Toma Davidović, vojni pilot, oficir-poručnik: Ostavite iza sebe nešto na šta ćete biti ponosni

Toma Davidović je bivši oficir-poručnik, vojni pilot, koji preko 40 godina živi s Kronovom bolešću. Tokom svog dugogodišnjeg puta i mnogo prepreka na koje je nailazio, on je naučio važne životne lekcije koje je bio spreman da podeli s nama tokom ovog intervjua. Ispričao nam je svoju neverovatnu životnu priču, koja nas je sve ostavila bez daha i s knedlom u grlu. Ovim putem mu neizmerno zahvaljujemo što je rešio da je podeli sa svetom.

Bilo je to davne 1977, u toplom, letnjem Splitu...

Kada smo ga pitali o njegovim prvim simptomima, Toma je morao da se priseti davne 1977. godine: “Sve je počelo kad sam imao samo 26 godina. Doživeo sam mnogo životnih stresova u tom periodu i tada sam prvi put video da se dešavaju promene u mom telu. Odjednom, počeo sam da imam česte stolice, prolivaste, koje su kasnije postale krvave i sluzave. Više od mesec dana sam trpeo i onda rešio da je vreme da odem doktoru. To je bilo jedno toplo leto u Splitu i lekari su pretpostavili da je u pitanju neka infekcija, kao što je salmonela. Smešten sam na infektivno odeljenje, gde su mi odradili analize krvi, urina i stolice, a odrađena je i jedna rektoskopija. Nikakva infekcija nije bila pronađena tada. Mesec dana sam proveo na tom odeljenju, sećam se da sam bio smešten sa Čehoslovacima koji su tamo bili zbog hepatitisa, zajedno bismo igrali karte i tako sam provodio dane, skrećući misli s onog što bi moglo biti sa mnom. Nakon tog perioda, otpušten sam s nespecifičnom dijagnozom colitis idiopatica, za koju ni dan danas nisam siguran šta zapravo znači.”

Nakon što je Toma izašao iz bolnice, bez terapije i konkretne dijagnoze, simptomi su se donekle smirili, ali nakon nekoliko meseci i smrtnih slučajeva u porodici, situacija se ponovo pogoršala: “Ovog puta sve je bilo teže i gore, ali sam i to pregurao bez ikakve medicinske pomoći. Ovo bi se periodično ponavljalo, ali svaki put kad bi se simptomi vratili, bili bi teži, a razmak između dva ataka simptoma se skraćivao. 1980. sam uspeo da dođem do Vojnomedicinske akademije, koja se tada nalazila na Zvezdari. Tamo sam došao izuzetno slab i mršav, imao sam manje od 50kg. Uradili su mi sve pretrage, laboratorije, RTG-i, rektoskopiju… Bio sam priključen na infuziju, redovno sam primao krv, jer je moje opšte stanje bilo katastrofalno. Tada mi je nekadašnji načelnik gastroenterologije na VMA postavio dijagnozu - ulcerozni kolitis. U bolnici sam imao veoma strogu dijetu za ulcerozni kolitis i sećam se da bih željno gledao tanjir drugog pacijenta koji je sa mnom bio u sobi, a imao je Kronovu bolest. Toliko sam bio iznemogao i željan normalne hrane da mi je čak i njegov tanjir, koji je bio prilagođen njegovoj bolesti, delovao primamljivo.”

"I pored lekova, bolest se nije smirila"

Kada mu se stanje stabilzovalo, Toma je otpušten iz bolnice i terapija koju je dobio je bila Sulfasalazin: “Uzimao sam i po 16 tableta dnevno, kroz celo pakovanje lekova bih prošao za svega nekoliko dana. Ovi lekovi imaju loš uticaj i na bubrege, što se kasnije i videlo u analizama mokraće. Međutim, i pored tih lekova, moja bolest se nije u potpunosti smirila - imao sam periode pogoršanja i poboljšanja i gurao kroz njih. Dok sam mogao, trpeo sam, u međuvremenu izgradio kuću, dobio kćerku, a onda, 1983, nakon teškog relapsa, sam se vratio na VMA. Ponovo su mi radili sve moguće pretrage, bezbroj rektoskopija, snimanja... Bilo je jako teško to podneti, s obzirom na to da su mi creva već bila jako oštećena. Tada su mi simptomi bili užasni, imao sam konstantno krvavo-sluzavi vodenasti proliv, spao na 40kg i više nisam imao snage ni za šta. Sećam se kao da je bilo juče, medicinska sestra Jela bi me doslovno nosila do toaleta, uhvatila bi me oko pasa i digla pod lakat i nosila me gde god da je trebalo. Međutim, tamo sam bio s drugim pacijentima koji su bili u potpuno istoj situaciji, kao i ja, tako da sam se osećao manje usamljeno. Pored svih muka, sećam se lepih momenata u kojim sam se i dalje smejao s mojim saborcima u bolnici.”

Nažalost, Tomi je i dalje samo bila potvrđivana dijagnoza, a ništa se nije poboljšavalo. Skenera tada i dalje nije bilo na VMA i niko nije mogao da pretpostavi zašto se njemu dešava sve kroz šta je prolazio. Napokon je odlučeno da se tako ne može ići dalje i da je operacija neizbežna: “Nakon konsultacije s prof. dr Marjanom Bervarom, odlučeno je da je vreme da se ukloni ono što me truje - kompletno debelo crevo. Rešeno je da mi se ugradi ileostoma i ostavi krajnji deo delelog creva kako bi se kasnije, nakon oporavka, uspostavio kontinuitet.”

“Tada sam shvatio da je moja karijera tu završena, znao sam da više neću moći da letim. Tuga me je preplavila, ali nisam imao drugog izbora. Dr Jovan Bijelić, koji je znao da sam vojni pilot me je tešio rečima: “Letećeš ti opet i posle operacije!”, premda smo i on i ja bili svesni da to nije moguće.”

Oporavak je naizgled dobro prolazio, a onda se desio preokret...

Operacija je dobro prošla i već nakon par sati, Toma je stao na noge: “Odmah sam osetio veliko olakšanje. Navikao sam se brzo na ileostomu i više nisam morao stalno da trčim u toalet, da nosim pelene i stavljam peškire pod sebe, što mi je vratilo i dostojanstvo, iako mi je psihički bilo veoma teško, jer sam znao da više neću leteti. Nadao sam se da ću brzo skinuti stomu i nastaviti s normalnim životom, ali ipak nije bilo tako. Posle desetak dana oporavka, počeo je da me boli donji stomak, na mestu gde je ostavljen patrljak debelog creva. Bol se nije smirivao i morao sam da se požalim doktoru. Dr Bervar, koji se u tom trenutku penzionisao, me je pregledao i zaključio da se i taj patrljak upalio i da će morati da se izvadi zajedno s rektumom. Dr Šćekić me je operisao pred samu Novu godinu i uklonio sve ono što je preostalo.”

Ovog puta, Toma nije imao sreće s oporavkom. Ožiljak se nije formirao kako treba i rez koji se nalazio od grudne kosti do stidne se kompletno rašio, jer su i konci popustili zbog sekundarne infekcije: “Rečeno mi je da je neophodno da se ponovo ušiva rez i da se moraju izvaditi oni konci koji su preostali. Mladi doktor koji je u tom trenutku bio na specijalizaciji mi je rekao da moram jako da stisnem šipke ležaja s obe ruke i da stisnem zube, jer zbog infekcije nije mogao da mi da anesteziju kako bi obavio skidanje konaca i ponovno ušivanje. Dao mi je da zagrizem neku krpu i rekao mi da moram da izdržim… I izdržao sam, brojeći svaki šav.” - seća se Toma sa suzama u očima. 

"Ja nisam predmet, čovek sam!"

Nažalost, iako mu je rečeno da će izostavljanje lokalne anestezije pomoći da procedura bude uspešnija, ni ovog puta to nije bio slučaj: “Rez se ponovo otvorio, toliko da sam mogao ispružen dlan staviti na otvoren rez ispod pupka. Nisu me predugo zadržali na bolničkom lečenju i pored toga, jer sam se ipak nekako i oporavljao. Stoma je radila svoj posao kako treba, pražnjenje je bilo redovno i krajem januara 1984. sam otpušten iz bolnice. U otpusnom pismu ovog puta nije pisao ulcerozni kolitis, već Kronova bolest i tada sam konačno dobio svoju pravu dijagnozu. Pomislio sam da se moje lečenje tu završava, jer sam otpušten bez nekog posebnog razgovora o tome šta su moji dalji koraci, osim toga da se rana koja mi je ostala posle operacije mora redovno previjati u domu zdravlja.”

Šest meseci je Toma išao na previjanja sterilnim gazama, isprva u Dom zdravlja u Kninu gde je tada živeo, a kasnije je to radio sam kod kuće. Nakon šest meseci, rez i dalje nije zarastao, već se na njegovoj površini stvorila nežna pokožica koja je prekrivala stomačnu duplju: “Otišao sam na kontrolu na gastroenterološki kabinet VMA, gde sam se prvi put uspotivio lekaru. Sećam se da mi je prišao s hirurškim makazama i gledajući u onaj još nezarasli rez, pitao koje su mi boje bili konci. Tada sam se usprotivio, rekao da nisam predmet i da želim da znam prvo šta želi da mi uradi. Bio sam prestravljen zbog iskustva sa ušivanjem na živo i nisam bio spreman na još jedno takvo iskustvo iznenada. Lekar je ostao u šoku i rekao da neće ništa uraditi i izašao. Tada sam sebi rekao da ću tamo opet otići samo ako me u nosilima budu doveli, delom jer nisam više mogao da prolazim kroz stres i strah, a delom jer sam zaista bio ubeđen da je moje lečenje završeno operacijom debelog creva. Još uvek u tom trenutku nisam znao šta je zapravo Kronova bolest i da ona nije samo bolest debelog creva. Mislio sam da samo treba da se pridržavam one ishrane koja mi ne pravi probleme i da nema potrebe više dolaziti na kontrole.” 

“Možda zvuči groteskno, ali iako je rez prekrila nežna pokožica, ja sam mogao da vidim ispod nje kako mi creva rade, jer nije bilo ni mišića ni sloja masti, već sama pokožica i ispod nje - creva.”

"Desilo se čudo! Ponovo sam leteo!"

Do 1989. Toma je imao relapse i remisije na svakih 3 do 6 meseci, sam pravio podloge za kese stome i nikome se nije žalio. Na poslu niko nije znao od čega boluje, napravio je kuću i sa svojih deset prstiju izgradio sebi život ponovo: “U tom periodu, desilo se čudo. Čak tri puta sam leteo na vojnim vežbama. Nakon operacija, dobio sam poziv da dođem na lekarski pregled Vojnolekarske komisije. Potrebno je proći 7-8 specijalista i na kraju kod načelnika Vojnolekarske komisije dobiti krajnje mišljenje i procenu - da li si sposoban da letiš ili nisi. Čim sam došao kod hirurga i kad je video stomu i ožiljke, znalo se da padam lekarski i da neću moći da letim. Tako je i bilo - načelnik je rekao da nisam prošao i da moram da se pomirim sa sudbinom. Teška srca, tako sam i uradio, nije bilo ništa što sam mogao da uradim da promenim mišljenje načelnika.”

“Prvo moje iznenađenje je bilo kada sam dobio prvi poziv za vojnu vežbu, a onda i za drugu, pa na kraju i za treću. Nisam mogao da verujem šta se dešava, verovatno su se desile administrativne greške u jedinici gde mi je bio ratni raspored ili me je sam Bog pogledao i rekao da i dalje nije moje vreme da prestanem da letim. Na kraju se ipak obistinilo ono što mi je dr Bijelić rekao pre prve operacije - još ću ja leteti! To su bili moji najbolji dani u životu.”

"Lakše podnosim nedaće, nego lepe trenutke"

Toma je tada počeo da dobija probleme s mokrenjem i otišao na pregled ponovo, gde su zaključili da nije bešika problem, već se operisano mesto upalilo i da postoji apces koji mora da se izvadi: “Izvukli su mi litar sadržaja apcesa sa mesta gde je bio patrljak, a dr Mažibrada koji me je operisao je bio šokiran načinom na koji su me ušili prethodni put. Nakon te operacije sam izvadio potvrdu o invalidnosti, pred sam rat.”

“U ratu sam iz međunarodne pomoći CK dobijao savremene podloge i kese za stomu. Posle rata sam bio u izbeglištvu u Apatinu, Paraćinu, Beogradu, Prištini, Grmiji kod Prištine, pa opet u Beogradu.” - kaže nam Toma i dodaje: “Snalazio sam se kojekako za opremu za stomu, čak i po buvljaku, jer u Beogradu nisam mogao dizati kese iz apoteke, jer sam radio na KiM. Nisam primao bilo kakvu vrstu terapije, čak sam i sam želeo da idem u rat, ali mi nisu dozvolili, jer u tom momentu je već mnogo pilota poginulo i bila je šteta da jednog oficira, pilota, šalju na ratište kao običnog vojnika.”

“Sećam se kad je počelo bombardovanje Knina, granate su padale svuda oko nas i rešio sam da je vreme da pobegnemo u Srbiju. Moja porodica i ja tada napuštamo svoj dom, koji smo sami izgradili ni iz čega, bežimo i ostavljamo sve za sobom. Uprkos toj strašnoj situaciji, moja bolest je mirovala. Shvatio sam da mnogo lakše podnosim nedaće, nego li one lepe trenutke. Njih se sećam i pamtim ih. Kad god mi se slike lepih momenata nižu pred očima, meni se skupe suze i grlo mi se stegne. A bilo ih je mnogo, zaista mnogo i njima sam večno zahvalan. Zahvalan sam na tome što mi je i ćerka iz svega ovoga izrasla u divnu ženu, doktorku medicine, na koju uvek mogu da se oslonim i od koje dobijam bezrezervnu podršku i ljubav.”

"Nemam svog doktora - u svojoj bolesti sam sam"

Nakon rata, Toma je zbog ataka Kronove bolest dva puta dospeo na hitnu pomoć VMA, jednom skoro puzeći, a drugi put vozilom i tad su ga sa hitne pomoći, na molbu dr Kovačevića, prebacili na abdominalnu hirurgiju. Tamo je video nekada mladog hirurga na specijalizaciji koji mu je skidao konce i ponovo ga ušivao svojevremeno, sada kao načelnika abdominalne hirurgije: “Svih tih godina, od 1995. do 2015. sam imao remisije bolesti na svakih 3 do 6  meseci po 7 do 12 dana. Neke su bile teže, neke lakše, ali sve sam ih izdržavao nekako. Svaka 3 mjeseca, kad se moralo kod hirurga zbog komisije RFZO za kese za ileostomu, obično bi me priupitali koji gastroenterolog me vodi, kod kojeg se lečim. Ja bih odgovarao da nemam svog doktora, da me niko ne vodi. Tako je i bilo, u svojoj bolesti, ja sam bio sam.”

Posle jednog težeg relapsa, Toma je odlučio da ode kod gastroenterologa u KBC Zvezdara: “Život me je tada doveo dr Srđanu Markoviću. Posle nekoliko dana dnevne bolnice, laboratorija, pretraga, UZ i RTG, dr Marković je došao sa tim nalazima i pitao šta sam dosad od terapije imao i kod kog sam gastroenterologa se lečio. Rekao sam mu tada da ne primam ništa i da u poslednjih 20 godina, od pre rata, nemam gastroenterologa koji me prati. Sećam se samo da je mahnuo tim silnim papirima, udario se po čelu i rekao da je čudo kako sam uopšte živ! Taj mali znak ljudskosti, taj znak zabrinutosti i pažnje, meni je mnogo značio. Nikad ranije se lekar prema meni nije poneo s toliko ljudske empatije i od tada mu bezrezervno verujem. On me od tada prati i vodi, tako da sam sledećih 5 godina imao redovne kontrole, terapije Imuranom, a dr Vladimir Ćuk, hirurg, me je uzeo pod svoje.”

Planocelularni karcinom kože

Međutim, njegova priča se nije tu završila: “2019. godine, Tomi se na poglavini pojavlju planocelularni karcinom koji je operisao na plastičnoj hirirgiji VMA, gde ga je operisala dr Milica Rajović: “Da bi ožiljci bili što manje vidljivi, uzeta je koža za presađivanje s nadlaktice i vrata. Posle dva dana šav na vratu se upalio i postao sam svestan da ću još jednom morati da prođem kroz svoj veliki strah - vađenje konaca i ponovno ušivanje bez lokalne anestezije. Ovaj put sam to podneo mnogo lakše, te sam se ponadao da se moja priča tu završava."

Ne lezi vraže, 2020. dolazi teški relaps i 18 dana stalnih, jakih bolova: "Dr Marković je pokušao lekovima da reši problem, a onda je shvatio, uz konsultaciju s dr Vladimirom Ćukom, mlađim, da je operacija jedina opcija. Iako sam ovu operaciju najteže podneo i oporavak je bio naporan, ne mogu da opišem kako sam se osećao kad sam shvatio da je dr Ćuk rešio ne samo stenoze, nego i posoperativnu kilu koja mi je ostala od druge operacije i neuspešnog šivenja na živo 1983. godine.”

"Važno je samo ono što ostavimo iza sebe"

Nažalost, Tomin karcinom je metastazirao. Nekoliko puta su metastaze operisane, a on je 2022. imao 35 zračenja. S time se i ovo lečenje završilo, a Toma zbog svojih godina i stanja neće primati hemoterapiju: “Moja borba bila je duga i mučna. 40 godina se navršilo od kako imam ileostomu. Mnogim stvarima u svom životu sam zahvalan, pre svega svojoj kćerci koja je ostala sa mnom i nakon svih teških momenata. Bodrila me je, bila uz mene i nikada nije odustala. Dala mi je snagu da se borim i svetu na dar ostavljam nju - ženu koja je videla najgore i nikad nije prestala da se bori. Ono što je u životu videla i naučila, sada primenjuje i sama u svom radu i verujem da je to čini izvrsnim lekarom. Poručujem svima, svojoj braći i sestrama s IBD-jem da hranu shvate kao lek. Žvaćite polako, izbegavajte konzervirano, mlečno i začinjeno. Svaki zalogaj cenite."

"Nadam se da će vam ova priča, koju vam sad ostavljam u amanet, pomoći da shvatite da je život večita borba i da smo mi ti koji ćemo se boriti. Mi smo ti koji će igrati glavnu ulogu u svom životu, ne smemo odustati. Čak i oni najteži dani će proći, bitno je ono što ostavimo iza sebe. Ja znam šta sam ostavio i na to sam ponosan.”