni odlazilo. Ko je tu u pravu srce ili mozak? Nauka ili sudbina? E meni se to dogodilo. U stvari obostrano je. Oživelo je, povampirilo se i lepo je. Mada posle toliko vremena komplikovanije, ali lepo. I uživamo u svakom trenutku pa šta bude.</p>

<p>Mislim da je Suzana imala retku sreću. Dobar tekst, bolje da ne komentarišem dalje, nikada nisam naučio kako da prevaziđem rastanak. Nisu me učinili ni jačim, ni stabilnijim, kao da je sa godinama sve teže.</p>

<p>Marina, ne daj se. Pročitaj tekst još jednom, prošla sam kroz to, od nesanice do lekova za smirenje, preko akvabika do teretane. Prošlo je dosta vremena lagodne samoće i na kraju došlo do nove veze, on mi više ne pada na pamet. Sad, posle par godina, sam opet došla u stanje pred raskid, ali veruj mi, ovaj put sam preskočila pilule i pravac na sport </p>

<p>Ko ne ume da pati ne ume ni da voli. Meni se drugi put dešava da budem ostavljen bez reči. Prvi put posle 6, a drugi put posle 7 godina. Sad imam 35. Kad me prva koju sam zaista voleo ostavila &quot;preboleo&quot; sam je na trodonu nemajući pojma da pijem heroin u tabletama (tad je to moglo da se kupi u svakoj apoteci bez recepta na komad ako treba) i prošao sam pakao života. Srećom podigao sam se sa kolena na koje sam se sam bacio i ispravio se, ali nikad nisam prestao da je volim. Posle 5 godina patnje povadio me sport i vera da postoji bolje sutra. U medjuvremenu sam imao dosta devojaka. Mrzeo sam ih potajno, a da toga nisam bio ni svestan. A onda mi je posle 8 godina posle prve, druga stigla kao grom iz vedra neba. Tada mi se činilo kao božiji dar, a sad to shvatam kao djavolju igru. Dobio sam oslonac, uzeo dovoljnu dugačku polugu i pokrenuo moj svet. Od bivšeg pogubljenog bez perspektive dzankija postao sam tehnički online urednik la times-a, socijalizovao se i ponovo postao čovek, pravo iz moje sobe, sam, ali imao sam oslonac. Podigla me na noge i nesebično dala sve što je mogla, a ja sam sve to ispratio i pomogao joj u svemu u čemu je njoj trebala pomoć. A trebala joj je. Nikad nije bilo potrebe da jedno drugome kažemo hvala ili volim te. Bilo je dovoljno da se pogledamo. Nijedna svadja, nijedna ružna reč, vrlo slicna interesovanja, smisao za humor, puno smeha, ljubav prema istoj hrani, ljubav prema putovanjima, restoranima, fantastičan seks, razgovori od po 3-4 i više sati dnevno, išli smo skoro svakodnevno u šetnje po nekoliko sati po svim krajevima velikog grada, ispitivali, istraživali, zajednički radili na projektima, kvalitetno suceljavali mišljenja, sijaset toga prelepoga. A onda su došli moji porodični problemi iz kojih ko zna kad ću se izvući. Shvatila je to. Osetio sam da nešto nije kako treba, ali čisto intuitivno. Ona me jedino nikad nije izdala: intuicija. E onda je došla pre par nedelja i rekla: &quot;došla sam i osećam ravnu liniju kad te vidim.&quot; i otišla. Doduše, jednom mi je rekla da ćemo se rastaviti zato što se previše dobro poznajemo. Nisam je razumeo tad a ne razumem ni sad. Tu noć sam završio u urgentnom centru sa dijagnozom predinfarktno stanje. Bože, kao da sam najgori mazohista. Kako se sad osećam? Izvukla mi je tlo pod nogama, izgubio sam oslonac, poluga je pukla, zemlja se vratila gde je bila, a ja sam se zaljuljao kao nikad u životu. Posklanjao sam sve stvari koje me vezuju za nju, a ima ih za jedan kamiončic, ne posećujem joj naloge ni na jednoj socijalnoj mreži, sve fotke sam zabio u poslednju rupu na mom kompu, ali dzaba. Moja je gorka sudbina da imam fotografsko pamćenje i gde god krenem imam potpuno jasno sećanje u glavi. Tako je i sa prvom ljubavlju i dan danas. Ne umem da shvatim. Počeo sam da ločem, ali poučen zavisnošću to sam odbacio iako mi je prijalo. Pribrao sam prijatelje i počeo malo da skitam i izlazim po dobrim mestima, a onda shvatio da me promenila za tih 7 godina toliko da mi nisu potrebni ni oni ni kafana već ona. Ne kažem da ne pomaže, ali kao jedan ranisan za čir na želudcu. Umine pa počne ponovo da boli. Antidepresive neću da pijem jer mi za smeh treba inspiracija, a ne takva vrsta leka. Trenutno mi je inspiracija 10^-100 jer se smejem retko i kiselo. Pokušavam da slikam i sviram, ali to izgeda kao da krečim i orem drombulje. Pokušavam da programiram, ali mi ništa kreativno ne pada na pamet. Bacio sam se na kvalitetnu dijetu jer sam dobio koje kilo opustajući se uz nju. I dalje idem u duge duge šetnje pored reke i kroz šume. Valja za zdravlje. Povukao sam se na selo. Ah da, bromazepam i lekove za srce sad pijem redovno. Tako mi je kardiolog rekao. Kaže: &quot;imao si sreću što ti srce nije puklo&quot; (230/160 hta). Štitim srce, ali sedativi su čudo. Ako udješ kajaćeš se, ako ne udješ kajaćeš se. Doduše, još nisam zaplakao. Možda sam trebao. To je od sedativa. Kažu bolje je jednom zaplakati nego hiljadu puta uzdahnuti. A ja uzdišem i u snu. Grom (bromazepam) je takav da kad ga piješ u bolu, glava samo ječi još, još, još, još, još. Koliko ću moći da izdržim da se oduprem? Nisam siguran. Možda je već kasno jer sam počeo na svoju ruku da povećavam dozu. Ponekad drastično. Ali ja sam stari dzanki pa je ovo za sad luk i voda. Niko oko mene ne vidi ništa. Možda je i bolje tako. U se i u svoje kljuse. Svestan sam da moram da radim i zaposlim mozak maksimalno, ali mi misli lete na sve strane tako da se osećam potpuno nemoćno kad treba nešto raditi. U stvari osećam se potpuno nemoćno uopšte. Što su veća očekivanja veća su i razočarenja, a ja sam prvi put poželeo da sa nekim nastavim da gradim budućnost, imam kera, pravim neku decu i konačno dobijem mir za kojim lutam godinama. Sad sebi postavljam jedno potpuno opravdano pitanje: &quot;imam li ja volje i želje više za to?&quot;. Ponavljanje je majka mudrosti. Ili će opet da pukne grom iz vedra neba. Ko će to dočekati? Nikad u životu nisam sanjao do pre neku noć. Sanjao sam da se vratila.</p>

<p>Svaka tuga ima svoje vreme. Tako kažu. Ja čekam da ono prodje.</p>

<p>Vreme i način zavise od jačine karakterne crte, sapomozudanja, truma koje nosimo iz detinjstva i mnogih drugih stvari. Preboleti raskid je jako teško. Sama prolazim kroz to i traje jako dugo.</p>

<p>Koja koincidencija sa datumom objavljivanja ovog članka, jer isti dan je počela ta ljubav koja me sad ubija i lomi. Da, dobro se sećam nije puno prošlo, ostrvo rodos, plaza golden sand. Prelepo mesto na planeti da se desi ljubav. Opijen njenim flertom i pažnjom koju mi je pružila, reših da je poljubim dok sam izranjao iz vode i ako sam bio svestan da je starija od mene 5 godina, shvatih sve to kao morsku avanturu. Ali povratak u Beograd je promenio tok stvari i odlepili smo jedno za drugim, u jednom trenutku prolaze mi neke stvari kroz glavu i reših da prekinem sa njom kad je najlepše, jer godine i još neke razlike su bile između nas koje nisu davale nadu da bi mogli uspeti, ali njene reči su bile tako slatke i obećavajuće. Bio sam zaslepljen njenom ljubavi da sam sve ostalo zanemarivao što bi mi otvorilo oči da se osvetim. To su bila dva meseca koja ću pamtiti ceo život, toliko ljubavi, strasti, pažnje. To se nekad ne oseti u vezi koja je mnogo duža, čak nije bila ni jedna svađa ili bilo kakva nesuglasica ma sve je bilo divno dok ona nije shvatila da se ja ne uklapam u njen život koji se u suštini svodi na uspeh u poslu. Taj raskid gde me ona ljubi kao nikad do tad i njene suze koje mi kaplju na bol i stvaraju je još većom. I samo njeno priznanje da joj je lepo sa mnom i nemogućnost da mi u lice kaže da je stvarno kraj, još dugo će me lomiti kad god pomislim na nju. Ona će uskoro otići da živi i radi u Parizu, mislim da se nećemo videti do tad, zbog razloga koji je ona navela. To bilo bolno za oboje (možda je i u pravu) ne znam kako je njoj, ali meni nije lako da je prebolim, mada pokušavam na sve načine.</p>

<p>Ekstra.</p>

<p>Meni se nekad čini da je to preboljavanje kao skidanje s droga, u suštini i jeste odvikavanje od neke vrste emotivne, a i fizičke zavisnosti. Meni je datum objavljivajna posta takođe simboličan jer mi znači kraj moje dugogodišnje veze. Veze koju sam prekinula sama, nakon višemesečne jednostrane borbe da se nešto kod nas dvoje spasi. Prekinula sam jer sam konačno jednog dana jednostavno digla ruke od svega, a od tog dana je prošlo još 3 meseca dok se nisam odlučila za iseljenje iz našeg zajedničkog stana. Ostavila sam osobu koju sam volela više od svega i kog veliki deo mene i danas nakon sveg ovog vremena i dalje voli, bez obzira na sve. Na njegovo zapostavljanje, udaljavanje, varanje, laganje. Na njegovo izbegavanje bilo kakvog ozbiljnog razgovora kojim bi se stvari mogle rešiti (bilo mu je lakše da o tome priča s nekom klinkom), na njegovo ignorisanje mojih poluskrivenih i direktnih signala: “uradi nešto gubiš me”.  On, umesto da zasuče rukave, skupi petlju i stavi karte na sto i kaže: “Ok, hajde da menjamo nešto, hajde da se potrudimo oboje” nastavio je da živi u svojoj višemesečnoj “žutoj minuti”. Sad, toliko meseci nakon raskida, moram da ga jurim za mrvice objašnjenja za njegovo ponašanje. Jer nemam sumnje u to da me je voleo. Voleo jeste, svim svojim srcem kako me niko do sad nije voleo. Zašto je onda dopustio da stvari skliznu ovim tokom? Da li je moguće uopšte preboleti bez ikakvih odgovora na toliko puno pitanja? I da li je fer pustiti osobu koja je dala preko svake granice da ode bez trunka borbe za nju i kasnije joj ne dati ni mrvu objašnjenja “zašto”? Puno, puno je teže nastaviti svoj život bez ikakvog objašnjenja i razloga za sve što se desilo. Teško je i naučiti iz ličnih greški kad ti osoba uskraćuje priliku da ti na njih ukaže. Teško je prekinuti postavljati samom sebi pitanja i tražiti odgovore. I odgovori koje nadješ, sigurno su delom tačni jer ipak niko tu osobu ne zna i ne oseća toliko dobro kao ti sam. A s druge strane, ima li ikog subjektivnijeg od tebe? Npr. lako je razumeti da totalna arogancija i drskost kad se pričalo o toj klinki dolazila iz nepodnošljivih osećanja krivice s kojim on nije mogao izaći na kraj i koja su ga i dovela do toga da pusti da stvari jednostavno skliznu. Puno je teže proceniti kad su stvari zaista počele da pucaju i da se menjaju u njemu. Teško je preseći svaki vid komunikacije kad ti nedostaje toliko delića slagalice koja ti je potrebna za ozdravljenje. Još teže ubediti sebe da ti nije potrebna. Lično, mislim da jeste potrebna, da će uvek biti potrebna tom nekom delu mene. Meni se i sad čini da osim što preboljevam njega preboljevam i deo sebe koji nepovratno gubim, a teško se mirim s tim. Ne želim da obrišem slike, brojeve i mailove kad svejedno imam prokleto dobro pamćenje. Mogu da izaberem svaki dan da ih ne gledam i ne mislim na to, ali da obrišem ne mogu, a i nema smisla jer se svega prejako sećam. Uvek sam mislila da to super-pamćenje može biti isključivo prednost u životu (mislim sećam se i registracije tatinog crvenog “stojadina” iz ’85, nažalost) ali nije. Sad jedna od mojih najvećih vrlina ispada moj “neprijatelj”. Svi saveti koji su navedeni su super, sport, zanimanja, društvo, izlasci, izbegavanje nove emotivne veze sve dok se osećate prazno i naravno izbegavanje alkohola i raznoraznih psihoaktivnih supstanci. Da treba vreme, sve to stoji. Nekad i kad sve to uradimo jednostavno ne prolazi ili prolazi toliko sporo i traži toliki emotivni napor i kontrolu da je gotovo nemoguće popustiti. A jednom kad popustiš, pošalješ sms, otvoriš stranicu ili još gore primiš sms, e-mail ili poziv (nad čim nemamo nikakve kontrole) i sretneš osobu slučajno (možda s nekim novim), onda ajde opet jovo nanovo, sve iz početka. Tako da je moj jedini zaključak nakon svog ovog vremena i mikroskopskih napredaka i nazadaka (naravno klasičnog “oćemo nazad? ” opet s moje strane) da osim svega gore navedenog, ako ipak ne upali u neko razumno vreme, da je možda pametno obratiti se nekom stručnom za pomoć. Jer nijedan prijatelj nije objektivan niti ti može pomoći, a sam sebi ne mozeš uvek biti dovoljan. Tako da bih dodala i analizu kao moguće rešenje.</p>

<p>Možda sam za mnoge klinac ovde, imam samo 22 godine, ali imati 20 ili 50 godina slomljeno srce je slomljeno srce, tako da vas razumem i verujem da ćete i vi mene. Dosta mi znači što sam naleteo na ovo sad, jer kao i svi koji čitaju ovo prolazim povremene krize posle raskida. Raskid sa njene strane pod izgovorom da nisam siguran da je volim i da sebe ubedjujem u suprotno. Inače devojka je starija od mene 4 godine i živi u istoj zgradi samo 2 ulaza dalje od mene. Pa vi shvatite težinu svega, jer kad sam je video pre par dana srce mi je tako jako preskočilo da sam prebledeo u sekundi i nije mi bilo dobro. Moram da napomenem da mi je prvi put da sam voleo nekog, prvi put da sam uradio najludje stvari za tog nekog i prvi put da ne znam koji je razlog raskida kao i smisao cele veze. Bitno je samo da kažem da devojka ne studira, ne radi, slabo izlazi a pričali smo o braku pa vi vidite šta je tu bilo po sredi. Generalno teško je, svaki dan predstavlja novu prepreku koju treba preskočiti, pogotovu ako taj dan od tebe zahteva da budeš kompletno svoj u nekim situacijama, a tebi nije ni do cega. Prošlo je mesec i po dana od našeg raskida i dalje se bojim da je ne sretnem kad budem izlazio iz zgrade, išao u prodavnicu, čekao prevoz. Sreća pa se ne srećemo, ali i dalje mi je katastrofa. Najteže je samo ne misliti na to i koncentrisati se na druge stvari. Prošao sam fazu plakanja i ubijanja sebe tužnim pesmama, ali i dalje se javi onaj osećaj kad bi da pobegnem iz svoje kože i zaboravim na sve. Najgore mi je što se u celoj toj priči u stvari borim sam protiv sebe i svog srca. Kažu mi ljudi da će sve to proći i da ću opet voleti, što je najgore, svestan sam toga ponekad, ali srce je čudo, neće pa neće da prestane da boli. Verujem u to da vreme leči sve, nisu to dzaba rekli. Tešim se izgovorima da nije sudjeno i da mene čeka neko drugi negde ko će nju baciti u senku, ali nekad mi sve to deluje ko jedno veliko prose*<strong>anje. Izvinite na ružnim rečima, ali emocije su toliko jake sada da mi je to najbolji način da se izrazim. Samo izvlačim iz svega pozitivno, kontam ojačaću, neću lagati sebe kasnije da je nešto ok kad makar i malo primetim da nije. Sad mi je samo potrebno da znam da ljubav ne traje samo neko vreme dok se ljudi ne venčaju i dodju deca kao što oženjeni ljudi pričaju, treba mi da znam da mogu da volim nekog celi život! Je</strong>š ljubav ako se sve svodi na kompromis i medjusobno poštovanje celog života. Ja hoću ljubav, strast, čežnju i da nosim nekog u srcu celi život! Naravno, kad za to dodje vreme.</p>

<p>Bol u grudima koji osećamo posle raskida sa voljenom osobom, depresivno raspoloženje, osećanje bezvrednosti i bezvoljnosti, kao i osećaj da nikada više nećemo biti spremni i sposobni da volimo uglavnom ukazuje da je sa nama sve u redu. Pod uslovom da takva osećanja imamo ne više od godinu dana, snažne emocije i očekivanja koje smo gajili prema bivšem partneru uglavnom iščeznu ili im se smanji intenzitet tokom toga perioda. Medjutim, svaki čovek je priča za sebe, sa različitim iskustvima, razmišljanjima, očekivanjima itd. Nekoga raskid nagoni na suicid, destrukciju ili autodestrukciju, a kod nekoga probudii kreativnost, želju za novim početkom, nova stranica u životu. Svaki raskid sam jako teško podnosio, poslovica koja mi je uvek mnogo značila je: &quot;Bolje kraj sa bolom nego bol bez kraja&quot;. Izašao sam na kraj sa osećanjima tek kada sam preispitao šta mene zapravo boli u celoj toj priči, gde to konstantno grešim? Osećanje usamljenosti, odbačenosti, bezvrednosti, kako to mene neko da ostavi? Kao i bolni dokaz da sam opet pogrešio, eto ona ipak nije bezgrešna devojčica sa cvetom u kosi, koja mene nikada ne bi prevarila, ostavila, opsovala, mali bezgrešni andjeo, najlepša devojka u gradu, osoba kao stvorena za mene, najlepša devojka na svakoj svečanosti, najpametnija. I još mnogo naizgled bespotrebnog favorizovanja osobe. Teško da ćemo ikada pronaći osobu koja nam po svemu paše. Zato često pronadjemo osobu na koju ćemo projektovati sve osobine koje smo zamišljali da bi trebalo da ima osoba sa kojom ćemo provesti život ili barem neki period. Ja sam imao situaciju da devojka jasno iskazuje ponašanja koja meni ne odgovaraju, ali sam bio toliko uporan u svojim projekcijama, da nije uspela par godina da mi dokaže da nije ona ono što ja očekujem. Pri tome se nisam mirio sa njenim osobinama koje mi nisu odgovarale. Niti sam želeo takvu da je zadržim kraj sebe. I šta onda? Jako dug period zaljubljenosti koji nije bio ni blizu zrele ljubavi, a onda je nastupilo razočarenje? Dugo sam se pitao zasto, kako? Tek sam došao do odgovora, kada sam se iskreno zapitao u šta sam se razočarao? U sebe, u nju, ljubav, odnose? Zaključak mi je delovao potpuno blesavo, bio sam razočaran u sebe i svoju metodologiju ljubavi. Sada mi je žao nje, što se toliko dugo trudila da odigra ulogu za koju sam ja pisao scenario. Šta hoću zapravo da kažem - u početku partnerskih odnosa treba dopustiti zaljubljenosti da nas ponese par metara od tla, da zaboravimo na sve oko sebe i oslepimo za sve ostalo što nas okružuje sem za voljenu osobu. Smatram da je korisno prepuštanje takvim osećanjima zbog raznih hormona sreće koji će delovati na naše raspoloženje jače nego bilo koja psihoaktivna supstanca. Ali ne treba se predugo prepuštati takvim osećanjima. Potrebno je što pre čvrsto stati na noge i što racionalnije proceniti sa kim mi to zapravo imamo posla! Realno sagledati sve osobine, navike, potrebe, očekivanja itd. Te nove osobe sa kojom smo se zbližili, kao preispitati i reći svoja očekivanja u novoj ljubavi. Prodiskutovati o tome otvoreno sa novom partnerkom/partnerom. Neće ništa samo od sebe, uglavnom je potrebno reći, ne smemo se oslanjati na podrazumeva se. Ništa se ne podrazumeva. U samom početku nove ljubavi kada partneri iskreno iskažu svoja osećanja, namere i očekivanja, zatim prodiskutuju o svemu pa prihvate jedno drugo kao celovite osobe, kao paket dobrih i loših osobina, velike su šanse da dugo ostanu zajedno, da budu srećni zajedno i da zaljubljenost predje u pravu zrelu i iskrenu ljubav. Sposobnost procene iskrenosti partnera u mnogome zavisi od prethodnih iskustava kao i od opšte inteligencije. Svaka propala veza, nas ne mora ubiti i baciti u večitu depresiju, ako se tako nešto i desi treba razmišljati kakvu korist dobijamo takvim načinom reagovanja? (Zanimljiva i jako česta tema). Ništa nije bilo uzalud, nije izgubljeno vreme, kako mnogi razmišljaju posle raskidanja, tokom prethodnih veza prvenstveno upoznajemo sebe, svoje potrebe, blokade, strahove itd. Upoznajemo i život u dvoje, sve njegove dobre i loše strane. I iz svake veze izlazimo spremniji, sposobniji da pronadjemo osobu koja će nam odgovarati, a i mi njoj.</p>

<p>Predobri su savjeti. Meni su od velike pomoći.</p>

<p>Pa pošto sam u sličnoj magičnoj situaciji kao i većina da kažem sapatnika, još uvek sam u fazi preispitivanja da li je to bila ljubav ili ne, šta sam pogrešila? U suštini kako sam mogla i da li sam mogla sve to da izbegnem? Pa verujte ja mislim da nisam. Nekoliko puta sam prekidala, ali nisam uspela da izdržim do kraja. Veoma je čudno da sam svesna kakva je on osoba, da ima više mana nego vrlina, da je klasičan tip švalera i da mu nije stalo do mene, preko svega sam prešla i opet se vraćala. Ponekad sam se pitala da li sam ja sasvim normalna. Teško mi je bilo da mu kažem da me više ne zove, da me ne traži, ali sam izdržala evo već skoro 16 dana i verujte mi, oni su mi kao pakao. Pokušavam da ne mislim na njega, da čitam, da se posvetim svojoj deci, poslu, da šetam, da izmišljam razne gluposti ne bi li što manje mislila na njega, ali veoma teško. Moje srce je definitivno slomljeno, a kad će se oporaviti? Lakše bi mi bilo da sa nekim podelim sve ovo, pa makar i ovako. Vi ćete me razumeti, jer ste bili u sličnoj situaciji kao ja. Razumem da je potrebno vreme. Kako popuniti to vreme? Plašim se samo šta da radim ako me opet pozove, da li ću izdržati da se ne javim? Kako ću u tom momentu reagovati?</p>

<p>Lepo je to što vi govorite sa te naučne strane. Imate pravo, ali jel je ljubav vredna rizika koji ljudi doživljavaju svakodnevno u raskidima? To vam govorim zato što sam sa devojkom bio 2 godine i 7 meseci. Ne znam da li ću uopšte preboleti niti znam kako se to radi. Previše sam joj bio veran i previše joj se dao, a ona ga smrvila kao najmanji deo stakla. Ne znam kako mislite da se čovek sme upuštati u neke nove ljubavne afere. Ne znam kako mislite da se čovek izloži riziku i opet bude povredjen od strane drugog pola. Voleo bih da mi nepišete &quot;bez rizika nema ljubavi&quot;, jer je to najjadniji izgovor koji sam čuo iako ima malo istine u njemu.</p>

<p>Složio bih se sa marinom jer se i ja tako osećam, meni je samoubistvo padalo na pamet i hiljadu raznoraznih stvari, ali se još suzdržavam jer se svakim danom nadam da će mi zazvoniti telefon. Nadam se, ali mislim da se ovog puta dzabe nadam. Ostavljen sam pre dvadeset dana od moje prve i najveće ljubavi. Bili smo zajedno četiri godine i tri meseca. Znam da me voli beskrajno kao i ja nju, a isto tako znam da je sad stvarno odlučila da prekinemo sve. Naravno ja sam kriv zbog toga, kao što većina može da predpostavi. Ljubomora, nepoverenje itd. Ovih dvadeset dana mi je gore od pakla ne znam više šta da radim sa sobom, srce me boli svakim danom sve jače i jače, na šta god pomislim ona mi je pred očima, koju god pesmu čujem nje se odmah setim, kad god legnem da spavam snovi sa njom me odmah bude, jednostavno sam obsednut njom. Bila mi je sve u životu, samo ona. Za ovih dvadeset dana nije me nijednom nazvala, nijednu poruku mi nije poslala, ja sam probao par puta, ali jednostavno ne želi da razgovara sa mnom. Da li ima neko neki savet šta mi je činiti?</p>

<p>Pa i nije baš zabavno. Pre je teško, gadja pravo u srce i sujetu, zašto ne vidi koliko sam ja super. Kako je moguće da mu se ne svidjam više. Teško je izboriti se sa osećanjima koja imamo za osobu na koju reagujemo jer nam je ona dala legitimno pravo na to, a mi smo spustili gard i prepustili se. A ona je odjednom shvatila da joj u stvari ne trebamo više, lepa slika koju nam je reflektovala o nama samima se iskrivila i mi se sad osećamo jadno, a ona deluje. Kao da joj nije ništa. Pa kako bre? Svako jutro dobijemo sms za dobro jutro i stvori se navika. A onda više ništa, ali baš. Kad i kako to prodje? Bežanje da se ne bude povredjen, prestanak emocije, neko novi, zabavniji itd. Ili prosto prodje, ali onda i ovako ne možeš ništa protiv toga, ali vreme leči sve.</p>

<p>Neznani moji prijatelji, nemate pojma koliko mi je lakše kada čitam ovo i kada u svakoj priči vidim sebe. Ja sam mislila da sam jedina na svetu nesrećna, a da svi oko mene su srećni. Krijem svoj bol, svi mi zavide kako sam jaka, kako nisu videli da neko tako lako preboli kraj, a ja ih gledam belo, u mojoj duši bol je nesnosna, toliko da mislim da ću umreti. Prošlo je već godina od raskida. Nije me odmah drmnulo, tek posle pola godine kad sam shvatila da je stvarno kraj. Primala sam sisteme, smršala 8 kg. Ta naša ljubav je važila za ideal u našem malom gradu, mnogi su bili ljubomorni, zajedničko letovanje, moje 3 pidžame ostale kod njega. Koliko smo se voleli. Ima sada neku, posle nas je pio i pravio gluposti. Pokušala sam sa drugim, ali ne vredi. Da ležim pored jednog, mislim na drugog, nije nikako fer. Tačno znam i kad je krenulo nizbrdo i više nije bilo spasa. Nije bilo treće osobe, ali kraj je jednostavno visio u vazduhu. Vozimo se kolima ćuteci, a kraj je tu, visi. On je jedini u njegovom društvu imao ozbiljnu vezu, počeli su da ga zezaju, odvlače. Počeo je da ide u grad stalno bez mene, da sve manje i manje vremena provodi sa mnom. Znam da me je i dalje voleo. Nije verovao da ću da ga ostavim zauvek, posle svake svadje bilo je ok nedelju dana i onda opet sve isto. Zavolela sam ga jer sam se kraj njega osećala kao princeza, a pred kraj kao biljka i robot, jadno. Kako da ostanem uprkos svoj toj silnoj ljubavi. Joksimovićeva pesma  &quot;ledja o ledja&quot; govori o našoj situaciji od A do Š. I sad razumem te ljubavne pesme. Žalosno. Imaću ja još veza, neću da srljam, ali nikad neću tako ludo da volim. Pazite, kad jednom pukne, nema tu više spasa nikakvog. Kako kažu, vraćanje staroj ljubavi je kao čitanje stare knjige kojoj već znate kraj. Proći će sve, samo treba preživeti dok ne prodje. Ljubim vas, mnogo mi je lakše sada kad sam ovo napisala.</p>

<p>Moram da se ukljucim u razgovor o raskidu sa osobom koju još voliš. Ja sam trenutno u situaciji da treba opet da prebolim raskid sa momkom kojeg sam prvi put jedva prebolela. Moja prva i jedina ljubav, obožavala sam ga, ostavio me je surovo, neokrenuvši se da vidi jesam li preživela. Poslednje je bilo njegovo, sigurno, grubo i neopozivo, moja sva prethodna su bila mala, slabasna, prepuna suza i tuge. Kada je otišao, svet mi se preokrenuo. Bol u grudima iz noći u noć. Suze su mi bile jedine saveznice. Najbolje prijateljice. Prolazili su meseci. Otupela sam. Videla sam ga par puta, stegla srce i prolazila pored njega kao da ne postoji za mene. Volela sam istim intenzitetom. Nakon 8 meseci tišine i moje cepajuće boli. Javio se, pogrešio je kako kaže. Zvao je mesecima. Dala sam mu novu šansu. Opustila se, opet prepustila ljubavi, želji i maštanju. Nakon 10 meseci veze opet sam se našla pred istim scenarijom. Ne znam hoću li preživeti ovaj put. Hoce li srce izdržati. Volim ga više od sebe, ali to nije dovoljno. Volim izgleda previše, a to nije privlačno, to odbija. U ljubavi treba imati mere. Titrirati, vagati, igrati igre. itd. Nisam naučila ništa, opet sam zapela o isti kamen, padam i pitam se vredi li uopšte ljubav ovolike boli.</p>

<p>Jedan prijatelj mi je rekao; &quot;One jednostavne stvari obično su i najteže za uraditi&quot;. Kad raskineš najjednostavnije je da ne ideš na mesta na kojima možeš sresti bivšu ljubav, da ne slušaš tužnu muziku, da skloniš sve što podseća na njega/nju u neki ćošak. To vam je kao odvikavanje od pušenja, alkohola i slično. Najvažnije od svega je držati se čvrsto za razlog zbog kog si prekinuo tu vezu, sigurno je bio jak čim je uspeo da vas dovede pred svršetak veze. Znajte, ako se vratite u vezu u početku da biće dobro, jer ste potkrepili svoje emocije, ljubite voljenu osobu, opet je tu pored vas, smirili ste srce, a onda se vraća taj svirepi razlog, preko koga ni jedno ne može da predje, razlog koji vas samo pokopava. Onda još više patite, još je teže, osećate krivicu, ne znate šta da radite, ne možete s njim/njom, ne možete bez njega/nje. Ja sam juče prekinula vezu koja je trajala oko 3 godine, uključujući razne prekide. Sada mi je jako teško, jer sam u tu istu vezu ulaziila više puta, to traje eto već skoro 3 godine. On je za mene kao droga, sad dolazim u iskušenje da ga nazovem iako sam mu juče rekla da stavljam tačku na nas. Teško mi je. On želi da bude sa mnom. Ja bih želela sa njim, ali kada smo zajedno uočavam razlike medju nama sa kojima ja ne bih mogla da živim, to su životni stavovi, ponašanja, navike. Medju nama se sad već nakupilo toliko stvari da je besmisleno vratiti se. Prevarila sam ga ovo leto i prošlo takodje, on je prešao preko toga, a kad ponovo stupimo u vezu, posle tih prevara, ja se osećam krivom, kao na iglama, kao da mu dugujem. S druge strane, on je u početku veze bio hladniji, nije pokazivao osećanja, bio je detinjast, smetalo mi je mnogo stvari, ja sam stalno pokušavala da ga menjam, a to nije u definiciji ljubavi, nije mi uspevalo, on je formirana ličnost, oboje imamo 21 godinu. Sada mi se opet čini da možda možemo, a nakon pola sata vidim da je besmisleno. On se donekle promenio, ali u biti nije, ja sam u medjuvremenu već bila sa nekim drugim muškarcima, varala ga. Još uvek mislim da on sad ovakav nije ono što želim za ceo život, ali osećam tako jake emocije prema njemu, zaista mislim da to više neću osetiti prema drugom. Kada bih bila s njim, ta strast, ljubav, čežnja, vremenom bi se smirivala, prošla, a onda bi naše životne razlike izašle još više na površinu i onda bi, verovatno nastao pakao. Pročitala sam vaše prethodne komentare, zaista su mi pomogli da se ohrabrim. Izdržaću.</p>

<p>Još kad bi ovo meni pomoglo.</p>

<p>Moram priznati da me je najviše potresao komentar dotičnog Aleksanda.</p>

<p>Čitao sam ovaj vaš savet, moram priznati da je polovina od ovoga istina bar za mene. Ja sam ostavljen nakon duge veze, problem je što sam ljubomoran bio, naivan u početku. Shvatio sam da sam griješio, ali mi je to oprostila. Sa namerom da me ubije do kraja rastavila me je od pola familije, od društva. Raskid se desio prije 15 dana. Uhvatio sam je nekoliko puta sa drugim. Ja sam joj oprostio koliko sam je volio, ali ona mi se povremeno svetila zbog ljubomornih scena koje su bile u početku. Samo što sam ja slep bio i nisam to vidio kako treba. Bio sam spreman na samoubistvo. Sam sam kroz pakao prolazio, nju sam zvao i molio da me ne ostavlja jer stvarno nemam nikog više, ona mi je bila sve, ja koliko sam se borio za nju nije svijesna da nijedan momak neće nikad učiniti. Problem je ogroman u tome što smo ja i ona različitih vjera, a njeni to ni u kom slučaju ne dozvoljavaju. Saznao sam prije 2 dana to je bio razlog svega, što me je ostavila i varala, to jest zbog njenih, priznala mi je molila je bogu da je ja ne ostavim, ali nisam. Zato je htela da je ja zamrzim. Mnogi su mi rekli ako te voli prećiće preko svega i neće te nikad ostaviti, ali to su samo laži u koje više ne vjerujem. Raduje me tuga, s osmehom je gledam, oboljela duša spremna da se preda. Ne znam šta da radim, ako ima iko savet neka mi javi, ako je iko u ovakoj situaciji bio kao ja, priznala mi je da me voli, ali mi je rekla da moram da je shvatim.</p>

<p>I ja sam voleo! Neki raskidi su mi toliko teško pali, da sam išao ulicom i pričao madjarski sam sa sobom i ako ne poznajem taj jezik. Imaš jedan život (vreme se ne vraća)! Nikom ne dozvoli da te vuče za nos! Kloni se emotivnih invalida! Realno sagledajte situaciju i ne lažite sebe. Raščistite i razlečite što pre! Pusti neka on/ona, sruši most (u početku će biti malo teško, a kasnije dolaze plodovi zaovoljstva), ali s' tim da ste čisti pred bogom i sobom! Upamtite sve to dodje na svoje. Uspeh zagarantovan. U zdravom telu zdrav duh!</p>

<p>Upravo prolazim kroz raskid i mogu reći da mi je gore nego ikada. Bili smo zajedno skoro godinu i po dana i raskinuli smo. Ne znam ni sama zbog čega. Vreme koje smo proveli zajedno su oboma bili najlepši u životu. Ne kažem da je sve bilo savršeno, ali na svemu može da se poradi. Kao razlog našeg raskida on je naveo to što smo on i ja suviše različiti. Verujte mi dok smo bili zajedno to se nije ni videlo. Funkcionisali smo kao jedno. Planirali smo i porodicu. Ja sam prešla preko svih njegovih mana, ništa mi nije smetalo. Nismo zajedno već 10 dana, a ja sam se već razbolela. Najgore je što on ne želi ni da se vidi sa mnom, pod izgovorom da je to najbolje za nas. Ne želi ni da pokušamo da rešimo to što je loše. Smatram da ništa ne treba da stane na put ovoj ljubavi. Pozvala sam ga pre neki dan i on deluje kao da ga ne zanimam uopšte, hladan je i dalek. Ne znam šta da radim.</p>

<p>Imala sam dugu vezu od 7 godina. Varao me sa drugaricom i na kraju ostavio, a do tada je sve bilo savršeno, bio mi je prva ljubav. Mislila sam da ću tada poludeti. Išla sam kod psihijatra i po manastirima, tražila svuda utehu i spas. Na kraju sam otišla na drugi kraj sveta da ga zaboravim jer bih poludela. Posle samo mesec dana shvatila sam da više ne mislim na njega, prošlo je. Desila se i nova ljubav, volela sam ga više od prethodnog, ali nije nam išlo, a nakon raskida sam manje patila. Valjda zato što sam već prošla kroz to. Sada nakon četiri godine kada ga sretnem kao da ne postoji osećam samo ravnodušnost. Imam novi problem, imala sam do pre par dana dečka, bili smo u vezi više od godinu dana. Volim ga više od života i on mene, ali nam nikako ne ide. Prekidali smo hiljadu puta i ja sam mu se stalno vraćala, iako je skot, iako me varao i lagao ja sam sve praštala jer je to jače od mene. Sada vidim da je to prava ljubav, ali nesrećna, jer pogrešnom sam srce dala. Borim se sama sa sobom, da mu ne pošaljem poruku, ali to je jače od mene i opet mu padnem pod noge da me gazi. Ne mogu prepoznati sebe. Sada se pokušavam izboriti sa tim svim silama jer me nije vredan, iako znam da me voli i ja njega, umirem za njim, ali neću da mi život bude pakao jer je veći deo bio. Samo se nadam i molim boga da me iščupa iz ovoga jer nije dobro za mene. Nadam se da ću uskoro leći i probuditi se, a da mi on ne bude prva misao. Teško je to jednostavno nemam sreće u ljubavi, a toliko imam da je pružim. Znam da nije problem u meni to i oni znaju, već nailazim na pogrešne i previše sebe dajem.</p>

<p>Nas dvoje &quot;petljamo&quot; skoro 5 godina. Obrni okreni, uvek se vratim njemu. Zašto? Ne znam ni sama. Sada, kada sam shvatila da je to &quot;to&quot;, kada sam mu se nenajavljena pojavila pred vratima, iznenadila ga. On je iznenadio mene. Spavao je sa jednom devojkom, koja je sada trudna i koju će oženiti. Naravno, ne voli je, sve je to samo jedna velika greška, a ja sam ga izgubila zauvek. Život mi se raspada, a ja ne mogu i ne znam kako sebi da pomognem. Suza više nemam. Vreme? Ovo ne leči.</p>

<p>Pre četiri dana je dečko sa kojim sam bila 2 godine raskinuo našu vezu, ali ja moram da nastavim da ga vidjam jer vodimo zajedno poletarce, pošto smo u istom izvidjačkom odredu. Mnogo mi je teško i mnogo sam usamljena, terala sam ga da se pomirimo, ali njemu ne pada na pamet još mi je i rekao da mu je trebalo dva dana da sve zaboravi i da sada pamti samo ružne stvari, što je mene još više pogodilo. Sada u subotu bi nam bila mesečnica, a mi imamo sastanak i ne znam kako da se ponašam, a da se još jednom ne ponizim da ga pitam da se pomirimo. Jako sam usamljena jer nemam veliki broj prijatelja, a i oni ne mogu da budu non-stop sa mnom, a trenutno nisam u dobroj finansijskoj situaciji da izlazim. I šta ja sada da radim?</p>

<p>Postoji jedan metod koji može u nekim slučajevima, da pomogne, da prebolite neku osobu. Napišite sve njene negativne osobine kako fizičke tako i psihičke. Npr. nije visok/a, ima bubuljice, nema ukus u oblačenju, nema jasan cilj u životu, nepažljivost, nedruželjubivost itd. Preterujte i slobodno budite i nerealni prilikom navodjenja ovih karakterisitka. Kad sastavite spisak svih loših osobina koje vaš bivši partener ima pročitajte svaki put kada se nadjete u &quot;krizi&quot; i za kratko vreme (zavisi kako kod koga) ovaj metod može lako pomoći u zaboravljanju bivšeg/bivše. Ovaj metod je važan zato što kod raskida mi idealizujemo onog ko nas je ostavio i ne vidimo loše osobine koje bivši partner sigurno ima. Stalno razmišljajte o njegovim lošim osobinama sve dok jednog jutra ne shvatite da smo svi mi jednaki (isti) i da mi ništa manje ne vredimo od bivšeg/bivše. P.S. Ovaj članak je jako koristan. Treba ga se pridržavati.</p>

<p>Mene najviše boli to što sam bila žrtva nekoga ko nije još preboleo svoju bivšu ljubav. To je bilo klasično ulaženje u vezu da se zaleče rane za koje nisam znala da postoje. Na kraju mi je još i zahvalan što više ne misli na nju i više ga ne boli, ali mene ne voli iako sam bila uz njega u teškim trenucima dok se nije zaposlio i stao na noge. Sam kaže da ne bi bio tu gde je sad da ja nisam bila sa njim. Ja njega volim, a baš ništa mu ne značim. Sad moram da ispaštam, a da nikoga nisam povredila i da nisam imala pojma da osoba nije spremna za vezu. Kako ja sad da se izborim sa krizom i da nadjem način da prebolim? Ne bih nikada mogla iskoristiti nekoga ko mi ništa nije učinio i na takav način ga povrediti kao on mene. Jako mi je teško da prihvatim da može takav da bude prema osobi koja mu je bila podrška i da zaboravi sve kao da se nikad nije ni desilo. Ne bih mogla ostati imuna i tako bezosećajna pored svega. Ja sam bila zaljubljena i povredjena ranije, ali mogla sam njega da zavolim. Ako ikada i otvori srce za nekoga to će biti neko ko će ga opet povrediti, ali verovatno je to i zaslužio.</p>

<p>Dok sam čitala komentare i tužne priče, pronašla sam se u jednoj priči. Takodje sam imala vezu od 2 godine. On je raskinuo vezu od 3 godine i upoznali smo se nakon toga. On je delovao kao da je sve ok, kao da me voli, kao da ga ne zanima bivša, ali nije bilo tako. Kasnije sam saznala da je i na društvenim mrežama imao nekoliko profila za koje ja nisam znala, da bi mogao da gleda nju, jer ona nije želela ništa sa njim, pa mu je to bio jedini način. Imao je njene slike na cd-u, to takodje nisam znala, rekao je da voli mene, da je nju zaboravio. Uvek kada smo se posvadjali on bi se javio nekoj bivšoj devojci, valjda mu je to bila neka vrsta utehe, a kada je saznao da je ta devojka u srećnoj vezi, on je mene verio, ja sam bila srećna ne znajući da je to uradio samo da bi se njoj osvetio. Ja sam bila njegova žrtva. Opet, lako je reći da ću večeras da se sredim, da ću da izadjem sa drugaricama i uživam, ali teško je to ostvariti. Kako kad vam srce umire za osobom koju toliko volite, čekate njen mail, sms i poziv, nadate se. Ne znam zašto ljubav toliko mora da boli. Najlepše osećanje, a najdublja bol.</p>

<p>Kad bi bar svi mogli da se nadjemo, ispričamo, isplačemo. Svi mi povredjeni. Možda bi nam bilo bolje. Ne znam zašto mi neko ne pošalje osobu koja mašta o pravoj sreći, o pravoj ljubavi. Fali mi ljubav.</p>

<p>Raskinula sa dečkom, jer sam sada samo &quot;draga&quot; za njega. Trenutno spremam ispit i na dijeti sam, ako ovo preživim narednih 10 dana, javiću se.</p>

<p>Pre tri godine upoznao sam jednu devojku. Imao sam fiktivan brak, dvoje dece i uspešnu karijeru. Posle dve noći provedene sa njom ostao sam kod nje i počeo da živim sa njom. Prijala mi je njena pažnja koju nisam imao kod kuće. Vremenom sam je zavoleo, ali i primetio da je ljubomorna i posesivna. Posle pet meseci suživota saznao sam da je dva puta lečena intravenska narkomanka, da ima sponzora od 67 god, da je svog bivšeg muža, takodje bivšeg narkomana i svoju tada jednogodišnju ćerku, ostavila i nije se pojavila 2 godine. Ušla je u vezu sa vlasnikom kafića u kome je radila i jednostavno je ostavila porodicu i nestala na dve godine. Pokupio sam svoje stvari i otišao. Prošlo je godinu dana ja sam imao veza i vezica, ali uvek sam mislio na nju i jedan dan sam je pozvao i ponovo počeo priču sa njom. Pitam sebe, zašto? Par meseci smo proveli zajedno, a onda sam morao da napustim zemlju. Dolazio sam povremeno, sate smo proveli na skype-u sve je izgledalo idilično. Negde u dnu duše sam verovao da se nije promenila da je sa mnom samo iz interesa i da ne bi odolela ako bi se pojavio neko solventniji. I tako desetine njenih poruka i poziva dnevno jedan dan su prestale. Znao sam da se neko pojavio i to 20 dana pre početka našeg zajedničkog suživota. Jednostavno je nestala. Narod kaže, samo se budala dva puta spotiče na isti kamen. Zašto sam je idealizovao? Bivšu narkomanku, sponzorušu, emotivnog invalida, patološkog lažova, konobaricu sa 8 razreda škole. I sada patim, u sebi, tražim utehu u drugim ženama koje su oko mene. Pre dve nedelje upoznao sam jednu divnu ženu, lepu, slobodnu uspešnu inteligentnu, i mislio sam da staru mogu da zaboravim. Posle sedam dana jedno jutro kada sam se probudio pored nje poželeo sam svoju bivšu. Zašto? Da li sam normalan?</p>

<p>Sam sam nakon 6 meseci veze i devojke koja je bila moja prva ljubav, iako imam 23 godina. Raskinula je sa mnom, to je planirala mesec dana i uradila je to kad je njoj najviše odgovaralo, našla je drugog, ali priča kako joj je to samo drug. Trčao sam za njom, trudio sam se da spasim vezu, ali uzalud, samo sam se ponižavao. Prestao sam da joj se javljam i na fejsu, preko poruka, da je zovem, bilo kako. Ali ona je mene uvek bockala nekim porukama. Otežavala mi je, namerno, to je zloba. Kasnije sam čuo o njoj razne priče, kako me je prevarila, pričala loše o meni. itd. Ali evo posle 2 nedelje i posle svega toga, ja i dalje želim da je vratim. Čujem se sa drugim devojkama, koje provereno znam da su bolje u svakom smislu od bivše, ali kada nekog voliš i znaš da voliš pogrešnu osobu, to je mnogo mnogo teško.</p>

<div style="text-align: justify;">Hvala mnogo na ovom tekstu. Nadam se da će mi pomoći. Imao sam extra vezu trajala je 2.5 godine. Svi su nam zavideli na tome. I ne znam koji je tačno razlog pa smo mi raskinuli. Nikada nisam mogao ni da pomislim da bi moglo nešto tako da se desi. Ali od jednom više nije bilo isto. Odlučili smo da prekinemo vezu što smo i uradili. <br /> <br /> Ja bih i sada voleo da bude sve kao što je bilo, jer je i dalje mnogo volim i sve bih za nju dao, ali ne može. Da bi to sve bilo još gore. Meni se baš sve skupilo, prvo raskid pa onda ne upisivanje faxa i sada sam u fazi da mi se ceo život raspada i imam neki osećaj da nikada više neću biti ona stara vedra i nasmejana osoba! Izvinjavam se ako je komentar malo glupo napisan, jer se to sve i dešavalo pre par dana!</div>

<p>Napisala sam komentar i obrisala ga, jer sam shvatila da nije on vrijedan toga. Juče sam ga ostavila nakon 3 godine i uradila baš sve tako kako piše ovdje. Bacila sam sve uspomene na njega izbacila ga sa svih svojih mreža, jednostavno ne postoji više.</p>

<p>Hvala vam svima. Vaši komentari su mi najviše pomogli. Lakše je kada vidite da niste jedini koji pate zbog ljubavi. Dok sam čitala komentare, napravila sam spisak njegovih mana. I deluje, nekoliko puta sam se nasmejala dok sam ga pisala, a ne smejem se već nedelju dana. Ostavljena sam pre nedelju dana. Onda, najviše me je ohrabrila rečenica koju sam pročitala ovde u komentarima. &quot;volim više sebe nego tebe!&quot; teško mi je naravno. Prvo trebamo u glavi da razgraničimo sami sa sobom da nećemo da se mirimo sa voljenom osobom i da ne razmišljamo o toj mogućnosti. Nego jednostavno da prihvatimo kraj. Posle će da bude lakše. Tako kažu. Naćiću neku zanimaciju, stvoriću sebi više obaveza. Mislim da je to najvažnije. Trenutno mi je najteže zato što je on odmah nastavio dalje, kao da ništa nije bilo. A bili smo godinu i po dana zajedno. Plašim se da ne nadje odmah drugu devojku, to bi me onako lepo dokrajčilo. No budimo optimisti, nećemo da mislimo na bivše! Vidite i sami da menjam raspoloženja na svaki sekund.</p>

<p>Čini mi se da je lakše biti ostavljen, nego ostavljati, jer je nastavak veze nemoguć, donosi samo razočarenje i patnju koja se obnavlja iznova i iznova. Ovo je priča mog života, imala sam pored sebe čoveka 5 godina, koji je imao svojih mana, ali one nisu bile nespojive sa mojim karakterom. Ostavila sam tog čoveka, zbog drugog, jer je u pitanju bila, a još uvek je velika strast. On je oženjen, šeta se sa mnom javno po gradu, ponaša se kako hoće, sam je sebi najvažniji, meni daje samo mrvice, obećava kule i gradove, sve sam živce izgubila, kad god se posvađamo, on zove, ja zaboravim kao da nije ništa bilo. Mrzim sebe zbog toga, strah me je samoće, na svim životnim poljima sam uspešna, ne zavisim materijalno ni od koga, imam svoj stan, posao, lepo izgledam, bavim se sportom, dobar sam radnik sa solidnom zaradom za ovo vreme, ali me ljubavni neuspesi toliko slome, da bukvalno nemam volju ni za čim, sve mi smeta, dođe mi da nestanem sa ovog sveta i više ne osećam nikakvu bol. Zavidim ljudima koji imaju psihički mir, principe i čvrst stav, jer sam ja svoj mir izgubila i sve više mi vremena treba da ga ponovo steknem. Zbog toga pijem antidepresive već 6 godina, a imam 40. Mrzim sebe zbog toga, jer ljudi imaju mnogo veće probleme, pa ne posustaju, ali meni je od kad znam za sebe, ljubav bila najveći problem.</p>

<p>Sve je ovo tačno i jasno kao dan, čak i naizgled ne tako teško, ali samo naizgled. Sedam godina veze, poznavanja osobe u dušu, govora bez reči, ne samo odnosa momak devojka već i imanja u istoj i najboljeg prijatelja druga i sve što poželiš. Dok ne shvatih da ona ne želi zajednički život, nije spremna kako kaže, a govori to već dve godine i da bude gore. Ja znam da nije i bojim se da nikad neće ni biti, jer kako vreme prolazi ona je sve više lenja i sve je mrzi da uradi ono što će u svakodnevnom životu morati da radi ako se ikad i uda. No sad treba naći način da se ja ne raspadnem, posto sam krenuo u tom smeru, tužna muzika i izolacija. Da priča bude gora i majku sam izgubio pre par meseci te samo što sam tu stao na noge, sad padam opet. Valjda će mi bog dati snage i načina za izlazak iz ovog stanja.</p>

<p>Pre 10 dana me je ostavila osoba koju sam najviše voleo. Prva i iskrena najveća ljubav. Krenulo je tako što se ona u mom životu pojavila tokom studija, od tog trenutka sve smo zajedno radili na fakultetu. Ona je u tom periodu imala dečka, a ja se brzo zaljubio u nju. Posle 2 meseca poznanstva smo se prvi put poljubili svesno znajući gde to može da završi. Odlučio sam da odem od nje zato što je bio veliki pritisak, zato što znam da ima nekog drugog, ali kad sam otišao prvi put i ona osetila da se hladim, osetila jake emocije prema meni. Ubrzo nakon toga smo se smuvali. Ljubili smo se stalno, išli svugde zajedno, sve na fakultetu radili zajedno. Jednostavno smo za kratko vreme bili ko nokat i meso. Još uvek je bila u vezi, ali mene je to držalo što je ona htela da izadje iz te veze i ja sam je čekao. Ubrzo smo i spavali, rekao sam sebi da jednostavno vredi čekati. Savršeno je bilo u krevetu i van njega. Medjutim ona nikako nije mogla da ode od dečka, što je meni bio veliki pritisak i nekoliko puta sam dizao ruke od nje iako sam bio ludo zaljubljen. Nekoliko puta smo prekidali na moju inicijativu, ali ona mi se javljala posle 5-6 dana i govorila mi je da ne može bez mene. Uvek sam se vraćao. Prošle godine u februaru se razbolela i dobila cistu na jajniku te je morala na operaciju. Nestala je bila 5 dana sa lica zemlje. Oporavljala se kod njega, a ne kod svoje kuće. Kad smo se posle toga videli ona je plakala i molila me da je emotivno ne ostavim i da joj je jako teško, iako sam to hteo da uradim zato što mi je prosto prekipelo ostao sam pored nje. Ubrzo je raskinula sa dečkom i rekla da je pustim malo da se oporavi, što sam i ispoštovao. Sve vreme izmedju nas je postojala jaka emocija, ali sa moje strane. Ja sam hteo svet da joj poklonim. Uvek sam joj sve davao i pružio. Bio sam joj sve. Neke devojke koje su htele da budu sa mnom sam oterao od sebe zato što sam video njen lik. Jednostavno nisam video nikog osim nje. Jedino sam se uzbudio kad sam nju zagrlio, kad sam je držao za ruku. Dan nam nije počinjao bez da se čujemo i kad se nismo vidjali pričali smo telefonom po nekoliko sati dnevno. Kad sam završio fakultet počeo sam da tražim posao, a ona je već bila zaposlena iako nije završila fakultet. Radi nekoliko meseci. Pošto sam tražio posao uspela je da me ubaci u firmu gde je radila. Sedeli smo sto do stola. Radili posao koji volimo u struci. Jednostavno je obećavalo da nastavimo tamo gde smo stali. Ona je sve vreme davala nadu i veru da nastavimo. Veliki je pritisak bio na nju što nije diplomirala na vreme. Makar je tako izgledalo. Nisam hteo da vršim nikakav pritisak na nju iako sam to dosta radio kada je trebalo da završi sa prethodnom vezom. U zadnjih par meseci je davala veru meni, pričala o deci, zajedničkom životu, o svemu onom što čoveka može da čini srećnim. Planirao sam sa njom život, zato što sam znao da vredi. Medjutim pre 10 dana je rekla da je sve pritiska i da neće da bude sa mnom nikad i da hoće da bude sama, a pre toga je pričala samo lepe stvari. Plakao sam danima, dosta sam dosta jak, ali proradila mi je štitna žlezda i imao sam predinfarktno stanje. Verovao sam da je otišla zbog mene i verovao sam da će da se vrati. Pre neki dan sam joj na poslu pročitao sa kim se dopisivala i otkrio da je u vezi neko vreme sa bivšim radnikom umesto kojeg sam ja došao. Svašta sam joj rekao, da je skot, da je mrzim i da bi se skot odbranio ona je krenula da napada mene bez argumenata. Jednostavno me je držala u kavezu i pričala laži. Lagala me je do zadnjeg dana. Ne bi mi ni rekla da nisam sam otkrio nego bi me držala pored sebe još neko vreme i čekala dlaku u jajetu da bi ona bila čiste savesti. Još je imala obraza da dodje na moj rodjendan pre mesec dana i da mi priča o deci i još mi je uzela zadnje pare iz dzepa za gorivo. Pre toga mi je stalno tražila pare za gorivo i davao sam joj. Davao sam joj da može da ide da se vidi sa njim. Skot. Mogla je ovo na mnogo jednostavniji način da uradi. Ona je izabrala najljigaviji. Mogla je makar mene da ispoštuje za sve što sam uradio za nju i da to reši drugačije. Ne, ona me je do zadnjeg dana lagala. Plakao sam ko malo dete. Preko noći svi planovi se nestali, sve ono što smo doživeli zajedno nestalo, skoro 4 godine zajedničkih trenutaka, prolaska kroz pakao i nevolja koje smo zajedno rešavali. Jednostavno boli. Voleo sam je najviše na svetu, sve sam joj davao, bukvalno sve. Raskinula je sa bivšim koji je bio skot prema njoj da bi bila sa mnom i na kraju ode sa trećim. Skot bez obraza. Prokleo sam je da pati, cvili, kuka, čupa kosu sa glave, da je svi ostave, napuste i da nema sreće u poslu i sve to da joj se desi makar godinu dana, pa nek posle bude najsrećnija na svetu, nek oseti na svojoj koži i možda će jednog dana biti bolji čovek. Rekao sam joj da ću svima da kažem kakva je osoba, svima koje ona zna i njemu ću da kažem. Ali jednostavno nije vredno, ako je ona bila skot ne moram ja. Još uvek me jako boli i ne prolazi. Boljeg nikad neće naći, niko joj neće tolerisati ono što sam ja, ali kad sam saznao istinu počeo sam da se smejem jer sam shvatio da nije vredna. Pomaže kad tražite toj osobi mane. Lakše ćete preboleti sve.</p>

<p>Bila sam u vezi 11 godina. Imali smo zajedničke planove, sredjivali stan, maštali o deci. Onda me je jednog dana pozvala njegova &quot;devojka&quot;. Sve mi se srušilo. Volela ga kao boga, razbio me psihički skroz. Bila sam dostojanstvena. Bez scena iako me je izludeo. Moja najveća ljubav i najveće razočarenje u životu. Prošla su 4 meseca. Još skupljam komadiće, sastavljam se polako. Ali je teško. Imam divnu porodicu i prijatelje koji me svakim danom dižu. To mnogo znači. Nisam izgubila veru u ljubav samo sam starija i razmišljam zrelije. Imam 32 godine.</p>

<p>Nisam mladac i puno toga sam prošao i znam da svako ima svoju priču. Nisam niti vrsta koja lako mijenja i lako sklapa veze niti sam došao po savjet ili da budem patetičan nego samo da olakšam dušu, ispričam priču i da potvrdim da se neke stvari dešavaju bez obzira na uzrast. I sve to, sve skupa pokriva puno vremena. Silom prilika morao sam napustiti obitelj i krenuti raditi u strane zemlje da bi mogli preživjeti. Godine su se nizale, bio sam sam u stranom svijetu, osjećaji prema osobi koju sam ostavio kod kuće su počele blijediti, a i tako je bilo i s druge strane. Tada sam upoznao nju od koje sam petnaest godina stariji, u dalekom gradu. Djevojka iz tog stranog svijeta s kojom sam se počeo vidjati ne znajući u što ulazim i što će se iz toga izroditi. Buknulo je u meni, buknulo je u njoj i s njom sam se osjećao kao niti s jednom ženom u životu. Kada sam bio s njom osjećao sam se kao da smo se stopili u prostoru i vremenu. Njen miris, njen pogled, njen dodir su bili sve što sam htio. Što je dalje išlo, sve je bilo jače. Bili smo dugo, jako dugo zajedno, deset godina. I ne kažem da je nisam povrijedio s time što sam imao kod kuće, obavezu. Nisam bio slobodan muškarac. S vremenom je, kao i ja, željela više, kada je željela da budem samo njen. Na kraju je zaključila da nikada neću biti potpuno njen zbog djece i obaveza koje sam imao. Odlučila je otići i našla je način da ode daleko na bolje mjesto nego ono gdje smo se našli. Ne znajući što činim, kada je došla da si kažemo zbogom, pustio sam je da ode i to mi je bila najveća greška u životu. Nema je više od dvije i pola godine. I ja sam tada mislio da je tako najbolje, da još ima vremena da si stvori život. I tada sam znao da će kad tad naći nekoga i da će nastaviti život, ali sam mislio da ću to prihvatiti na lakši način. Bili smo još dugo u kontaktu (prokleti sms, internet, skype. itd.) povremeno, ali rijetko smo se vidjali. Sada znam da je našla nešto drugo. Otišao sam do nje, prevalio tisuće kilometara da je barem još jednom vidim. Proveli smo četiri lijepa dana zajedno, samo da je mogu vidjeti, dodirnuti i zagrliti. Tada smo si rekli posljednje zbogom jer znam da ide drugim putem. Tada sam je poslednji put poljubio, posljednji put zagrlio, rekao zbogom i zaželio sreću. Nije lakše, svaki dan je se sjetim. Ja sam tražio da izbriše sve moje kontakte, i ja sam pospremio sve uspomene. Ide se dalje. Problem je što sam još uvijek u tom prekletom stranom svijetu bez prijatelja tako da mi savjet da se družim ili pojadam ne može pomoći. Ili mogu izlaziti sam, kao vuk. Drugi savjet da ne idem gdje smo bili zajedno je takodje teško ispuniti, sve ovdje podsjeća na nju, svagdje smo bili zajedno. Barem nema šanse da ju vidim. Moraću se izboriti sam. A uzreka: tko zna u budućnosti što se može desiti je nemoguća, prevelike su udaljenosti.</p>

<p>Dragi prijatelji žao mi je što ovoliko ljudi ima ovakvih problema, medju njima sam i ja koji želim u nekoliko rečenica napisati i moj komentar. Imam 49 godina, već 20 godina sam negde daleko u tudjoj zemlji. Sila prilike je da se morate vezati za nekog zato što nemate drugog izbora. Preko interneta upoznajem osobu koja ima 41 godinu koja je daleko i nikad se nismo upoznali, a želja za ljubavlju je bila jača tako da sam je zavolio svim srcem. Prošle su 2 godine želeći da joj pomognem, jer je bez posla mnogo toga sam učinio i pomogao dok redosled dogadjaja nije pokazao da je došao kraj da čak po nekoliko dana ne diže slusalicu pravdajući se kako je tužna i razočarana. Sanjajući o zajedničkom životu radujući se svakom pozivu svakog minuta misliti o njoj vidim da je sve bilo uzalud. Pitam se zašto su ljudi takvi? Da li uživaju kada povrede nekog? Zašto se nimalo ne boje božije kazne, ali dragi moji prijatelji nikad neću shvatiti kao iskren i dobar čovjek da li se uopšte treba žrtvovati i boriti za ljubav koja je kao meni i svima vama potrebna ili otići negde daleko, a dovoljno sam daleko da ne znam gde dalje otići. Kada je čovjek mlad ima i vremena za nove početke i nove ljubavi, ali kada vas sve tokom vašeg života lomi onda je zaista teško posle razočarenja izaći jak i hrabar.</p>

<p>Nadam se da me niko neće pogrešno razumeti, ali moram izbaciti svu tugu iz sebe. Pre nekih 6 meseci upoznala sam dečka za koga sam mislila da je pravi čovek za mene. Naravno, pre svega, udata sam, ali nije mi baš brak u idealu. Zavolela sam tog dečka ludo i sada patim zbog toga. Znala sam da je to nemoguća ljubav, jer je on brat mog kuma kome je suprug moj krstio dete. Iskreno voleo me je, nije izdržao ni sat vremena da me ne čuje. Planirali smo da odemo negde, da sve ostavimo iza nas i budemo srećni, a onda mi je jednog dana stigla poruka: &quot;Dušo, izvini ali ja ne mogu biti vise s tobom ipak si ti kuma mojoj bratanici&quot;. E od tada mi se srušilo sve, evo već tri meseca se ne čujemo, ali ja njega i dalje ludo volim i opet bih bila sa njim. Znam da grešim, ali ljubav je čudo. Želim neki savet kako da prebolim tog dečka i da krenem napred ili kako da ga vratim ponovo.</p>

<div style="text-align: justify;">Prihvatiti. Ne bežati od stvarnosti. Bez obzira na uzroke, došlo je do kraja. Steći tačan i precizan uvid u situaciju. Navići se na nove okolnosti. Ne javljati se ako zove. Ako ti dođe da ga/je zoveš, učini nešto drugo, bilo šta, samo nemoj zvati. Pratiti svoje misli i emocije, osećanja. Uvek se nekako menja. Nikad nije isto. Kada misliš o njoj, njemu uvek drugačije misliš. Vratiti se elementarnom - nije mene majka rodila da umrem od tuge za nekim ko me ostavio-la. Iako život nije neki, ipak treba dati šansu životu, makar kao da gledaš seriju - hajd' da vidimo šta će dalje biti. Olizati kao životinja svoje rane i ponositi se ožiljcima. Naći novu ljubav. Šteta jedan život da te slupa zbog jednog raskida. Kad te slupa sledeći, postupak ponoviti. Oprostiti svima za sve, i otići na kafu, sladoled, kuvano vino.</div>

<p>Ne postoji stvar na ovom svetu koju nisam uradila, pokušala da ga vratim, da spasem našu vezu, trepela sve i svašta, praštala sve i svašta, jednostavno pokušala i lepim i ružnim nije vredelo, on je ostao isti kakav od prvog dana, verovatno se pitate zašto sam to trpela iz jednog razloga volela sam ga i dalje ga volim, ali sam se umorila i ne mogu više ovo traje 6 godina, 6 godina pokušavam da opravdam njegove greške, 6 godina krivim sebe za sve što on uradi, a pritom za 6 godina nijednom on nije meni nista oprostio, jer nije imao šta. Prosto rečeno bila sam mu verna čak i kad nije bio kraj mene čak i kad je živeo sa drugom ženom jednostavno ponižavala sam se ni kriva ni dužna, zašto? Jer ga volim. Jednostavno svatila sam da sam ja sama kriva za svu ovu moju patnju ja sam mu to dozvolila sve da radi i da se tako ponaša, ja sam ta koja nije otišla kada je trebalo, ja sam ta koja je samo volela u toj vezi pa sad koga da krivim, njega? Ne ne želim to, ja sam sama kriva, znam da će shvatiti on sve to jednog dana, ali sam isto shvatila da me nije vredan, nema više čime da me povredi, želim mu svu sreću sveta samo što dalje od mene, ako sve što sam mu pružala nije znao da poštuje onda ja stvarno nemam za čim da žalim, a i da imam mislim da je 6 godina i previše. Sad imam 35 godina i želim da živim, imam prava da budem voljena da imam svoju porodicu, svoj dom, ako mu ja nisam valjala želim mu da nadje upola takvu osobu kakva sam mu bila ja i biće srećan čovek, ali ovaj put idem dalje sama, ni samoća mi toliko teško ne pada koliko me je ubijalo njegovo iživljavanje i ako bi me neko pitao zašto smo raskinuli ne bi znala da vam kažem, mi se nikad nismo posvadjali radi nas dvoje lično uvek radi drugih ljudi. Što bilo njegova familija, prijatelji, bivše devojke, žene, raznoraznog lošeg sveta ljudi koje je on podržavao, samo mu ja nisam bila bitna, slušao je druge dozvoljavao da nam se drugi mešaju u život, mogla bih ovako da pišem još 3 dana. ali ne želim, jednostavno ja nemam šta da izgubim, a on će videti vremenom, ne kajem se što sam ga volela i što ga i dalje volim kajem se što nisam prestala na onom prvom danu kad sam ga upoznala ako ništa više pamtila bih ga po dobrom.</p>

<p>Evo da i ja ostavim svoju priču. Poznajemo se od osnovne škole. Uvek mi je bila simpatija kao i ja njoj. Bili smo oko godinu dana u klinačkoj vezi. Onda se jedno 2-3 godine nismo ni videli ni čuli. Ja sam raskinuo, ona je plakala, tugovala. Probao sam je kontaktirati posle toga, ali uzalud. Nije htela da čuje za mene. Posle nekoliko godina sretnemo se slučajno, za to vreme ja sam držao njenu sliku i nisam je mogao zaboraviti, ali sam živeo sa tim. Videli smo se jednom, dva puta, proradilo je u nama opet isto. I posle nekog vremena krenemo opet. Ona je meni prva prva, dok je ona imala nekoliko školskih veza, ništa ozbiljno. I tako smo gurali 10 godina. Ko zna koliko raskida i svadja smo imali, uvek smo bili kontre. Ona je bila ljubomorna jako, mene je to gušilo, a ja sam nekako bio nezreo, neozbiljan i nezainteresovan za neki ozbiljan život i porodicu. Zadnjih nekoliko godina smo se baš često svadjali. Ali nikako nismo mogli da se rastavimo. Jer smo jedno drugome bili sve. Pokušavala je da me promeni, ali je efekat uvek bio suprotan. Da li je to bio moj odbrambeni mehanizam pa sam sve radio suprotno, ne znam. Na kraju smo počeli da živimo zajedno. Od prvog dana oboje smo znali da ne možemo zajedno. Trajalo je oko 7-8 meseci. Jedno drugom smo terali inat, udarali kontru. Nismo mogli da nadjemo sredinu, niko nije hteo da kaže &quot;Alo stani, ne može tako, hajde da probamo ovako&quot;. Imali smo i faze ne pričanja u kući. Izvlačili smo najgore jedno iz drugog. Iako oboje znamo da nismo takve osobe, nismo loši ni ona ni ja. Nismo se nikad prevarili, niti imali krize te vrste, nije izlazila bez mene itd. Samo smo eto imali problem u komunikaciji. Ona je mnogo zrelija osoba od mene, odgovornija, nisam je mogao pratiti u tome. Ne mogu da kažem da krivim sebe, jer jednostavno imam utisak da smo jedno drugom bili kao kočnica za posao, napredak, za sve. Samo smo se voleli do beskonačnosti. Da bi se lakše odselila ja sam otišao od kuće neko vreme. Ona i dalje nije bila sigurna. Razmišljala je i jednog jutra se budim i osećam jaku nervozu i lupanje srca, kao da hoće da iskoči. Zvao sam i rekla je da je počela da se pakuje. Mislio sam da ću umreti. Bez obzira na sve ona je bila deo mene. Smirio sam se ubrzo i onda smo lepo porazgovarali i umirili se. Znamo da je ovo pravi potez i da ćemo sutra naći pravu sreću. Zaboraviti se nikada nećemo i uvek ćemo nositi taj ožiljak. Meni je preteško kada dodjem u prazan stan, a njoj kada umesto u stan ide kod svojih. Dok provodimo vreme sa nekim budemo i ok. Čim kreneš kući udara tuga. Kad ustajem ujutru i vidim da nije upaljeno svetlo u kupatilu nije mi dobro. Za spavanje koristim tablete. Ona plače sve vreme. Neki kažu da je navika, ali mi osećamo da je u pitanju nešto veće. Jednostavno nam nije sudjeno. Isto bi bilo i da se opet pomirimo. Ovoga puta nećemo. Bolje je tako. Treba potražiti svoju sreću i nastaviti dalje. Tu je i čeka nas iza ćoška. Razmišljali smo da budemo prijatelji, jer u suštini bi se tako najbolje slagali, ali to je nemoguće naravno. Možda kada se oboje ostvarimo u životu, sa porodicom, ali pre toga nikako. Nisam 24h jeo. Dan prolazi kao da je godina. Tuga ljudi.</p>

<p>Šta reći, a ne zaplakati. Moju, nažalost, sada već bivšu dragu, sam upoznao pre 8 godina. Odmah sam znao da je ona ljubav mog života, iako ona kaže da tada nije bila za vezu sa mnom. Medjutim, malo po malo, uspela je iz mene da izvuce sve ono najbolje i zaljubila se u mene kao u nikoga pre, volela me je kao boga. Ljubav je bila toliko jaka i obostrana da sam mislio da sam najsrećniji čovek na ovome svetu. Prolazile su godine, a ljubav nije posustajala. Zaprosio sam je, venčali smo se, nakon tri godine zabavljanja. Nakog toga ništa više nije bilo isto. Kod mene su se pojavili raznorazni problemi, problemi na poslu pre svega, onda porodični, majka se razbolela i ja sam počeo polako da se povlačim u sebe, zapostavljajući sve oko sebe, a posebno moju suprugu. Govorila mi je da to ne radim, da mi je podrška, da je tu da razgovaramo, ali ja sam odbijao svaku pomoć. Iako znam koliko je bilo potrebno da joj pokažem da je volim, da joj to kažem, da mi nedostaje, ja jednostavno to nisam mogao da prelomim preko jezika. Bilo je jako teško, upao sam u neko stanje gde sam se polvačio u sebe. U medjuvremenu, malo nakon venčanja uzeli smo psa, tako da sam ja svu ljubav usmerio na psa umesto na sopstevenu ženu. Naravno ona je sve to primećivala i govorila mi, ali to nije nikako dopiralo do mene. Pokušavali smo i da dobijemo dete, ali nam nije išlo. Onda sam otišao na pregled i zaključak je da ne možemo da imamo dece. Ceo svet mi se srušio, ali ona je i dalje bila uz mene. Ja sam je odgurivao od sebe, misleći da ona nije dovoljno dobra za mene, a ona kaže da je tada osetila najveću povezanost. Iskreno i ja jesam, ali sam to držao u sebi umesto da joj kažem. Jako mi je bilo teško. To moje unutrašnje stanje je nastavilo da traje, i trajalo je 3 godine. Sve vreme me je upozoravala da se trgnem, dok ne bude kasno, da razgovaramo, da pomognemo jedno drugom, da smo jedno drugom najbitniji, medjutim ja sam sve to shvatao zdravo za gotovo. Nikada joj nisam udeljivao komplimente, a trebao sam, bilo je razloga, potpuno sam se povukao u sebe. Govorila mi je više puta da će otići, na šta sam ja rekao ako jednom odeš ne vraćaj se više, iako nisam mislio tako. Pokušavala je par puta da ode, ali nije imala hrabrosti. Nakon jedne svadje preko skajpa jedan dan na poslu, rekla mi je da se neće vratiti kući i da je gotovo. Nisam poverovao, pokušavao sam da je vratim, ali sve je bio uzalud. U tom trenutku sam se dozvao pameti, skroz sam se promenio. Sve sam shvatio najednom, ali sada je kasno. Ona jednostavno ne želi više da mi se vrati, iako sama kaže da je shvatila da sam se promenio i da ću verovatno biti nov čovek do kraja života, ali ona ne oseća ništa više prema meni, jednostavno sam uspeo da ugasim sve emocije u njoj prema meni i kaže da nema nazad. Ja se još uvek nadam da će se nešto promeniti, ali kako stoje stvari to je jako teško, s obzirom da vidim tu njenu rešenost, a i stvarno mislim da joj više nije stalo do mene na taj način. I dalje se vidjamo, ali ne želi da ima ništa više sa mnom, to je njen definitivni odgovor. Očajan sam, pošto znam da je ona žena mog zivota, ništa na njoj mi ne smeta, iako jeste u prethodne tri godine, ali kada sada pogledam to su bile samo sitnice. Ova greška će me skupo koštati u životu, jer mislim da nikada više neću biti isti čovek.</p>

<p>Ja sam prekinula vezu sa čovekom kojeg jako volim. Jako smo različiti. On nema ambicije, ciljeve, lenj je, usporen. Ja sam suprotna. Bila sam nesrećna sa njim. Kako su godine prolazile počinjala sam da zaboravljam svoje snove i ciljeve dok sam bila sa njim. Postajala sam slična njemu i mrzela sam to. Spavala sam po 12 sati, bolelo me je celo telo. Onda sam shvatila da upadam u depresiju. Pokušala sam da razgovaram sa njim, da ga probudim iz sna u kojem provodi svoj život, da zajedno promenimo neke stvari saznala sam i da se kocka. Poslednjih godinu dana veze jedva da smo imali odnose. On je dobar, nije zloban. Zato ga volim i dalje. Otišla sam od njega, ali ga i dalje zovem. Samo da ga čujem. On se ne javlja. Pustio je samo tako da odem i pokupim stvari. Volela bih da se samo jednom suoči sa životom i sa mnom. Jako mi je teško. Prošlo je tek nešto više od nedelju dana.</p>

<p>Kako da prebolim raskid sa devojkom koja mi je ugadjala u svakom hiru, 100 puta mi je dokazala ljubav, a ja sam se bahatio, plus bio posesivan, tek 4 meseca nakon raskida uvidjam kako sam sve vreme bio kamen spoticanja u našem odnosu, ona me je molila da se menjam, ali ja sam poricao da sam kriv, prvo je raskinula pa me je zvala da me čuje. Ne može sa mnom, a ne može ni bez mene. Tu sam se upecao i počeo da molim da mi se vrati, napravio sam kardinalnu grešku, kako da se nosim sa činjenicom da sam kriv za sve, tek skoro sam to uvideo i tišti me, sam sam sebi srce slomio. Pitao sam se sve vreme kako me tako brzo prebolela, a onda sam od njenih drugarica dobio odgovor da me je i posle raskida volela, ali da jednostavno nije mogla više da trpi moju posesivnost i aroganciju s druge strane, da je jednostavno ovako najbolje. Kako sve to da podnesem?</p>

<p>Pročitao sam sve komentare i svi se uglavnom svode na isto. Tu ima zaista ozbiljnih stvari i vidljiva je depresija koja kod nekoga traje dugo. Mada, ima i nekih dečijih i ne baš pravih ljubavi. No, neću o tome da sudim. Ja takođe sada prolazim kroz nešto preteško. Najlepša i najveća ljubav, idealno poklapanje dve osobe, ludost i spremnost na sve, je nestala. Najteže je kada raskinete rečima &quot;uvek ću te voleti&quot;. To možda izgleda detinjasto, možda i jeste, ali je takvo emotivno stanje iskreno i istinito. Neću pisati svoju priču, svaka je za sebe posebna i drugačija. Samo ću reći da sam bukvalno sve uložio u našu vezu, sada se osećam kao da sam ostao bez ičega. Čovek od 30 godina, koji se oseća kao da je sve izgubio. Milion pitanja, preispitivanja, tumaranja po rubovima razuma, ali i srca i nijedan odgovor i nijedno rešenje. Po prirodi sam pomalo anksiozan, ne volim previše druženja, izlaske, ludila i zbog toga mi je još teže. Samo se pitam, da li će ovde doći neko ko je sve to uspešno prošao, neko ko se izlečio, očistio i nastavio da živi srećan i ispunjen život? Mnogo bi valjalo pročitati njegov komentar.</p>

<p>Ovo je verovatno najbolji članak sa komentarima i pričama koji se može naći na našem jeziku. Mnogo mi je drago što sam pronašao ovo. Svi raskidi su teški, ali pogotovo kad vam onaj što vam je sve na svetu ode zbog nove ljubavi. Sa devojkom sam bio 4 duge godine, fatalna ljubav, burna veza, ludo smo se voleli. Živeli smo zajedno. Nisam bio spreman na brak i decu, bojao sam se odgovornosti i obaveza, iskočila mi je ponuda za posao u inostranstvu na 6 meseci sa kojim sam mislio da ću uraditi nešto od života za dobrobit nas dvoje, pa da ozbiljnije počnem da razmišljam o detetu kojeg je ona toliko želela. Nakon jedne velike raspravke i svadje preko telefona, raskinula je i nismo se čuli mesec i po dana. Dok sam sam u tudjini, preko bare, nisam ni slutio da mi se najgori košmar može dogoditi. Za veoma kratko vreme našla je novog tipa sa kojim se verila i za kog se prebrzo udala. Neverovatno ljudi. Danima ne jedem, ne spavam, smršao sam mnogo, ceo svet mi se srušio, a još sam sam, u tudjoj zemlji, okružen strancima, gde sam došao da bih meni i njoj stvorio bolji život. Pitam se najviše zašto me je bog ovako kaznio, nisam loš čovek, nisam ovo zaslužio. Moramo svi smognuti snage i nastaviti dalje, ali se bojim da će kod mene ovo potrajati veoma dugo.</p>

<p>Želim vam zahvaliti dražesno na vašoj pomoći u vraćanju moje žene i što ste mi pomogli preobraziti svoj život na bolje, neka Bog nastavi obnoviti vašu snagu i pružiti vam više moći da pomognete mnogim drugima.</p>

<p>Dvadeset godina sam živela u braku sa čovekom koji me nije voleo, koji me je ponižavao, vređao, tukao i mrzeo. Ćutala sam, prelazila preko svega i sve to krila od dece i okoline. Radila sam na poslu, a kod kuće bila sluškinja nasilnom i agresivnom čoveku. Nikada nisam osetila nežnost, ljubav, a kamo li poštovanje sa njegove strane. Bila sam mu verna i kada sam najgore stvari doživljavala od njega. U jednom trenutku sam upoznala čoveka sa kojim sam prvi put upoznala ljubav. Ja sam ga zavolela. Po prvi put me je neko slušao šta pričam. Prvi put je neko rekao da sam lepa i dobra i da sam zaslužila da živim kao i druge žene. Pružio mi je ruku dobar čovek. Mnogo sam ga zavolela. Ušli smo u vezu. Znam da nemamo nikakvu budućnost, znam da me neće izvući iz ovog pakla jer i on ima porodicu, a ja ne smem da pomislim da sam vredna toga da ih ostavi i povede me sa sobom. Plašim se kraja između nas. Tek onda ću potonuti i neću se izvući iz toga. Bojim se da će jednoga dana reći da je sve ovo sa mnom bila greška i da će mi tada definitivno slomiti srce. Živim u strahu da ću, kada me ostavi, opet teško podnositi sve ono što mi se u kući dešava. Tek tada neću imati za šta da živim.</p>

<p>Ne boli me sto me je ostavio, nego sto je to uradio preko telefona.</p>

<p>pozdrav svima, ovdje sam da podijelim malo svjedočanstva. Moje ime je Shira elijah, imam 40 godina, udala sam se sa 31, imam samo jedno dijete i živjela sam sretno do kraja života. Nakon godinu dana braka moj muž je postao toliko čudan i ne razumijem što se događa, on je prepun od kuće do druge žene, toliko ga volim da i ne sanjam da ću ga izgubiti, dajem sve od sebe da budem siguran muž mi se vraća, ali sve bez pomoći, plačući i plačući tražeći pomoć, pričala sam o tome s njegovom obitelji ali nisam dobila odgovor. Tako mi je moja najbolja prijateljica Anna Johansson obećala pomoći. Pričala mi je o čovjeku po imenu dr. Alaba, rekla mi je da je on jako velik čovjek i pravi muškarac kojem se može vjerovati i da nema nikakve veze s ljubavnim problemima koje ne može riješiti i rekla mi je kako je pomogao nebrojenim ljudima u ponovnoj izgradnji njihovog odnosa . Stvarno sam se uvjerio, brzo sam kontaktirao njegovu email adresu, [email protected] ili njegov WhatsApp/viber na taj broj +1(425) 477-2744. Objasnim mu sve svoje probleme, rekao mi je da ne moram brinuti da će svi moji problemi biti odmah riješeni. Rekao mi je što da radim da vratim muža, a ja sam to rekla, rekao je da će se nakon 3 dana moj muž vratiti i početi moliti, i to se stvarno dogodilo kako je rekao, bila sam jako iznenađena, to je tako nevjerojatno. Slava našeg odnosa s Bogom sada je vrlo bliska i oboje živimo sretno do kraja života. Ako naiđete na sličan problem, odmah ga kontaktirajte i riješite problem jednom zauvijek. I ja sam živi svjedok</p>

<p>Čitam sve ove priče i suštinski, sve jedna na drugu liče, a ja sam hteo da se promenim, ja sam se primenio, ona je htela da me menja… Posle mog iskustva, shvatio sam da je ljubav bezuslovna i kad nekog voliš, a ja sam voleo i voleću tu nepostojeću ženu do kraja života, a ona ta i takva nikad nije bila, već je to bila maska. Čak 12 godina smo proveli zajedno, imamo dvoje divne dece, ušla je u moj život u najtežem trenutku, podvukla mi se pod kožu i zavoleo sam je kao nijednu pre. Nekih godinu i po dana smo živeli sa mojom majkom dok ja ne nalepim pare za stan, nalepio sam ih, falilo mi je 15tak hiljada evra, ona se u međuvremenu porodila i tu su krenuli sukobi njih dve, posadio sam ih i rekao šta očekujem i od jedne i od druge i da njih dve sada imaju veću odgovornost i da isključe sujetu i strpe se još par meseci da dete ne treba da gleda haos od najranijeg detinjstva. Odselili smo se i polako je počelo da mi se dešava nešto sto mi je predviđao moj iskreni prijatelj kome tada nisam verovao i koji mi je, ispostaviće se, najbolje mislio. Poješće te i tebe i sve tvoje sažvakaće vas i ispljunuti - nije tako rekao, uvio je u fisek ali je to bila simbolika. Početkom 2018. smo imali prvu krizu, imala je nekoliko spontanih i dva abortusa zvog nepravilnog razvitka ploda, tako da je razlika između dece 5 godina. Januara te godine već smo odustali od namere da dobijemo drugo dete, upali u vrtlog svađa, ona je mene osuđivala kako puno radim, kako sam džangrizav, oduvek, pa i sad je govorila kako sam ja najbolji otac ali kao muž ne valjam, u moju kuću je ušla sa jednom jaknom i dva para pantalona a izašla sa tri puna garderobera, letovanja, školarine, zimovanja sve je bilo plaćeno, i posle svih tih svađa i nekakvog promišljanja sa njene strane, ne moje, jer ja nikad nisam ni pomislio na razvod, ipak se nekako za ne drugo dete trudnoća teška, starije dete pošto ja radim mnogo sa mojom ili njenom majkom, ona je 6 meseci provela po bolnicama i porodila se polovinom osmog meseca, donosio sam joj hranu svaki dan, sa prijateljima krečio i renovirao kuću noću, danju sam radio po ceo dan, pred porođaj meni pukne ahilova tetiva od svih napora koje sam podneo 6 meseci, gips malo dete beba i ja u kuci, prihodi smanjeni ali ipak nedovoljni za njene prohteve i standarde kako sam je navikao ali za normalan život. Pre njenog povratka na posao 2019. ona zatrudni ponovo, iznenada skontao tek kad je bila na pola trećeg meseca ja još uvek na terapijama ona ne želi dete, ja je molim, ona ipak abortira kuća 85 kvadrata sa praznom sobom dovoljno mesta za sve. Ja slabije privatno radio, otiče noga, boli, ona reši da radi privatno da dopunimo kućni budžet. Počne da radi kod mojih nekih kućnih prijatelja L, pa je oni preporuce dalje, i tako na moje ime dodje do njega, čoveka 28 godina starijeg od nje, bolesna žena raspada se od raka metastaze i ona meni priča kako je ta žena divna, njena familija otac majka i sestra kod kojih je došla preko moje preporuke divni a on ne valja, prolazi neko vreme ona okreće ploču on mene ceni, on kaže da se ja mučim, pritom nikad nisam kontrolisao telefon pravio ljubomorne scene ni njoj ni nijednoj pre siguran sam u sebe i šta pružam a nadasve siguran u nju. Dolazi godina korone ja kontam da se oni možda i viđaju, ona navodno ima neke obaveze sa njim, pomaže njegovom ujaku, odlazi kod moje babe moja baba provaljuje dere se na mene ja idalje iako osecam (nema poštovanja, nežnosti, dela ljubavi i sexa tokom skoro cele 2020 i 2021) da su zajedno na kraju iako sam mislio da će se urazumiti prelomim u glavi na njoj je odluka ja je volim iako je neverna, on je devizni švajcarski penzioner prevarant, ženio se više puta, sa svim ženama ima decu, možda se plaši smrti pa želi neko da bude uz nju dobijam ja informacije od čaršije, zna me dosta ljudi kako ovde tako i u Crnoj Gori, zovu ljudi govore a ja se pravim lud, nadam se pošto ne provodi vreme sa decom da će joj davati dovoljno para da batali sve i da deca rastu uz nju, a ja ću lako, naravno matori manipulant veći od nje obećava joj penziju da se uzmu kad se razvede od mene, ona me napušta, posle par meseci ona me ostavlja ja saznajem detalje da ona na poslu nije napredovala jer je on dolazio blejala po pola smene sa njim… Ona onda iz besa podnosi zahtev za razvod, ostavlja je potpuno bez novca i za kiriju i za decu njena plata je mala, a on prelazi na narednu razvedenu, u avgustu 2022 zove je u trojku i neko vreme se viđaju njih troje, pritom su deca, iako ih je uzela, više sa mnom nego sa njom, mlađe dete dobija noćno mokrenje, starije popušta u školi drastično, crta samu sebe bez porodice na nekim konkursima za crteže i ja odlučujem, iako sam hladan prema njoj, da razgovaramo kao ljudi zbog deteta. Ona hoće da se miri, ubedjuje me da sam se ja promenio da je ona mene oduvek volela iako znam da je bila sa nekim ljudima u međuvremenu, ona samo na mene misli ja kažem a komšije, kaže nije istina bla bla i ja odlučim nema veze stavljam ego i sujetu u zapećak. Mirimo se ona obilato koristi moje i finansije mog oca, javljaju mi se poznanici i prijatelji kod kojih se zaduživala, ja vraćam sve dugove izdržavam i nju i decu pomažem oko njenih bolesnih roditelja. Ona nastavlja posla nekog vremena da me gleda kao smrdljiv sir, konačno posle deset meseci ponovnog pakla ja joj govorim sve što znam, ona plače, viče nije istinal ja sam samo druga žena promenila sa se, rek’o srećo bila si oduvek takva i da nije bilo deviznog penzionera, zakačila bi se za nekog drugog, sad očima ne može da me vidi. Sveti mi se preko dece, ali me manje boli vole u to sto sam mislio da je ona do kraja života a ono što je zaista je mrak u koji sam ja zagazio i nadam se da će nekad shvatiti koliko sam je voleo, mada smatram da ona za to jednostavno nije sposobna. Puna podrška svim ranjenim dušama, ljubav ostaje, ne gubite nadu, ja bar nisam, iako mi je teško ❤️❤️❤️❤️</p>