Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Prijavite se

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

Specijalista dečije i adolescentske psihijatrije

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Završio bazičnu edukaciju iz bihejvioralno-kognitivne terapije. Kao edukator pod supervizijom uključen je edukaciju iz sistemske porodične psihoterapije pod okriljem Asocijacije porodičnih terapeuta, a istovremeno je predavač i na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije u okviru Srpske asocijacije bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta u oblasti bihejvioralno-kognitivne terapije dece i adolescenata.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

O lekaru

Dr Miodrag Stanković je specijalista dečije i adolescentne psihijatrije i porodični psihoterapeut.

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba Kliničkog centra u Nišu.

Medicinski fakultet je završio u Nišu 1998. godine, a specijalizirao na temu dečije i adolescentne psihijatrije 2006. godine.

Član je redakcije naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”.

Više informacija

Specijalizacija

Psihijatrija

Oblasti Medicine

Psihijatrija

Dečija psihijatrija

Grad

Niš

Jezici

Srpski
Engleski

Obrazovanje

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 1998.

Osnovne studije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2006.

Specijalizacija iz dečije i adolescentne psihijatrije.

Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu

od 2002.

Magistrirao psihijatriju u oblasti adolescentne seksualnosti.

Radno Iskustvo

Klinički centar u Nišu, Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatrijurazvojnog doba

Radi u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu.

Srpska asocijacija bihejvioralnih i kognitivnih terapeuta

Predavač na četvorogodišnjoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije.

Članstvo

Redakcija naučno-popularnog časopisa “Psihologija Danas”

Član.

Pitajte doktora ili Stetoskop

Da pročitate preporuku kako da efikasno postavite pitanje kliknite ovde.

Broj odgovorenih pitanja: 668

Pogledajte celo pitanje: #37827

Posle procitanog tekst shvatila sam da moj sin verovatno ima adhd, a na sta sam sumnjala i ranije. Od svih navedenih simptoma poseduje bar 70% . On uskoro krece u drugi razred, a kraj prvog sam docekala poluluda sa totalno poremecenom porodicnom harmonijom. U toku raspusta smo uzivali jer nije imao obaveza, a cim smo krenuli sa blagim pripremama za skolu. . . Sve se vraca na staro: (angazovala sam psihologa i isao je na tretmane jednom nedeljno, a stanje je bilo malo bolje. Medjutim psiholog tvrdi da on nije hiperaktivan ali je malo zakacio taj sindrom. Medjutim, ja se bojim da on ima bas veliki problem i jako se bojim da to ne ostavi posledice u njegovom daljem zivotu. Interesuju me ti lekovi za stimulaciju paznje, kako bi mogla da porazgovaram sa njegovim psihologom o tome. Unapred zahvalna, aleksandra

Odgovoreno: 05. 09. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana,
  Predlažem da posetite dečjeg psihijatra. Na odeljenju na kojem radim, razvili smo metod objektivnije procene poremećaja pažnje, kognitivnih funkcija i emocionalnog reagovanja putem neurofeedback aparata, pa tako na prilično jednostavan način, osim kliničke procene putem merenja fizioloških funkcija možemo jasnije razlikovati da li se radi o slabosti kontrole emocija, afekta ili pažnje. Ne savetujem vam nikakvo korišćenje lekova na svoju ruku bez konsultacije lekara, jer ono što jednima koristi drugima šteti ako procena nije dobra. U terapiji adhd razvijamo pristup u kome je uzimanje lekova samo jedan (i to samo kada je nužan) od pristupa. Ukoliko ne možete dobiti uput za kliniku za zaštitu mentalnog zdravlja unišu (a mi smo za sada jedina klinika u srbiju sa tim dijagnostičkim i terapijskim pristupom) nije ništa manje vredno potražiti pomoć i u drugim centrima gde postoji d. Psihijatar. Ukoliko je "malo zakačio" (?) taj sindrom, onda se trebate konsultovtim šta sa onim "velikim ostatkom" i od čega potiče zabrinutost za njega (od ponašanja deteta ili od vaše procene) .
  
  Pozdrav

Pogledajte celo pitanje: #37735

Postovani, zelela bih da mi pomognete. Imam nepunih 18 godina, a jos se bojim. Znam da je cudno, jer se niko sa 18 godina ne boji. . . Jos od malena se bojim puno (vise nego sto bi trebalo) . Bojim se mraka. Od malena sam zamisljala da ce se pojaviti nesto iz mraka (nesto poput vampira, vestica, kostura,. . .) . Ali ja se jos bojim. Znam da to ne postoji, ali sama u glavi stvorim nocu sliku o tome, i onda ne mogu da zaspim do 5, 6 sati ujutru. Zbog ne spavanja me boli glava a i nervozna sam. Horor filmove ne gledam, ali cesto se setim nekog kad sam gledala pre par godina i onda se nocu bojim. Ne znam da li da odem do doktora. A bojim se sta ce on reci, jer je sramota bojati se mraka i ostajati sam u stanu. Da li mi mozete reci kako tog straha da se resim i sta bi trebala da uradim. . . Unapred hvala. . .

Odgovoreno: 05. 09. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana,
  Svi se nečega boje i sa 8 i sa 18 i 88 godina. Strah od mraka je univerzalni strah i u većoj ili manjoj meri i određenim okolnostima, velika većina ljudi ispoljava taj strah u podnošljivom ili nepodnošljivom intenzitetu. Zato što je povezan sa razvojem i opstankom ljudske vrste koja nekada nije živela u komfornim stanovima već u pećinama savana i prašuma. Da li otići kod lekara zbog tog straha? Svakako ako te ometa u svakodnevnom funkcionisanj, ali pre toga možeš i ti nešto da učiniš za sebe. Pošto je duša nerazdvojna od tela, ti podsticanjem razvoja tela, možeš poomoći i duši. Bavljenje nekim sportom kojim se jača telo će te možda osnažiti da se suočiš sa "nemanima" iz mraka. Druženje sa vršnjacima koji nemaju slične strahove takođe, a pogotovo ne izbegavanje druženja "kada padne mrak". Uspostavljanje emocionalne veze je najdelotvornije u pobeđivanju strahova, a razmišljanje o zapošljenju, budućoj profesiji i eventualnom studiranju to još više pojačava. Ako ništa od ovoga ne uspe, onda sa stručnjakom možeš poraditi na rasplašivanju pravljenjem detaljnog plana tzv. "desenzitizacije i preplavljivanja".
  Pozdrav

Pogledajte celo pitanje: #37705

Postovani, imam sina od 4 godine koji ne zeli da vrsi veliku nuzdu na wc zolji. Normalni piski na wc solji, ali ne zeli da kaki, vec to jos uvijek radi u pelenu. U posljednje vrijeme smo primijetili da vise uopste ne trazi ni pelenu, vec na nase insistiranje prihvati da mu je stavimo. Probali smo i sa nosom (raznih oblika i dezena) , obecavali nagrade i gracke koje posebno zeli, ali nista ne vrijedi. Sada ne zeli da se o tome prica, ne prihvata ni nagrade, a primijetili smo da ponekad ne zeli ni da piski (valjda ga to tjera da kaki, pa da ne bi morao) . Napominjem da ga nikad nismo prisiljavali da ide na nosu, i stariji sin je imao skoro 3, 5 godine kada je krenuo, ali je ovo vec zabrinjavajuce. Znaci, on nema nikakvih fizioloskih problema, nema tvrdu stolicu, ne boli ga stomak i sl. Interesuje me da li je u pitanju neki psihicki problem i sta da radimo u tom slucaju. Hvala!

Odgovoreno: 05. 09. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana,
  Problemi pražnjenja kod dece tog uzrasta mogu poticati od nekoliko uzroka, ali vašim pismom većina se može isključi i problem svesti na neadekvatnu obuku (učenje na higijenu) . Prvo, treba krenuti sa psihoedukacijom deteta, što podrazumeva nabavku prilagođene literature o problemu, a za njegov uzrast odgovarajuća bi bila knjižica "miško ukakanko". Drugo, trebate prestati sa pogrešnim metodama uslovljavanja (kod vas je prvo nagrada, pa onda uslov na ponašanje, što nije dobro jer mozak ne uči po tim principima, več po principu konsekvenci, tako da kada vi nagradite po principu: "evo mi smo tebi kupili ovo a sada ti za nas učini ovo" ne funkcioniše na tom uzrast, jer tehnički gledano, vi nagrađujete prethodno ponašanje. Dakle, ako on prkosi i odbija a vi ga tada podmićijete, to suštinski za mozak jeste učenje da posle protivljenja ide nagrada. Ako postavite prvo uslov na ponašanje a nakon ispunjenja uslova nagradite, onda takav redosled ima smisla. Vi možete pomoći tako što ćete 15-20 minuta nakon obroka stavljati dete na šolju (jer se tada podstiče gastrokolični refleks) , a da biste to što bezbolnije izveli potrebno je da steknete malo "kredita" ore toga provođenjem zajedničkog vremena u igri, poohvaljivanju drugih ponašanja koje dete ispoljava. Potrebno je malo upornosti i doslednosti, kako biste izbegli dva rizika. Prvi, problem regulacije pražnjenja, a instrumentalizacije vašeg ponašanja (da pražnjenje postane način na koji dete kontroliše ponašanje roditelja) za sada toliko.
  Pozdrav

Pogledajte celo pitanje: #37489

Naš sin ima 4 godine i pri govoru koristi samo 13 glasova. Rečenice su mu smislene i po mom mišljenju ima relativno dobar fond reči. Inače je, pogotovu, prilikom prvog susreta povučeniji (starija kćerka takođe) . Tri puta smo bili kod logopeda i on je gledao slike ali nije hteo da komunicira sa logopedom. Tog trećeg puta je " na scenu stupila" druga doktorka koja je imala stav "nema kod mene cile-mile, majka izađite napolje", na šta je dete počelo da urla. Deset minuta je plakao unutra, sedeo je na stolici i po rečima doktorke sav bes ispoljio na jadnoj stolici. Povrh svega je bio uslov da dok ne prestane sa tim neće doći kod majke. Posle sam ja ušla i tada je doktorka ispoljila svoj bes na meni. Njena dijagnoza je da je dete vaspitno zapušteno i da ga treba prvo vaspitati kod kuće pa tek onda dovesti logopedu. Situacija je bila vrlo stresna i za mene a kamoli za dete. Imam još zakazanih termina pa sam u nedoumici da li da vodim dete i dalje tamo. Inače i pored svih mojih priča da tamo ništa ne boli (imao je ružna iskustva od velikog broja injekcija i 1 ušivanja glave) , da će teta da mu pomogne da nauči lepše da priča. . . Detena to kaze da neće biti dobar i da neće pričati sa tetom. Molim vas da mi date neki savet. . . Zabrinuta majka

Odgovoreno: 05. 09. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana,
  Ukoliko je logopedski tretman indikovan onda ga i treba sprovoditi. Ukoliko je potrebno i savetovanje oko vaspitnog pristupa i to možete učiniti sa psihologom ili d. Psihijatrom. Ono što ste opisali je konflikt a ne terapija. Svi bismo voleli da u naše ordinacije dolaze lepo vaspitana i deca zahvalna za lećenje, ali se to najčešće ne događa, što ne menja stvari oko profesionalnog pristupa. Imate puno logopeda koji su veoma stručni i taktični i u sprovođenju direktivnih i strukturalnih intervencija bez izazivanja konflikta koji ometaju terapiju. Prisustvo roditelja je idealno kada dete i roditelj uče od logopeda šta treba raditi kod kuće. U svetu se radi sa jednosmernim ogledalom koje pomaže da roditelj ne bude u prostoriji (što je povoljnije) a da opet bude uključen u terapijski proces putem edukacije. Kod nas se radi kako se radi, sa velikim razlikama u doktrinama i pristupu u zavisnosti od nivoa stručne edukacije i doedukacije, a vi ćete pronaći nekoga ko će raditi svoj posao stručno, a vas pripremiti za neophodne izmene i u vašem prstupu prema detetu. Ukoliko to stručnjak izgubi iz vida, vi ga podsetite svojim pitanjima (šta planira da radi sa detetom, na koji način, kako vi najbolje možete da pomognete i budete od koristi, da li postoje još neki prostupi, koji se pokazao najboljim kod osetljive dece (i roditelja) i td.) odlazak kod stručnjaka ne podrazumeva pasivno i slepo slušanje, već interaktivni i saradnički odnos. Vaše pitanje savetujem da prosledite i logopedu sa ovog sajta gđi smilji majević.
  Pozdrav

Pogledajte celo pitanje: #37287

Poštovani,
Dosta se pisalo i govorilo o hiperaktivnosti kod dece, pa me zanima usled čega ona nastaje i postoji li način da se ona spreči? Imam bebu od 7 meseci i već sada ispoljava većinu simptoma hiperaktivnosti.
Hvala unapred.

Odgovoreno: 05. 09. 2009.
- Mr sci. med. dr Miodrag Stanković
  
  Poštovana,
  Gotovo sve zdrave bebe ispoljavaju neke simptome hiperaktivnosti. Studije iz azijskih država ukazuju da su roditelji zbog svog stanja (preteranog zamora dugotrajnim radom ili bavljem teških kućnih poslova u višečlanim domaćinstvima) bili skloni da precenjuju aktivnost svoje dece (procenjujući ih kao hiperaktivne). Dakle, napišite koje sve to simptome hiperaktivnosti ima Vaša sedmomesečna beba, ali istovremeno sagledajte kako se vi osećate i treba li Vama pomoć (pre svega fizička) od okoline (ne od psihijatra) u podizanju bebe (i ne oklevajte da je potražite). Sagledavanje deteta u svetlu nekog poremećaja predstavlja rizik da se roditelji i postave prema detetu kao da je "problematično" što ono u određenom broju slučajeva na kraju i postane. Srećom takva ponašanja se gube u drugačijem okruženju što stručnjacima pomaže da naprave razliku između naučenog i urođenog ponašanja.
  Pozdrav.

Prikazano 116-120 od ukupno 668 pitanja

ZAKAZIVANJE 063/687-460

Mr sci. med. dr Miodrag Stanković

O lekaru

O lekaru