Poštovani!

Moja ćerka ima 3 godine. Pre malo manje od godinu dana počela je da sredjuje svoje igračke, sve moraju biti na svom mestu. Imala sam čak i problem da obrišem prašinu sa njih, čemu su prethodili dugi razgovori o tome i obećanja da će sve biti vraćeno na svoje mesto. Ja sam pretpostavila da je to faza u njenom sazrevanju i da će to proći. To je ostalo i danas tako. Nakon toga pojavili su se novi ˝problemi˝: kada je umivam ili peremo ruke boji se da joj se odeća ne pokvasi i ako se to desi pita me po desetak puta ˝mama, hoće li ovo da se osuši? ˝ (govorimo o nekoliko kapljica vode); zatim se plaši da joj se cipele ne isprljaju i briše ih rukama, a onda plače jer su joj ruke isprljane, pa peremo ruke i plačemo ukoliko se malo isprskamo i tako u krug. Od 13 meseci ide u obdanište i uvek je volela da ide, ali sada ne voli, jer tamo ne mogu svaki čas da je presvlače, ili da joj peru ruke.  Vaspitačice se takodje brinu, tako da je to počelo da utiče i na njen drustveni život. Suprug i ja nismo preterano pedantni, niti smo je ikada grdili da sredi igračke, ili da se ne prlja. Pri tom nema problem sa tim da rastura po kući stvari koje ˝nisu njene˝, niti da isprlja moju odeću. Ne pokazuje nikakve druge poremećaje u ponašanju. Voli da se igra sa drugom decom, da peva, da gleda crtaće, boji. Molim vas da mi date vaše mišljenje u vezi naše situacije.

Unapred zahvalna!

Da li je normalno da dete od tri godina nema interesovanje za drugu decu? Inače živimo u kraju gde nema mlađe dece sa kojom bi mogao da se druži. Planiram baš iz tog razloga da ga upišem u obdanište za par meseci. Na koje načine mogu da ga ohrabrim da priđe drugoj deci i komunicira sa njima?
Unapred zahvalna

Moj sincic puni tri godine i strasno je tvrdoglav sto se tice jela. Voli skoro sve da jede, ali je nastao veliki problem kada sam prestala da ga hranim i ostavila ga da sam jede. Da li bi trebalo da ga ostavimo da gladuje dok ne resi sam da jede ili imate neki predlog kako da drugacije resimo taj problem? Molim za odgovor, jer nista drugo sto smo probalinema efekta. Retki su obroci kada sedne da jede bez glupiranja, a ucenjivanje, ubedjivanje i objasnjavanje ga samo zabavlja ili se jos vise inati. Hvala puno, unapred sam vam zahvalna

Moj brat ima 14 godina, vec neko vreme ne ide u wc za veliku nuzdu vec u pantalonama. Na to kaze da nije stigao do wc, da je bio u drustvu i da ga je mrzelo. Pokusavala sam da mu objasnim situaciju, da nije lepo, da se to oseca ali on sve to negira, da niko mu nije zamerao. . . Ne znam sta vise da mu radim, pomozite!

Postovanje, imam sina od devetnaest meseci, zivim sama s njim, posto mi je suprug preminuo kada je dete imalo tri meseca. Kada je napunio godinu dana poslala sam ga u jaslice, da bi se druzio sa drugom decom, i razvijao se u normalnoj sredini. Ima bronhitis, i samim tim svremena na vreme izostaje iz jaslica. I dan danas se jako tesko adaptira, ostaje placuci. Jako mi je tesko, posto je on jedno veselo i inteligentno dete. Vaspitaci kazu da ne znaju sta da rade, njihov psiholog kaze da on ima tesku adaptaciju i da zele da razgovaraju samnom. Kada dodjemo kuci, on brblja, i smeje se, kao da nista nije biloi danas sam ga ostavila, ostao je zacenjen, dusa me je bolela. Ja sam uporna, odvodim ga u jaslice, izlazimo u drustvo, u park, kuda got da odemo raspolozen je, samo je u jaslicama katastrofa. Ne znam vise sta da radim. Napominjem, bez obzira sto smo sami, mom sinu ne nedostaje ama bas nista, ljubavi ima, toga najvise, pa ostalo. . . Stvarno je jedan veselko, i ne mogu da ga zamislim uplakanoga. A ko mozete dajte mi neki savet. Hvala

Muškarac sa koim sam je impotentan, ima 53 godine, pokušali smo sa tabletom i nije uspelo. Digne mu se ali malo i samim tim ne možemo imati seks, kaže da se zadovoljava rukom. Nije imao seks sa ženom 20 godina, a pre toga nedefinisano mi je spominjao da je imao neke devojke koje se nisu njemu sviđale a koje su mu se sviđale nije znao kako da im priđe. Još mi je čudno što čovek ne izgleda loše a još je i školovan. Da li je to bolest. Rekao je da će uzeti vijagru, sramota ga je otići do lekara.Volimo se

Poštovani doktore, moj sin ima 23 meseca, zdrav-prav dečak! Krenuo je u jaslice sa 14 meseci, privikavanje je u prvih nedelju dana bilo teško sa dosta plakanja ali se postepeno to sredilo. Onda je usledila zima pa njegovi česti bronhitisi, te zbog ustanovljene astme i čestih prehlada nije išao u vrtić od novembra do kraja februara. Onda počinje teže navikavanje nego ono prethodno, jere kako kažu vaspitačice napravljena je velika pauza a kako je stariji to je privikavanje teže. Sada redovno ide u jaslice, retko kad odsustvuje i to nije duže od pet dana. Medjutim iako je prošlo dosta vremena on se još nije navikao. Tamo uvek lepo spava i jede. Postoje dani, pa i nedelje, kako mirno udje unutra malo kenka ali bude generalno ok. Onda odjednom počinje da plače već kući, pa i tamo nastavi. Taj rastanak mu je gotovo uvek težak. Često kad udje traži odmah da ide u krevet i da spava, iako je ustao pre sta vremena. Zaključili smo da je to neki njegov odbranbeni mehanizam. Ali mene to brine? Da li je to normalo? Da li može zbog toga što ide u vrtić, a pri tom ne voli da ide tamo, da ima neke traume i sad i kasnije u životu? Sa druge strane, često spominje svoje vaspitačice u vrtiću (sa osmehom) , priča kako se igra sa njima, pokaže nam kad ga nauče nešto novo, spominje durgare i tome slično. . . I sad na kraju, mene zanima šta da mi roditelji činimo, da li to sve treba da me brine, obzirom da nikako da se navikne, ili je to neka faza u kojoj se on nalazi, pa će se to srediti vremenom? Da li to što se tako dugo nije navikao, znači da treba da taržimo neku stručnu pomoć u vidu terapija ili. . . . Puno hvala.

Dobar dan moj muž je sadista. Zamalo smo se razveli radi toga. On zaista ne bi ruku digao na mene u smislu da me istuče, ali me zato emocionalno zlostavlja. Fizičko nasilje ostavlja za sferu itimnih odnosa, kada očekuje da ja pristajem na odigravanje scena silovanja, vezivanja, bičevanja (čak želi i da ja njega povređujem nekad fizički), ali mnogo opakije se manifestuje njegovo svakodnevno emocionalno zlostavljanje mene, (prigovara mi oko svega u kući, zatim govori da sam bezvredna i da je moj čitav život promašen, da me niko ne voli pa ni moji roditelji i prijatelji, te da svi misle da sam ovakva ili onakava. . .). To je iluzorno i pomisliti jer sam školovana, pristojno zarađujem i imam prijatelje.

Društveno sam jako aktivna u zajednici u kojoj živimo. A jako je važna napomena da se on ni sa kim ne druži zaista (jedini su mu kontakti sa majkom, ocem i najbližom očevom rodbinom)! Ono što je najvažnije, jeste to da je svestan svog problema. Želi da učini nešto u vezi sebe. Nadam se da je iskren, a ne samo da mi maže oči da bi me zadržao, jer sam tražila razvod. E sad. Da li se takvo stanje leči? Negde sam pročitala da sadisti nemaju samopoštovanja i samopouzdanja. Molim vas, dajte savet, šta nam je činiti. Ima li leka za ovakvo ponašanje i stanje? Kome da se obratimo za neposrednu stručnu pomoc? Ima li literature koju preporučujete?

Zahvaljujem od srca unapred.

Poštovani,
juče sam razgovarala sa svojom dobrom drugaricom (24 godine) o njenom problemu a to je opsednutost hranom. Kada smo se pre 6 godina upoznale ona je bila i zuzetno mršava, trčala je, bavila se sportom, pazila na ishranu. U međuvremenu se znatno ugojila što mi je bilo čudno znajući koliko voli da bude mršava. Pre nekoliko meseci je bila kod nutricionistkinje koja joj je dala plan ishrane koji joj je pomogao da uz vežbanje izgubi na težini. Međutim, juče mi je pričala kako ima strašne napade proždrljivosti koji traju danima kada unosi ogromne količine hrane. Posle prežderavanja naravno mrzi sebe a priznala mi je da ponekad čak izaziva povraćanje i uzima laksative. Kaže da je već išla kod psihologa koji joj je rekao da "mora sama da se izbori sa problemom. Ona inače ima specifičnu porodičnu situaciju pošto su joj roditelji razvedeni od njene druge godine, pripala je ocu pošto je majka, kako kaže, nije želela. Otac i tetka joj pružaju svu moguću ljubav i razumevanje ovog sveta, međutim kao da joj to nije dovoljno. Već nekoliko godina ona i majka ne komuniciraju zbog čega je i počela da ide kod psihologa. Razumem je jer imam sličan problem sa prekomernim uzimanjem hrane kao " kompenzacijom za emotivnu prazninu" kako mi to zovemo. Ja lično mislim za sebe da patim od manjka samopouzdanja a viška samokriticizma isto kao i moja drugarica. Moje pitanje je: ima li izlaza iz tog vrzinog kola i kako same da se izborimo sa problemom (koji nije mali) kako je njoj rekao psiholog. Svesne smo da je problem u glavi ali ne znamo odakle da počnemo u njegovim rešavanju.
Unapred zahvalna na odgovoru.

Da li kod deteta od dve godine koje je hiperaktivno može doći do razvijanja poremećaja ponašanja mislim da se zove i adha, ako može recite mi na šta da se obrati pažnja u toku razvoja deteta
Hvala