Ako sa suprugom razgovarate kao što ste postavili pitanje mogu samo primetiti da Vam je komunikacija nejasna. Izneli ste konstataciju, a onda stavili upitnik. Ne može se istovremeno nešto tvrditi i biti u dilemi oko te tvrdnje. To jedno drugo isključuje. Odlučite se za jedno, možda to promeni i suprugovu reakciju.

Zbog mirnog i dobrog muža ne možete da se posvađate? Bojite se da će Vaša reakcija i zaštita sebe i dece na njega delovati tako da on postane zao i nemiran? Ili se bojite da će morati da pravi izbor - ili vi ili oni (familija)? Ne, ne. Ne igrajte tu opasnu igru u kojoj nastradaju deca! Morate zaštiti sebe i decu, pa i porodicu sa ili bez muža. Postavite jasne granice šta je u ophođenju prema Vama dopušteno, a šta ne. U svakoj sredini se ceni odmerena hrabrost, drektnost i sposobnost osobe da "ne daje na sebe" a pritom i čuva druge od sebe. Tu mislim i na decu koje trebate da sačuvate ne samo od "uvredljive" rodbne, već i od sebe jer dopuštate da budu izložena nečemu što je za njih štetno.

Poštovana,
Žmirkanje ne mora imati nikakve veze sa "psihičkom traumom". Potrebno je pre konsultacije sa psihijatrom da dete pogleda očni lekar i da savet sa svoje strane. Čak i ukoliko je sve u redu sa očima, smatram da je potrebno porodično savetovanje, pre svega u vezi "mnogo previšeg".
Pozdrav.

Poštovana,
Da li je bolest to što ti se sviđaju osobe oba pola? Nije bolest ukoliko ti nemaš ništa protiv toga i prihvataš da je to deo tvoje ličnosti, deo tebe. Ostvarivanje emocionalne veze i bliskosti nije povezana striktnost sa polom nego sa uzajamnim prihvatanjem, a ko sa kim ide u krevet je apsolutno privatna stvar ukoliko je to voljna odluka dve punoletne osobe. Tešku situaciju stvaraju drugi ljudi koji ne prihvataju različitosti, koji su kruti netolerantni i inače nezadovoljni svim i svačim, što ćeš vremenom i sama uvideti, ali neka ti to ne bude prepreka u ostvarivanju emocionalnih veza. Potreba za konsultaciju sa nekim psihologom ili psihijatrom može ostojati ako su misli, vizije o odnosu sa ženama za tebe neprihvatljive, nametnute, mučne ili ti se gade, a ne možeš da ih se oslobodiš i puno vremena tokom dana te muče. Od tvoje procene i sklonosti zavisi da li ćeš slobodnije krenuti u ostvarivanje nekog emocionalnog odnosa ili otići kod psihijatra na razgovor. Ukoliko si u Beogradu, preporučujem dr. Draganu Duišin iz instituta za psihijatriju u Pasterovoj.
Pozdrav.

Poštovana,
Da bi dete sarađivalo roditelji moraju da imaj autoritet. Ali, žašto se autoritet u našoj sredini pomeša sa pretnjama (uterivanje straha) i batinama (uterivanje discipline) to je tema za debatu a ima veze više sa pećinskim ljudima nego sa modernom civilizacijom. Autoritete je moguće postići upravo civilizovanim ponašanjem prema detetu (čime se ono uči i takvom ponašanju), a za to je potrebno jasno mu se obratiti (za dete razumljivim jezikom), motivisati ga (reći mu šta može da očekuje kada ispunjava svoje obaveze i nikada unapred ne nagrađivati jer se onda nagrađuje detetova moć manipulacije a ne ono što se od njega očekuje) i sprovesti konsekvence dosledno, uvek i bez odlaganja (ali ne batine, viku i dreku i neodmereno ukidanje privilegija i igračaka). I naravno, potrebno je sprečiti druge članove familije da kvare roditeljski autoritet, a sa druge strane treba učiti od uspešnih i raspitati se kako drugi uspešni roditelji uspevaju da discilinuju svoju decu.
Pozdrav.

Poštovana,
Od razgovora sa dečjim psihologom će svakako biti koristi ukoliko odmah budu uključile terapijske intervencije koje bi pomgle detetu da se izbori sa strahom od ptice (ili sada već ptica) a koji se može generalizovati i na druge objekte koji mogu biti povezani sa traumatičnim iskustvom. Sa druge strane treba roditeljima dati jasna upustva kako da postupaju, motivišu, šta da pričaju i kako, a šta je beskorisno i štetno. Za početak možete probati trik iz "malog princa" (sećate se da je pilot crtao ovce tako što je crtao kutije a govorio da je u njima predivna ovca). Intervencija se sastoji u tome da dete nacrta, ili mu vi pomozite da nacrta (kako god ono zna i ume) ono što ga plaši, a onda nacrtajte oko toga (zajedno) kavez (kako će se to zvati to mora ona da Vam kaže ili da joj tačno objasnite šta je kavez i čemu služi) gde će biti zarobljena ta "grozna ptica koja nikada više nikome neće ništa moći da učini". Naravno, postoji još hiljadu varijacija na ovu temu kao i mnoge druge intervencije, ali je potrebno napraviti konsultaciju sa psihologom ili psihijatrom, jer se očigledno radi o fobičnom ponašanju koje može proći i spontano jer su deca kreativna bića pa se sama suočavaju sa svojim strahovima, ali u Vašem slučaju savetujem i malu pomoć.
Pozdrav.

Ako mu je lekar na verovatni alkoholizam propisao lorazepam, onda je Vaš tata u pravu što neće da uzima lek, jer onda zaista može umreti u svojoj kući. Ostatak porodice verovatno nema razumevanja za alkoholizam kao što ga Vi imate (da li i Vi pijete, pa minimizirate tu činjenicu?) ili nema razumevanje za nasilničko i preteće ponašanje. Predlažem da ocu zaista pomognete vodeći ga kod drugog lekara psihijatra (kao što ste od drugog stručnjaka internetom potražili pomoć) koji će ozbiljnije sagledati situciju pre nego što se u porodici zasta odnosi pogoršaju ili reaguju drugi organi i institucije koji se ne bave lečenjem. 

Poštovani, ne vidim pitanje već samo vaše konstatacije, tako da ne znam na šta bih vam odgovorio. Ali probaću da i ja komentarišem, pa ako vam bude od koristi ok, a ako ne bude uvek možete ponovo da konkretnije postavite pitanje. Prvo, ako odraslu osobu posmatrate kao dete i prema njoj se i tako ophodite (što je znak neuvažavanja) ne vidim ništa čudno u tome da se ta osoba povremeno i ponaša detinjasto jer time i udovoljava voljenim osobama koje je neuvažavaju (što ima cenu u gubitku samopoštovanja, a što je često slučaj sa decom) . Sa druge strane, vi koji ste joj navodno povlađivali i razmazivali (sa još nekim?) sada se ljutite (nazivajući je razmaženim detetom) kada ona možda po prvi put pokazuje osobine odrasle osobe koja preuzima odgovornost za svoje reči i postupke, ali koje se vama ne dopadaju i dovode vas u poziciji da ne možete privilegovanjem da je "potkupite" (kao dete) . Drugim rečima, možda je vaša žena počela da se ponaša kao odrasla osoba, a vi to još ne primećujete jer ste navikli da je tretirate kao dete, što ona možda više ne želi da trpi niti želi u vama vidi pouzdanog "roditelja". Dakle, ako je volite, nemojte je potcenjivati svojim postupcima i rečima kao što ste učinili u pitanju meni postavljenom. Ako je depresivna, tim pre je morate shvatiti mnogo ozbiljnije i pružiti joj podršku i pomoć kao odrasloj osobi (čak i odvođenjem lekaru kada to već niste učinili dok ste je tretirali kao dete) , da bi i ona vas mogla da doživi ponovo kao oslonac od koga neće da se razvede. Pozdrav

Poštovana,
Bilo je više ovakvih pitanja na koja sam detaljno odgovorio, pa Vas molim da ih potražite u arhivi. Drugo, radi se o ponašanju koje se ne može okarakterisati nikako kao faza u razvoju, jer ako se ne reaguje, ponašanje se može ukoreniti i postati problem za devojčicu i roditelje jer nije socijalno adaptibilno. Ali, da biste pravilno postupili prilikom odvikavanja potrebno je da se korak po korak dogovarate sa stručnim licem (najbolje dečjim psihijatrom), koje će ukoliko proceni da je potrebno zatražiti i konsultaciju i drugih ili zatražiti dodatne preglede.
Pozdrav.

Poštovana,
Izvinjavam se, ali Vaše pitanje je meni nerazumljivo. "koliko ja shvatam ovo je sve u redu, ali problem je sledeći". Kako može istovremeno sve biti u redu i imati problem? Kako može biti sve u redu sa detetovim ponašanjem ako su roditelji "ljuti"? Zatim nejasno je: "prvo je bio zaljubljen u mene, doktoricu, učiteljicu iz vrtića. Pa čovjeka na ulici, druga, tatu. Sve po muškarcima". Kako sve po muškarcima kada vi, učiteljica i doktorica niste muškarci? Šta je uopšte sporno što ima simpatije prema nekome koje on naziva zaljubljenošću. Na tom uzrast deca i pojmovno i ne znaju šta je to zaljubljen a razumevanju ljubavi koji ni mnogi odrasli rečima ne mogu da opišu, da ne govorim. Pojasnite rečenice i napišite šta tačno želite da Vam odgovorim.
Pozdrav.