Hormoni zadnjeg režnja hipofize

Hipofiza, nazvana i pituitarna žlezda, mala je žlezda – prečnika oko 1 cm, teška 0,5-1g, koja leži u turskom sedlu na bazi mozga. Fiziološki se može podeliti na dva dela: prednji režanj, naziva se i adenohipofiza i zadnji režanj ili neurohipofiza.

Neurohipofiza luči dva hormona: antidiuretski hormon (vazopresin koji kontroliše sekreciju vode urinom i tako pomaže kontrolu koncentracije vode u telesnim tečnostima) i oksitocin (podstiče naviranje mleka iz mlečnih žlezda do bradavica dojki prilikom sisanja i verovatno na kraju trudnoće pomaže pri porođaju).

Lučenje hormona hipofize gotovo u potpunosti regulišu faktori (hormoni) poreklom iz hipotalamusa, koji se do hipofize dopremaju putem krvotoka.

ADH koji se oslobađa iz zadnjeg režnja hipofize ima ključnu ulogu u regulaciji sadržaja vode u organizmu, delujući na ćelije distalnih delova nefrona i sabirnih tubula bubrega. Jedan od glavnih nadražaja za izlučivanje ADH je povećana osmolalnost krvne plazme (koja stvara osećaj žeđi). Smanjenje zapremine krvne plazme (hipovolemija) je drugi značajan faktor koji izaziva lučenje ADH.
Razvijeni su različiti analozi ADH za kliničku primenu. Najvažniji su vazopresin, dezmopresin, terlipresin i felipresin. Vazopresin se brzo eliminiše, sa poluvremenom eliminacije od 10 minuta i kratkim dejstvom. Desmpresin je manje podložan razgradnji i njegovo poluvreme eliminacije je 75 minuta.

Koriste se za lečenje diabetesa insipidusa - patološkog nedostatka pravog prirodnog ADH. Takođe, koristi se u manjim dozama pre spavanja kod osoba koje pate od nekontrolisanog noćnog mokrenja.

Malo je neželjenih dejstava ako se antidiuretski peptidi primene intranazalno, u terapijskim dozama, dok intravenski ubrizgan vazopresin može izazvati spazam koronarnih arterija sa pojavom angine pektoris.

Oksitocin je polipeptid koji reguliše aktivnost miometrijuma (kontrahuje matericu). Oslobađanje oksitocina stimulišu dilatacija cerviksa i dojenje, ali njegova uloga u procesu porođaja nije u potpunosti objašnjena.

U kliničkoj upotrebi se koristi oksitocin sintetskog porekla. Koristi se za indukciju porođaja ili pojačavanje porođajnih kontrakcija i u lečenju postpartalne hemoragije. Može se davati intravenski ili intramuskularno, ali je najčešća intravenska infuzija.

Neželjena dejstva se ogledaju u vidu dozno-zavisne hpotenzije, udružene sa refleksnom tahikardijom. Njegovo antidiuretsko dejstvo ima za posledicu retenciju vode, a kada se ne prekine sa unosom vode, i hiponatrijemiju.