Naučnici proučavaju kako vežbanje utiče na mozak

Vežbanje bistri mozak. Zahvaljujući njemu, krv brže struji i više kiseonika stiže do mozga. Ovo su poznate činjenice, ali Dejvid Buči sa Dartmaut univerziteta smatra da se tu krije još mnogo toga.

Uticaj vežbanja se različito odražava na memoriju, kao i na mozak, u zavisnosti od toga da li je osoba adolescent ili odrasla osoba.


U proteklih nekoliko godina došlo se do podataka koji navode na zaključak da se dešavaju neurobološke promene – radi se o mehanizmima koji su veoma specifični za mozak, kaže Buči, vanredni profesor na Katedri za fiziologiju i nauku o mozgu. Na osnovu svog istraživanja, Buči i njegovi saradnici  došli su do nekoliko važnih zaključaka. Pronađen je gen koji određuje do kog stepena vežbanje ima pozitivan efekat. Ovaj zaključak može imati uticaja na potencijalnu primenu vežbanja kada dođe do mentalne bolesti.

Buči je počeo da proučava vezu između vežbanja i memorije, sa posebnim osvrtom na poremećaj nedostаtkа pаžnje i hiperаktivnosti (ADHD), jedan od najčešćih psiholoških poremećaja u detinjstvu. Buči je zabrinut zbog činjenice da se ovaj poremećaj najčešće leči lekovima. Ideja da se deci daje gomila psihostimulanata u ranom dobu je uznemirujuća, upozorava Buči. Mi u stvari ne znamo kakve su dogoročne posledice davanja lekova u ranom dobu - lekova koji utiču na mozak - tako da je očigledno da je potraga za alternativnim terapijama važna.

Vežbanje kao lek

Rezultati jednog istraživanja kolega sa Univerziteta u Vermontu naveli su Bučija da počne da se bavi ADHD poremećajem. Na osnovu ispitivanja dece sa ADHD poremećajem u letnjim kampovima u Vermontu, otkriveno je da deca koja se bave individualnim ili kolektivnim sportovima bolje reaguju na intervencije u ponašanju od dece kod koje nije uključena nikakva fizička aktivnost. Iako nema sistematičnih empirijskih podataka, ova veza između vežbanja i promene ponašanja karakterističnog za ADHD poremećaj bila je dovoljno ubedljiva za Bučija.

Ovi zaključci, kao i interesovanje za oblasti učenja i memorije i njihove funkcije u mozgu, naveli su Bučija i tim diplomaca i studenata da pokrenu projekat naučnog ispitivanja potencijalne veze između vežbanja i funkcionisanja mozga. Objavili su radove koji dokumentuju rezultate do kojih su došli, od kojih je najnoviji dostupan na internet izdanju časopisa Nauka o mozgu. Buči jasno ističe da su timovi diplomaca i studenata zaslužni za ceo projekat, a ne samo on. Majkl Hopkins diplomac u vreme istraživanja, glavni je autor radova.

Na početku ispitivanja su laboratorijski pacovi sa ponašanjem sličnim ADHD poremećaju pokazali da vežbanje može da smanji stepen takvog ponašanja. Naučnici su takođe otkrili da je vežbanje bilo blagotvornije za ženke nego za mužjake, slično tome kako različito utiče na dečake i devojčice sa ADHD poremećajem. Zatim su prešli na ispitivanje mehanizma na koji vežbanje poboljšava učenje i memoriju. U pitanju je neurotrofni faktor mozga (BDNF) koji je uključen u rast mozga u razvoju. Nivo ispoljavanja BDNF faktora kod pacova koji su vežbali bio je u korelaciji sa poboljšanom memorijom, a vežbanje kod adolescenata imalo je dugoročniji efekat nego u slučaju vežbanja u istom trajanju kod odraslih osoba.

Vežbanje bitno od ranog detinjstva

To navodi na zaključak da vežbanje tokom odrastanja, dok se mozak još razvija, menja mozak zajedno sa normalnim razvojnim promenama, što dovodi do toga mozak bude sposobniji za učenje i memoriju, kaže Buči. Važno je vežbati od ranog detinjstva. Bučijev najnoviji rad odnosio se na primenu proučavanja vežbanja i memorije kod pacova na ljude. Subjekti u ovoj novoj studiji bili su studenti Dartmaut univerziteta i odabrane osobe koje žive u Hanoveru. On kaže da najinteresantnije otkriće jeste da, u zavisnosti od genetske predispozicije osobe u vezi sa BDNF faktorom, ispitanici jesu ili nisu ispoljili prednosti vežbanja po sposobnost učenja i memoriju. To bi moglo da znači da ćete moći da predvidite koje će dete sa ADHD poremećajem, nakon što proverite njegove genetske predispozicije i DNK, reagovati na vežbanje kao oblik lečenja, a koje neće.

Buči zaključuje da ideja da je vežbanje dobro za zdravlje, uključujući i mentalno, ne predstavlja veliko iznenađenje. Zanimljivo pitanje u pogledu mentalnog zdravlja i kognitivne funkcije jeste kako vežbanje utiče na mentalnu funkciju i mozak. To je pitanje koje Buči i njegove kolege i studenti nastavljaju da proučavaju.