Poštovani doktore!
 Ne znam da li sam na pravom mestu ali se nadam da ćete mi pomoći. Imam sestričinu koja ima 14 godina i ima jedan veliki problem. Od prošle godine je počela nešto slabije da jede nego obično. Sa njenih 14 god izgledala je super. Ali odjednom se nešto u njoj promenilo. Na početku je htela malo da smrša, iako smo joj svi govorili da to netreba da radi. Kako je vreme prolazilo ona se sve više opterećivala sa tim, smršala je negde oko 10kg. Prvo je počela da izbegava slatkiše, sokove, a kasnije je prestala i sa mlekom, mesom, masnom hranom, belim hlebom. Za doručak bi pojela supu, a za ručak parce hleba, od dva zalogaja i čaj ili nesto drugo. Između obroka ništa ne jede i tako sve do sledećeg doručka. Mislim da se radi o anoreksiji. Sada je premršava ali i dalje to isto radi. Izgubila je interesovanje za društvo, školu, porodicu. Mi smo iz unutrašnjosti tako da nemamo ovde nijedno stručno lice za taj problem. Ali postoji sada nešto još gore. Ona se sada kaje zbog svega sto je uradila, to otvoreno kaže. Tek sada je problem zato što ona non stop priča o tome i stidi se od ljudi koji su joj rekli da je mršava. Mi ćemo doći u Beograd njoj treba psiholog ali ne znam na kojoj adresi da se javimo i šta da radimo.
Molim vas da nam pomognete.

Poštovani doktore,
Imam ćerku staru 6, 5 godina, koja je jedno veselo i zdravo dete okružena ljubavlju i pažnjom. Imam problem koji je vezan za njeno spavanje i san. Naime, odvajala se od kuće i spavala je kod baka kao i to da je sa obdaništem bila na Zlatiboru 7 dana. Nismo imali nekih većih problema kada je u pitanju odvajanje od kuće, ali se desilo 2 puta kod kuće i 2 do 3 puta kod baka da je nesto sanjala i da je pri tom isto reagovala u smislu da počne da plače, drhti, srce joj ubrzano radi, ne može da se smiri, ruke i noge su joj hladne. Kome da se obratim, da li da je vodim kod dečijeg psihologa ili dečijeg psihijatra na razgovor?
Hvala unapred

Poštovani,
Molim vas za vaše stručno mišljenje i da mi što pre odgovorite. Nadam se da nećete  ignorisati moje pitanje. Šta bih trebala da preuzmem. Ja sam bez pomoći psihologa i psihijatra i ostalih. Imam 21 godinu pokušaću da objasnim moju situaciju. Kada sam u velikom društvu i kada mi neko postavi pitanje i ja treba da odgovorim, a svi obrate pažnju na mene izgubim se od straha. Kada neko pokuša da flertuje sa mnom a meni se on sviđa izgubim se od straha. Kada treba da imam neku prezentaciju pred svim kolegama na faksu, nije mi teško da postojeće gradivo savladam, ali danima se borim sa sobom i sebe hrabrim da neće niašta da se desi, ali ne vredi čim izađem da pričam ne mogu da se koncetrišem na gradivo već samo očekujem kada  ću početi da drhtim i naravno to se i dogodi. Ima perioda kada osećam divovsku snagu, i mislim sve je rešivo a ponekad skroz suprotno osećam da ako me ljudi bolje upoznaju da će da kažu da nisam normalna. Znam da je brak između mojih roditelja čist interes. Mama je pokušavala više puta da ostavi tatu, ali on je jasno stavio do znanja da ako ona ode od njega, ne želi da daje novac. Finasijski smo zavisni od njega. Znam da mu teško pada moje školovanje. Pokušavala sam da dobijem stipendiju, i dobijam 9 i 10 a onda kada nedostaje još malo i vidim da to mogu da ostvarim skočim se od straha, ne mogu uopšte da mislim, funkcioni šem glava hoće da eksplodira, osećam da će  sve kolege da me rastrgnu sa svojim učestalim pitanjima za pomoć, ako ih odbijem mislim da će da kažu da sam uobražena, bojim se da ne budem prihvaćena pokušavala sam da nađem posao i u kafiću, pekari, u knjižari nigde mi nisu primili, zbog toga se osećam malo nesposobno, i manje vrednom. Sada hoću opet da pokušam da nađem posao ali sam ukočena od straha. Ponekad se čudim kad neko uopšte priča sa mnom.
Molim vas za iskren odgovor šta fali meni, i kakav sam ja tip ličnosti?
Unapred hvala

Poštovani,
Moje pitanje je u vezi moga sina. Gabriel je 3 godine i 8 mjeseci i jako slabo priča, prije par sedmica smo ga uključili u predškolsko i danas mu je već dvije sedmice od kada je krenuo u predškolsko. Gabriel je jako sposoban za razliku od njegovih vršnjaka, jako je visok a i mi smo sami visoki to naslijedio od mame i tate, on već izgleda kao da je 5 ali ipak se ponaša kao dijete od 3 godine. Sa 9.5 mjeseci je počeo da hoda, sa 1 godinu je već samostalno jeo i uvijek se trudi da sve sam radi, oblači se, čak je sada počeo i mlđega brata da hrani i oblači :), zna alpahbeth, brojeve i čak spelovanje, sada je počeo i da crta, i voli da čita samo što je to sve nerazumljivo ili ponekada kaže po koju rečenicu. A isto tako mi živimo u Americi svi s njim pričamo na hrvatskom jeziku, i sve što je naučio engleskoga to je preko televizije. Par sedmica prije upisa u školu ja sam ga vodila kod Speech Therapy jer sam bila zabrinuta za njegov govor, međutim u 15 minuta je ispalo da moj Gabriel ima psihičkih problema, prvi razlog je zato što nema dobar kontakt sa očima (o tome sam jako puno čitala i to je jedan od brojeva za koje se može reći da ima autizam). I isto tako ima običaj da ponavlja stvari naprimjer ako mu kažeš: "what is your name? " ili "moje ime je dijana" on će to samo ponoviti, on zna da je Gabriel ali ako ga pitamo kako se zove on to samo ponovi, imam osjećaj da je jako zbunjen između dva jezika i stvarno se bojim da ima nekih psihičkih problema, ali onda kada gledam sa druge tačke gledišta vidim da je sasvim normlano dijete. Možda ponekada malo tvrdoglav, jer u školi kažu da je super, da sluša, prati direkcije, igra se sa drugom djecom i to obožava, ali isto tako radi sve što i druga djeca, uvijek se igra sa različitim igrackama, jedini problem je što ponavlja kada mu nešto kažeš, ne znam da li je to zato što ne razumije ili je nešto drugo u pitanju? Čitala sam puno o autizmu i ne vidim puno sličnosti sa mojim sinom, moje pitanje je zašto se tako ponaša, zašto ponavlja rečenice umjesto da nam da odgovor? Ako je ovo previše komplikovano pitanje uredu je ako ne dobijem odgovor.
Unaprijed hvala... Zabrinuta mama Dijana

Poštovani,
Htela bih da pitam kako se i gde najbolje leči anoreksija u Beogradu u kom kliničkom centru imam 15 godina i hitno mi je potrebna pomoć.
Hvala unapred.

Poštovani

imam mnogo problema i molila bih za Vaše mišljenje i savet. U braku sam 12 godina. Imamo dvoje dece: dečaka od 9 i devojčicu od 6 godina. Sa mužem sam se uvek dobro slagala, mogu da kažem da smo imali idealan brak sve do novembra kada je on promenio posao i svoje ponašanje. Postepeno je počeo da se hladi i prema meni i prema deci. Posumnjala sam da ima drugu što se kasnije pokazalo kao istina. Pre nedelju dana sam saznala da je to naša kućna prijateljica koja u zadnje vreme ne dolazi ali se povremeno čujemo. Oni ne sumnjaju da ja znam. Teško mi je zbog dece. Inače ona je sveže razvedena i ima dvoje dece koji su ostali sa ocem. Molim Vas za savet jer u ovoj situaciji mi svašta pada na pamet, i ne znam kako da reagujem. Unapred zahvalna

Imamo sina od 14 godina. Izuzetno je inteligentan i oduvek se na neki način izdvajao od dece svog uzrasta. Sada je sedmi razred i ide u gimnaziju (specijalno odeljenje za talente). Počeo je da pokazuje elemente agresivnosti i kod kuće i u školi, što verbalno što fizički. Prohtevi su mu sve veći, a mi ne znamo da li tim prohtevima treba uvek izaći u susret. Mnogo vremena provodi pored računara, a vrlo malo sa vršnjacima jer većinu njih smatra nedostojnim svog društva. Da li možete da nas uputite kako da se postavimo prema njemu i omogućimo mu da izgradi socijalnu kulturu i da shvati da smo svi različiti, a ipak na neki način posebni? Napominjem da imamo i mlađu devojčicu koja je prosečno dete ali srećno.

Unapred hvala

Imam ćerku koja sada puni godinu dana, pre dve nedelje krenula je u privatni vrtić (prva nedelje privikavanje sa majkom, a ove bez majke), mnogo je vezana za majku, ali zadnje nedelje kako se razdvajaju ta veza je postala jača (u tom smislu što više neće kod nikoga da bude kada se vrati iz vrtića). Moje pitanje je vezano za njen histeričan plač zadnjih dana (pošto je ne podnošljiv)? Kako da reagujemo?

Već sam Vam pisala. Imam 19 godina. Rekli ste mi da treba da se suočim sa samostalnošću. Ali ja se stvarno čudno osećam, ne razmišljam o školi uopšte, već ne znam ni sama. Imam neki pritisak u glavi. Nemam volje ni za čim, samo mi se plače. Kao da mi na temenu glave trne nešto, ne umem da objasnim taj osećaj. I razmišljam kako ću se onesvestiti. Pomozite mi molim Vas

Hvala unapred!

Da li biste mogli da mi date adrese i brojeve telefona bračnih savetovališta u Beogradu u okviru državnih zdravstvenih institucija?