Poštovani,

Imam 30 godina. U braku sam sa čovekom 8 godina starijim od sebe. Da brak iz ljubavi. U braku smo 8 godina i imamo jedno dete. Sve je bilo u redu do rođenja deteta, kada se nedugo zatim razboleo i moj suprug. Od tada pa sve do danas, a to traje 4 godine mi nemamo nikakve seksualne odnose. Problem leži u njemu tj. njegova bolest je napravila da on postane impotentan. Naravno mi glumimo idilu pred drugima i svi misle da smo idealan par. On ne želi da se zbog tog stanja obrati lekaru a ja sam mlada žena kojoj trba pažnja sve više i više. Ponekad mi se čini da ću da poludim i da potražim neku drugu alternativu. Mislim da razvod nije pametna odluka jer imamo dete, a i finansijski momenat nije najsjajniji za odvajanje. Ne svađamo se toliko često jer slabo i komuniciramo ali hormoni rade svoje i bojim se da ću napraviti neku glupost. Da li opravdavate prevaru ovog tipa?

Hvala

Muškarac koji ima 32 godine ima seksualne odnose na svaka četiri meseca, nema želju za seksom i ne misli da je to neki problem. Da li je to normalno i šta je u pitanju? 

Poštovani doktore!

Budući da već nekoliko godina imam psihičkih problema i redovno posećujem neuropsihijatra u lokalnom dz, zainteresovana sam i za neki drugi oblik lečenja, osim medikamentoznog. Naime, moj poremećaj nije baš precizno određen, a šifre se odnose na depresivno-anksiozni i opsesivno-kompulsivni poremećaj. Uzimam flunisan (1 tabletu) i rivotril 2x0. 5mg. Uglavnom se osećam dobro dok sam pod terapijom, ali sam nedavno na velikom broju sajtova videla da se kao efikasna u tretiranju ovakvih poremećaja pokazala kognitivno-bihevioralna terapija. Nezgodno mi je da pitam svog doktora da mi preporuči nekog terapeuta, ona se uglavnom bavi doziranjem lekova i stalno mi preporučuje - skretanje misli! Živim u Beogradu i interesuje me gde bih mogla da se obratim za pomoć, ili još konkretnije, da li biste mogli da mi preporučite nekog terapeuta ili centar. Vrlo sam zatvorena i nezgodno mi je da se u neposrednom okruženju raspitujem, a ni sa doktorkom nisam razvila odnos potpunog poverenja, nažalost. S poštovanjem, Dragana Marković

Poštovani,

imam sina starog 20 mjeseci. Ne znam je li za moj upit bitno, ali dijete je rođeno carskim rezom nakon dugotrajnog i mukotrpnog poroda tijekom kojeg je došlo do bradikardije i fetalne acidoze te se odlučilo dovršiti na taj način. Dijete se razvijalo motorički normalnim ritmom, jedino u govoru zasada zaostaje malo za vršnjacima, ali razumijevanje mu je na visokoj razini pa smo to pripisali "lijenosti" (rečeno nam je da do dvije godine nije zabrinjavajuće za muško dijete da ne govori ako inače pokazuje razumijevanje i ima razvijene druge oblike komunikacije - neverbalne). Problem uz koji je vezano pitanje je zapravo agresija koju dijete u zadnje vrijeme ispoljava prema sebi i prema nama kao roditeljima. Npr. ako mu se zabrani nešto što je on naumio, a mi smatramo neprikladnim, maleni se udara rukicama po glavi ili u ekstremnijim slučajevima, kada je već jako nervozan udari glavom u ormar ili zid. Isto tako, ako ga usred takve neke epizode pokušamo umiriti zagrljajem, on se odupire i grebe nas noktima ili udara rukama. Primijetili smo da kad se mi uspješno kontroliramo u ignoriranju takvih epizoda one se prorijede, ali ne možemo uvijek ne reagirati, ipak nam to izgleda kao krajnje neprimjereno ponašanje. Osim tih "epizoda" dijete je veselo, zaigrano, živahno i inače zdrav. Molila bih vas za objašnjenje je li to ponašanje normalan dio agtresije koju djeca u toj dobi uče svladavati ili da ipak uživo potražimo savjet kod nekog dostupnog dječjeg psihologa?

Molim vas za pomoc!!! Imam problem u braku. Posle rodjenja deteta sam izgubila zelju za sexom. Ne osecam nikakvo uzbudjenje. Mome suprugu to jako smeta. U trudnoci sa drugim detetom mi se zelja vratila i to veca nego ikada, ali posle porodjaja je opet nestala. Bojim se da cu izgubiti supruga zbog toga. Da li postoji neki lek koji bi mi pomogao ili bilo sta i kome da se obratim za to. Molim vas pomozite!!!!

Poštovani doktore,

imam 37 godina, a moj problem se sastoji u tome što imam preteranu želju za sexom tako da se dnevno, osim odnosa sa ženom, moram barem jednom ili dva puta samozadovoljiti. Nekada to bude i više puta i to tako traje dvadesetak godina. Ne znam da li to spada u nešto što se svrstava u normalne radnje ili ne? Osjećam, nakon toga, da se rešim neke napetosti i uvek me iznova nagon tera da to učinim zbog unutrašnjeg olakšanja koje posle toga dođe.

Hvala unapred!

Poštovani,
Moj sin ima 23 meseca, zdravo i napredno dete. Već par meseci posle rođenja počeo je da burno reaguje kada ga otac drži, nosi i plače, a smiri se čim ga ja uzmem u naručje. S početka sam mislila da je još mali i da je to zbog toga, ali se do dana današnjeg ništa bitno nije izmenilo. Kada je krenuo u vrtić pre par meseci stanje se pogoršalo jer ga je otac vodio u vrtić pa se i zbog toga ljutio na njega. On jednostavno veći deo dana uopšte neće da se igra sa njim, neće da ga tata presvlači, neće da ga on hrani, neće sa njim da se igra, samo mama. Pošto zna da priča često govori "beži tata", "neće tatu", i tome slično. Otac mora maltene da dubi na trepavicama da bi se on igrao sa njim. Ono što želim da naglasim je sledeće: kad ja nisam tu, kad odem na posao ili bilo gde, njih dvojica se super slažu, ali čim ja dodjem sve se vraća na staro. Mi smo inače u d obrom i normalnom braku, bez većih nesuglasica i moj muž je stvarno ok, tako da ne mogu reći da je on nešto loše uradio, osim što ga je on vodio na privikavanje u vrtić pa ga mali od tad dodatno ne goduje. Meni je sve to jako naporno, jer mali hoće samo sa mnom i celo to stanje mi već predugo traje. Nisam od onih majki koje su previše vezale sina za sebe, naprotiv otac od rodjenja učestvuje u svemu, ali je to maltene na silu jer kao što rekoh naš sin se buni. Ima nekih stvari koje zajedno rade kao što su na primer večernje kupanje, ili kad "vozi" tatin auto, ali i tu je često vuci potegni! Ja pokušavam da ga sa ocem ostavljam samim što češće, da bi se zbližili, ali nema nekih rezultata. Na primer, sa mojim bratom bi i na mesec otišao i sve hoće sa njim, ali sa tatom ne! Meni to baš nije normalno, i zato me zanima šta može da bude razlog tome i kako da se postavimo i suprug i ja.
Veliko hvala.

Poštovani,
Moj dečak ima 11 god. i Daunov sindrom. Problem je što je govor nerazvijen i što polako ulazi u pubertet. Zbunjena sam i nemam više stav. Vrlo burno reaguje, ništa mu ne odgovara. Kome se obratiti za pomoć? Poznato mi je da je Zavod u kralja mMlutina, dosta dobar ali čini mi se da više stavljaju akcenat na mlađi uzrast.
Hvala

Poštovani doktore,

moje pitanje je verovatno slično kao i velikog procenta roditelja kome dete ima 13 godina. Evo o čemu je reč. Sada je šesti razred i ove godine će položiti vrlo dobar. Do sada je njegov uspeh bio odličan. Nema u njegovom ponašanju ništa tragično, ali mi je skrenuta pažnja u školi da je po njihovoj proceni počeo da se druži sa lošim društvom, tj. sa decom koja imaju porodične probleme uglavnom, koja beže sa časova i puše. To je počeo da radi i on. Ja i suprug stalno razgovaramo sa njim, ukazujemo mu da to nije dobro, bilo je tu normalnog razgovora i nekad gubljenja strapljenja i vike ali ne fizičkog nasrtaja. Znamo da je vreme puberteta takvo, da oni hoće sve da probaju, da kopiraju starije itd, ali nas je strah da sve to ne ode u nekom zaista negativnom smeru. Inače što se tiče mene i mog supruga, smatramo da smo normalna porodica, živimo u vremenu u kom živi cela Srbija i izloženi svim stresovima kao i 99% ljudi na ovim prostorima, ali to ne umanjuje našu odgovornost ka svom detetu. Samo da napomenem da ja ne radim i da sam tu za njega, i da se takve stvari dešavaju najviše u školi gde je sve počelo, a sin trenira karate i uspešan je u tome. Molim vas pomozite mi na koji način da mu objasnim da se kloni lošeg društva.

Unapred zahvalna

porodica Lazarević.