Glikogenolitički hormoni

Glukagon je polipeptid od 21 aminokiseline, u vidu jednog lanca. Sintetiše se uglavnom u A-ćelijama ostrvaca pankreasa, ali takođe i u gornjem delu gastrointestinalnog trakta. Jedan od glavnih fizioloških stimulusa za sekreciju glukagona je koncentracija aminokiselina u plazmi, posebno L-arginina. Porast sekrecije glukagona prati unošenje obroka sa puno proteina, ali u poređenju sa insulinom, koncentracija glukagona malo varira u toku dana. Sekreciju glukagona stimuliše niska, a inhibira visoka koncentracija glukoze i masnih kiselina u plazmi. Aktivnost simpatičkih nerava i adrenalin iz krvi stimulišu sekreciju glukagona preko beta-adrenergičkih receptora. Aktivacija parasimpatičkih nerava takođe povećava sekreciju, dok somatostatin, koji sekretuju D-ćelije pankreasnih ostrvaca, inhibira oslobađanje glukagona.

Glukagon povećava nivo glikemije i izaziva razgradnju masti i proteina. Stimuliše razgradnju glikogena i glukoneogenezu, a inhibira sintezu glikogena i oksidaciju glukoze. Njegovi metaboličiki efekti na ciljna tkiva zapravo su suprotni od efekata insulina. Ubrzava rad srca i povećava snagu njegove kontraktilnosti.

Glukagon može da se primenjuje intramuskularno ili potkožno, kao i intravenski. Koristi se za lečenje hipoglikemije kod osoba bez svesti (ne mogu da piju) i kada je teško obezbediti vensku liniju. Može da poveća snagu srčane kontrakcije u lečenju akutne srčane insuficijencije koja je izazvana neodgovarajućom upotrebom beta blokatora.