Imam 33 godine, živim u jednom malom gradu, udata sam i imam dve devojčice od 6 i 4 godine. Naizgled sve bi trebalo da bude lepo. Udala sam se veoma mlada (sa 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva, povučena i zatvorena osoba, a suprug je nešto suprotno i u principu odatle proizilaze naše nesuglasice koje su u početku braka bile izražene. Međutim, vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih većih problema u odnosu. Moj psihički krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svašta mi prolazi kroz glavu. Posle toga sam rodila dve zdrave i prave devojčice kojima sam se posvetila u potpunosti i koje su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdanište, ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Međutim, psihički se ne osećam dobro,imam strahove od smrti,od bolesti, da će deci nešto da se desi. Nisam raspoložena ni za razgovore sa ljudima. Iako imamo svoj krug prijatelja, ja odlazim i družim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo šta u životu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tačku. Pre dve godine sam imala i operaciju zučne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi žuči i to me je načisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo Vaš savet ili neki antidepresiv koji biste mi predložili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za stručnu pomoć u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci, a sve više i više gubim snagu i volju.
Gubitak deteta je veoma teška trauma koja često obeležava tok čitavog života i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim životom, očigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista može biti problem da nađete pravog stručnjaka za svoj problem, verujem da ipak možete da u prvom većem gradu potražite stručnu pomoć jer antidepresive ne možete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji će tokom tog perioda i u razgovorima proći sa Vama problematične oblasti koje Vam zadaju najviše emotivnih problema. Znam da Vas održava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilaženju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, već i da mogu da osete Vašu snagu i podršku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizički budete na mestima gde Vas porodica vodi, već da pokušate da se zainteresujete i nađete neko zadovoljstvo među bliskim i dragim ljudima, da uživate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadržaje, da se uključujete u nove aktivnosti i da pokušate da sadržinski obogatite svoj život, a ne da budete mehanička žena koja će prosto da diše i postoji. Ukoliko osećate da to bez pomoći stručnog lica ne možete, potražite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba, bar za početak, da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi sumornih misli.
Gubitak deteta
Imam 33 godine, živim u jednom malom gradu, udata sam i imam dve devojčice od 6 i 4 godine. Naizgled sve bi trebalo da bude lepo. Udala sam se veoma mlada (sa 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva, povučena i zatvorena osoba, a suprug je nešto suprotno i u principu odatle proizilaze naše nesuglasice koje su u početku braka bile izražene. Međutim, vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih većih problema u odnosu. Moj psihički krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svašta mi prolazi kroz glavu. Posle toga sam rodila dve zdrave i prave devojčice kojima sam se posvetila u potpunosti i koje su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdanište, ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Međutim, psihički se ne osećam dobro, imam strahove od smrti, od bolesti, da će deci nešto da se desi. Nisam raspoložena ni za razgovore sa ljudima. Iako imamo svoj krug prijatelja, ja odlazim i družim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo šta u životu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tačku. Pre dve godine sam imala i operaciju zučne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi žuči i to me je načisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo Vaš savet ili neki antidepresiv koji biste mi predložili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za stručnu pomoć u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci, a sve više i više gubim snagu i volju.
Odgovoreno: 25. 06. 2008.Gubitak deteta je veoma teška trauma koja često obeležava tok čitavog života i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim životom, očigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista može biti problem da nađete pravog stručnjaka za svoj problem, verujem da ipak možete da u prvom većem gradu potražite stručnu pomoć jer antidepresive ne možete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji će tokom tog perioda i u razgovorima proći sa Vama problematične oblasti koje Vam zadaju najviše emotivnih problema. Znam da Vas održava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilaženju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, već i da mogu da osete Vašu snagu i podršku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizički budete na mestima gde Vas porodica vodi, već da pokušate da se zainteresujete i nađete neko zadovoljstvo među bliskim i dragim ljudima, da uživate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadržaje, da se uključujete u nove aktivnosti i da pokušate da sadržinski obogatite svoj život, a ne da budete mehanička žena koja će prosto da diše i postoji. Ukoliko osećate da to bez pomoći stručnog lica ne možete, potražite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba, bar za početak, da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi sumornih misli.
Komentari na pitanje: #6350
Pregledajte odgovore po oblastima