Poštovani doktore,
Budite ljubazni da mi napišete nešto više o dečijim napadima besa tzv. tantrumima. Zašto se kod neke dece javljaju, a kod druge ne? Čitala sam da je najbolja reakcija da se ignoriše dečije vrištanje i bes, a da se po završetku bešnjenja dete pohvali što se smirilo.
Da li je to najispravnija reakcija?
Hvala

Poštovani,
Obraćam Vam prvi put, imam bliznakinje 9 godina. Nas tri od prvog dana živimo same, uz nesebičnu pomoć mojih starih roditelja lepo nam je. Trudnoća je bila začeta vantelesno, a za vreme mog boravka u bolnici, moj suprug se zaljubio i otišao.. Devojčica J je 2003. godine imala napad EPI, posle redovnih terapija, pregleda, snimaka od ove godine ona ne pije lek i dobro je. Druga devojčica od ove godine pije isti lek.. eftil...Kod nje osim ...tika, treptanja i prevrtanja očima nije bilo drugih problema, a zbog nalaza eeg-a i saveta lekara uveden joj je lek.Obe devojčice su super vedre, vesele, imaju svoje drugare, interesovanje i jedno zajedničko NE-INTERESOVANJE. Mrze čitanje! Bila sam loš primer, ne viđaju me često sa knjigom- vremena nikad dosta. J je vrlo dobar đak, a druga devojčica ima sve petice i sve pohvale izuzev čitanja. Učiteljica mi savetuje da ih vodim kod logopeda. Vrlo rado, ali... Radim, često moram da idem kod lekara, kontrole kod očnog, kod neurologa, eeg, pa moje posete endokrinologu, internisti jer imam hipotireozu, pa razni stomatolozi, ortopedi, proteze, pa pomoć roditeljima, ocu koji je operisao srce...
Oprostite što sam toliko opširna, moje pitanje je kako da im pomognem sa čitanjem. Možda možemo bez logopeda? Možda je kod njih loše, neizražajno čitanje posledica što to ne vole, a ja ih ne teram dovoljno. Možda ima neka literatura, vežbe koje primenjuju logopedi? Ako je jedino rešenje ipak logoped, molim Vas da mi kažete koliko poseta logopedu zahteva ovo učenje...3, 5, 10...

Sin ima 8 godina. Pre 7 dana došao je iz kupatila i rekao kako čuje neke glasove u glavi i kako mu je zatim isti taj glas rekao da to meni ne govori. Danas je ponovo rekao da mu je glas rekao (dok je igrao video igricu) pobedi, pobedi. Zdrav je, inteligentan, veseo, druželjubiv dečak. Pri tom je preosetljiv i jako vezan za mene. Imam mlađeg sina (4,5god.), koji je potpuno različit. Lepo se slažu.
Pomozite mi ako ste u mogucnosti. Da li je takvo ponašanje normalno za njegov uzrast ili treba da se nekome obratim?

Poštovani,
radim kao učiteljica u gradskoj osnovnoj školi gde vodim 3. razred. Od 1.septembra sam dobila još jednog dečaka koji je doselio iz centralne Srbije. Dete ima neznatnih problema u socijalizaciji u smislu da ne može da prati brzinu rada ostalih učenika, ali mislim da može radom postići solidan uspeh. Međutim, sada imam mnogo veći problem, jer taj dečak seksualno napastvuje, na najružnije načine, ostalu decu u razredu i to isključivo dečake. Roditelji ostale dece mi se žale da im deca dolaze kući uplašena, jer im drug preti na različite načine ukoliko ga odaju. Njegovi roditelji to objašnjavaju time da imaju saznanje da gleda kasete sa pornografskim sadržajem sa susedom koji ima 30 godina. Pošto škola nema psihologa, već samo pedagoga volela bih da dobijem Vaše stručno mišljenje o ovom problemu pošto se situacija nije popravila ni nakon svih obavljenih razgovora. Teško mi je da shvatim da dete od 9 godina ima tako izražen seksualni nagon i da ima potrebu da neprestano dodiruje svoj polni organ.
Molim Vas da mi što pre odgovorite da bih znala šta mi je činiti.

Ne znam šta da radim u školi me jedan dečko stalno provocira i ja više ne znam na koji način da mu kažem da me ostavi na miru.
Molim Vas pomozite mi, ne znam šta da radim?

Piše Vam otac troje dece: najstariji Uroš, šest godina ima problem, ne može da savlada strah koji je prisutan, kako danju, ali u većoj meri noću. Budi se noću, plače, vristi, bunca, zove. Na pregledu kod psihijatra 24.09.2008.god. postavljena je Dg: Pavor nokturnus.
Molim Vas da mi odgovorite šta može da bude uzrok i posledica bolesti?

Kako dete naterati da uči? Moja ćerka ima 15 god. i nekad ništa ne uči. Da li je ona lenja ili postoji tu neki drugi problem?

Poštovani dr,
Da Vas samo podsetim Mali Vukašin, star 22 meseca imao je nalete nervoze udaranja glavom o pod, udaranja samog sebe, histeričnog plakanja, zbog čega smo se javili Vama, a po preporuci dr Dejana sa dečijeg intenzivnog. Zbog odlaska u Rumuniju nikakve analize nismo stigli da radimo. U Rumuniji smo skoro 4 nedelje, Vukašin je malo bolje, nema više agresivnih napada, ne udara se niti plače, slabo se budi noću.Onu Vašu metodu sa stiskanjem primenili smo samo jednom 2min i posle toga nije više bilo potrebe. Ali, 13.08. njemu počinje retka stolica nekoliko puta dnevno, dva dana posle i temperatura koja ide do 37.8 bez nervoze, niti kakvih bolova. Setili smo se Vaših reči o kandidi koja može da bude uzročnik promene ponašanja, pa smo 18.08. dali njegovu stolicu na analizu na kandidu, a pedijatar ovdašnji je sumnjao na parazite. Rezultat je stigao 22. i ima dijagnozu salomonela. Sada pije antibiotike najpre Ciprofloxacin, a pošto nije mogao njega zbog izuzetne gorčine promenili su mu u Ampicilin. Sredinom septembra, 10.9., ponovo je rađena analiza stolice i bila je negativna na salomonelu nakon svih lekova. Već nakon 8 dana, 18.9. ponovo dobija retku stolicu, ponovo čekamo rezultate.... Početkom jula u Nišu je imao proliv, bolove u stomaku, povraćanje, temperaturu.
Da li je moguće da je salomonela još od tada i da li može ona da bude uzrocnik njegovog ponašanja i da li može da se utvrdi nekom analizom koliko dugo se ona nalazi u telu? Ono što smo mi primetili je da njegova agresija i nervoza počinje bez ikakve najave i to u trenucima gladi. Kad je gladan odbija sve, pa čak i da jede. Nema osećaj za glad. Sami smo došli do toga, pa ga hranim po malo, često i od tada se agresija i nervoza smanjila. Otuda i taj nas zaključak. Inače je jako mršav, jako probirljiv, ima oko 10kg. Da li je ovaj naš zaključak pogrešan i da li je zaista moguće da se od gladi bude toliko nervozan ili postoji nešto drugo?
Unapred zahvalna,
mama Marija

Molim Vas za odgovor što pre!
Na koje sve načine da pomognemo našem osmogodišnjem dečaku da prevaziđe posledice silovanja. Objasnite mi šta nas sve čeka a i njega dalje kroz život obzirom da je bio žrtva jednog pedofila.
Hvala.

Poštovani doktore,
radi se o dečaku od 4 god. Ne umem definišem problem, pošto je viseslojan, ali se bojim da se svodi na to da on nije problem, vec žrtva različitog pristupa vaspitanju i životu uopšte, između mene i supruga. Mislim da se kao beba naš sin ponašao standardno, normalno se razvijao, bio je čak izarazito vesela i simpatična beba.U tom uzrastu moj suprug je bio vrlo strpljiv, taktičan i vešt sa njim i vrlo, skoro ravnopravno (nije radio) je učestvovao u odgajanju, dok sam ja bila 'paničar', često u grču ( mislim da je koren toga u vrlo stresnom porođaju koji se iskomplikovao, a i posle dva dana od rođenja je napravljena panika zbog sumnje u neko oboljenje, pa je zadržan u izolaciji, a za to vreme sam dobila mastitis itd...Ali se sve, hvala Bogu, dobro završilo). U početku smo moj suprug i ja imali slične stavove o dnevnom rasporedu, sticanju navika i sl. Situacija se promenila kad je sin imao oko godinu i po dana, kada sam primetila da suprug na previše agresivan način reaguje na dečakovu neposlušnost- 'mali' šamarčić ili samo mahanje rukom u smislu 'ne! dobićeš batine', po meni je bio pogrešan način da se dete nauči da ne sme da dira struju, prosipa hranu i sl. Na to sam odmah i počela da reagujem, u smislu da mu skrećem pažnju (ne pred detetom), da se ne slažem sa tim načinom, a kako je on tvrdoglavo nastavio sa tim, a ja zbog vaspitanja, obrazovanja, a pre svega zbog osećaja da tako ne treba da se postupa sa detetom nisam. Ubrzo smo došli u situaciju da ja, pokušavajući da balansiram između očeve agresivnosti i svojih iskustava i osećanja, bezuspešno vičem na dete i sl. Sve je kulminiralo u deteovoj 2, 3 godini kad je suprug, zbog posla ( prvog u životu) koji je započeo, počeo da neispavan i nervozan dolazi kući, što je u mnogome uticalo i na (ne)kvalitet našeg odnosa i tada su urlanje i pretnje, kažnjavanje deteta (npr. stavi ga u krevetac na 10 min) postale svakodnevne. Bilo je potpuno očigledno da ga se dete plaši, skretala sam mu pažnju na to, objašnjavala, podvlačila u kjigama (pošto njega nisam mogla da nateram da sam pročita nešto na tu temu iz literature o vaspitanju), a pritom potpuno kontraproduktivno za dete koje postalo neukrotivo, nezadovoljno, nervozno. U to vreme je dečak krenuo obdanište, međutim tada je ustanovljeno da ima upalu oba srednja uva i da slabo čuje (na moje ranije žapazanje da mi se čini da slabije, čuje suprug je odgovarao da sam paranoik), tako da smo se mesecima borili sa tim, pa je više odsustvovao, tako da je taj period adaptacije potrajao, a dete još nervoznije. Onda se pojavilo i mucanje, na šta sam odmah reagovala i posle par termina kod logopeda to se sredilo, ali ne i (kako ja mislim) uzrok toga. Suprug i dalje (napominjem da on vrlo učestvuje u bavljenju detetom- izvodi ga u park, ponekad uspavljuje, hrani i sl. konsultujemo se oko toga šta kupiti i sl, znači nije neki posmatrač) urla- ne ovo, ne ono, dobićes batine i sl.. Moji roditelji i sestra izbegavaju da dolaze kod nas, jer ne mogu da podnesu njegovu viku i sistem vaspitanja ciji principi su: doslednost (do bola, bez dlake odstupanja u odnosu na situaciju,uzrast, premor, uvažavanje detetovog mišljenja i stanja i osećanja) ,kažnjavanje, strogi dnevni red. Sve je to u redu, ali ne na taj, rigidan nacin. Dete na to reaguje tako što je neposlušno, kontrira, agresivnošću (a kako bi drugačije pokazivalo nezadovoljstvo kad mu je taj model ponuđen?), napadima besa i sl. Vaspitačice kažu da je ok, mada nam je jedna skrenula pažnju više puta da ga ne drži mesto, da ne učestvuje u zajednickim aktivnostima, da sve radi na svoju ruku i sl. Ne iznenađuje me što je individualac, polazim od sebe i ne mislim da to mogu da promenim, ako je tako. U igri u parku ja to ne primećujem- mislim da se ponasa ok, osim što ponekad pokazuje nesigurnost, u fazama, kad pokušam da mu se nađem, ali ne ponašam se previše zaštitnički. Prvih godinu dana je spavao u krevecu, a onda smo na neko vreme otišli u inostranstvo, gde ga nije imao i od tada spava sa nama, tj.sa mnom u krevetu (iako osim tih 5 meseci ima i svoj) ne insinsistram da spava sam, jer vidim da se oseća ugroženim, ali pokušavam da ga naviknem na tu ideju, što još jedan problem. Naravno i očigledno, moj suprug i ja smo iz potpuno različitih porodica- u mojoj toga nije bilo, insistiralo se na odgovornosti i obrazovanju, to se podrazumevalo i ulagalo u isto, sestra i ja smo bile, budući da smo iz manjeg grada, uživale u odrastanju sa brojnim braćama i sestrama, obe bake i deke, bilo je i puno pedagoga i vaspitača i kreativnih podsticaja u familiji, a sama sam obrazovanjem , delom, vezana za razvojnu psihologiju i pedagogiju, a suprug iz siromašne (kako on kaže- nije se imalo za sportove, knjige itd.), sa ocem alkohoričarem (model za vaspitanje) i majkom 'žrtvom' , jedva je, mada inteligentan i vredan, završio srednju školu i nema nikavo pošotvanje za autoritete i institucije (što je moja noćna mora zbog uticaja na dete, naravno, malo je kasno da ja vaspitavam 38godišnjeg čoveka). Ja to pripisujem tome da se njim niko nije bavio, on je od jaslica bio prepušten vaspitačicama i učiteljicama i ulici i ne zna za bolje. Osim svega lošeg što sam navela, on je pošten, vredan, vrlo fleksibilan i sposoban..
Štošta o uzrocima i posledicama u ovoj priči mi je jasno, ali nemam rešenje- kako da zaštitim dete i da bez obzira na sve greške, koje su, svesna sam, već učinjene, mu omogućim da izraste u koliko toliko normalnu, samopouzdanu, odgovornu i zadovoljnu osobu? Suprug i ja smo imali i krizu koja se tiče nas dvoje (prevario me je), ipak smo ostali zajedno i pokušavam(o) da popravimo šta se da popraviti zbog deteta, a i nas samih. Odbijam da se osećam kao žrtva (ne zanemarujem sebe, ali se Vama obraćam pre svega zbog deteta, a sebe se sama borim). A ne sumnjam da grešim i ja. Možda je najsrećnije rešenje da me primite ili uputite na stručnjaka kome mogu sve ovo detaljno izložiti? Ne umem da se sama izborim sa svim tim.
Hvala!