Imam probleme sa suprugom, njegovom porodicom i rodbinom. Suprug ima F29, psihijatrijski poremećaj, bio je u bolnici u Novam Sadu. Pije terapiju od drugog dr, treba ponovo da ide na bolničko lečenje. Nije uviđajan u svoje stanje, što je karakteristično za tu bolest. Njegovi roditelji negiraju poremećaj i svu krivicu prebacuju na mene, inače budućnost mi je neizvesna, jer ne znam da li će se izlečiti, biti o.k. da li ćemo imati porodicu. Treba da krenem na psihoterapiju, pošto mi je potrebna pomoć sručnjaka. Inače od kad se razboleo naši odnosi su se pogoršali, i stalno se svađamo. Više nije ništa kao pre, zato što ima psihozu i ne može kontrolisati ponašanje. Ja sam trenutno kod svoje kuće, ne živim sa njima. Iskreno ni ne planiram više zajednički život, ali to mu moram reći kad terapija počne delovati za par meseci, jer je sad u teškom stanju, depresiji. Šta mi savetujete? Da li ta bolest može biti nasledna? Inače problem je velik sa njogovim roditeljima, sestrom, rodbinom, koji misle da sam ja idiot, i da sam kriva za sve, smešno mi je to, na žalost, inače oni su odgovorni za 80% stvari i dešavanja u porodici. Da li tu ima života i napredka sa njim i kako, odvojen život od njih? Ili da tražim razvod? Kada da pokrenem to pitanje, pošto je sad u teškom stanju?

Pozdrav

Poštovani!

Imam 29 godina. U braku sam već 8 godina. Takođe imam i kćerku od 7 god. Moj brak je mogu reći stabilan zahvaljujući mom suprugu koji ima strpljenja za sve. Ja lično sebe smatram problemom u tom braku. Moje psihičko stanje je u potpunosti nestabilno. Izgubim svaku želju za životom, jednostavno od 1 mjesec ja sam 25 dana neraspoložena, gnjevna, sve mi smeta, burno reagujem i na bezazlene stvari. U datom trenutku ja sam pod nekom hujom da mi se čini da bi mogla i nekoga da ubijem, koliku silu osjetim u sebi i snagu. Nekad mi se čini da mi nije ostao ni jedan živac zdrav. Poludim recimo i ako me je kći upitala nešto dva puta. Ne osjetim u sebi ništa zdravo. Postala sam jako osjetljiva i kad mi neko nešto kaže ja se prepuštam razmišljanju i po par dana (iako svjesna da je recimo glupost i da se ne bi trebala time zamarati), čak ne mogu da nekad i zaspim. Svaku riječ vagam. Kad naiđem na problem ne borim se da ga riješim nego najviše poželim da sebi nešto uradim. O tome sam prije razmišljala ali nisam pokušavala da realizujem jer mi na um padne moje dijete, roditelji, muž. Uvijek sam želila da sam deblja, privlačnija kao žena. U tome sam bila i uspjela ali evo poslije 1 godine sam opet čačkalica. S time sam izgubila i volju da se sređujem, šminkam i da jednostavno izlazim među svijet. Lijepo vrijeme me mami napolje, ali ja kad izađem pa me neko pita što sam opet toliko smršala onda na meni to ostavi posljedicu danima. Ljekarima se nisam obračala, jer živim u malom mjestu i kod nas je malte ne sramota posjetit psihijatra, tako da ne bi svoju porodicu izlagala toj sramoti. Ja o svojem unutrašnjem nemiru nikom i ne pričam (samo nešto mužu) nastojim pred roditeljima da se kolko-tolko držim sabrana, mada se u meni tada huja ispoljava na znoj, tako bez obzira ako je napolju i minus meni niz leđa teku potoci. Tako je recimo i pred drugima. Na svoju ruku nekad popijem lexilijum 1.5mg. ili largactil 25mg. - ove tablete popijem pola, i to baš kad mi je stanje dobro poljuljano ili kad nemogu spavati. Ako duša postoji i ako zna da boli onda ja sebe smatram duševnim bolesnikom, jer ja svakodnevno sve više i više ludim i uništavam život ljudima koje volim, koji nisu krivi ni za što. Imala sam želju i potrebu jaku da sve ovo nekom ispričam i potražim barem na ovaj način pomoć i savjet za sebe, jer se bojim da vremenom sebe i svoj brak ne odvedem u propast. Zaboravila sam reći da sam opsjednuta novinama - crnom hronikom, pogibijama, smrti čitam svakodnevno i onda se dovodim u situaciju da se suosjećam sa tim tragedijama i ljudima i zajedno sa njima žalim (previše me pogađaju tuđe tragedije) i zamišljam kako je to bilo na mjestu događaja, a onda patim i svakog mi je žao. Znam da to ne bi trebala da radim ali to je istina koja se događa oko nas.

Ja i supruga smo tri godine u vezi a od toga godinu dana u braku. Nemamo dece pa to stvara neke komplekse. Odavno se svađamo za svaku sitnicu. Kao da je nestalo harmonije koju smo nekada imali. Ja sam postao veoma razdrazljiv a ona veoma senzibilna. Kao da se ni u čemu ne pronalazimo a da se to ne odrazi neurotično po onog drugog. Oboje smo tolerantni ali ponekad isklučivi. Na žalost došlo je i do fizičkih koškanja dva puta - jednom ona mene, drugi put ja nju. Sada ostaje neka napetost koja stalno strahuje ko ce udariti prvi pa se gubi svaka spontanost. Umemo da se radujemo ali sada to biva sve ređe. Ja se lako šmucujem a ona lako zaplače. I kao po pravilu oboje imamo nekada želje koje nisu u skladu sa onim drugim, pa i ono što je banalno može poprimiti abnormalne forme. Tu se čovek zapita gde počinje a gde prestaje logika. Želju za razumevanjem zamenjuje strah od novog sukoba. I tako un edogled. Molim vas za savet.