Postovani, javljam vam se po drugi puta sa istim problemom i nadam se da cu ovaj put dobiti odgovor. Imam 27 god. U braku sam nesto vise od 4 god i imam sina od 2 god. Moj brak je funkcionisao dobro sve do prije 6 mjeseci i od tada je krenulo naopako. Naime, muz je otisao u inostranstvo na poslovni put i bio je odsutan dvije sedmice. Kad se vratio prizno mi je da je ucinio nesto jako lose, prevario me. Kaze da su bili na nekoj zabavi, popili su vise, jedna stvar vodila je drugoj i desilo se sto se desilo. Od tada je u meni nesto puklo, kao da se srusio citav svijet. Razgovarali smo dugo i odlucili da cemo zajedno pokusati prevazici. On kaze da mi je priznao zato sto je shvatio da je pogrijesio i da ja ne zasluzujem da me laze jer kaze da je laz gora od toga sto je uradio. Ne znam donekle mu vjerujem, donekle ne. Ja od tada jednostavno nisam ista, stalno stvaram sebi sliku toga cina, znatizeljna sam i stalno ga ispitujem o svemu (cak i o izgledu te druge) . Postala sam opsjednuta time, toliko sam napeta i postala sam bolesljiva. Ne znam ni sama sta da radim i kako da sebi pomognem. Razgovaram sa muzem o tome ali poslije razgovora osjecam se joj gore, osjecam ljutnju i bijes. Na svaku njegovu rijec reagujem burno, a trazim razgovor tako da na kraju razgovor postaje besmislen. Ja trazim razloge zato je to uradio, trazim uzrok, a on kaze da ga nema da je on jedini krivac za sve i da je shvatio kolko je ustavri glup, kolko nije znao cijeniti ono sto ima, da me voli vise nego prije i da je glup sto je ugrozio porodicu. Ja mu i vjerujem i ne vjerujem. Ja se drzim fraze "da si me dovoljno volio ne bi to ucinio"! On je jako dobar otac, a i ja ga volim i zelim da ovaj brak uspije ali ne znam kako! Ovako vise ne ide svakim danom je sve gore. Ne znam sta da radim i sta da poduzmem da si pomognem. Molim vas za savjet! Unaprijed zahvaljujem!

Pre nedelju dana sam saznala da moj tata vara moju mamu. Da sve bude još gore, vara je sa muškarcem. Oni su 20 godina u braku. Mami nisam rekla, a ni tati da znam (saznala sam preko poruka, e-maila, slika, 100% sam sigurna, imam dosta dokaza). Imam brata od 10 godina, ja imam 20. Ne znam kako i sa kim da pričam? Još ne mogu da poverujem, u šoku sam.

U braku sam tri godine, a od pre osam meseci imam bebu. Problem je sledeći - suprug, slobodno mogu reći, ne izdržava ni mene ni dete. Sve što treba da odradi odlaže, a sada kada sam ja na porodiljskom bar tu finansijsku podršku ni meni ni bebi ne pruža. Kada ga zamolim da mi pozajmi novac - odgovor je: pa mi smo u braku, a ne momak i devojka, pa da ti novac pozajmljujm, a sledeće je i da imam novac odakle mi. Znam da mu plata kasni, ali takođe znam i da para ima - moja plata je jedva dvesta eura, ali je redovna i nedovoljna da svom detetu priuštim neophodno. Vakcine sam sama plaćala. Da li mogu ostvariti pravo na pomoć kao samohrana majka. Bukvalno od pripreme za dolazak bebe kući, pa sve do sada, moj suprug dinara jednog dao nije.

Imam veliki bračni problem koji nikako ne mogu sama da riješim. Išla sam na razgovore kod stručnih lica, ali nijedan mi nije dao pravi odgovor. U stvari, slali su me da posjetim ustanovu za bračno savjetovalište, no kako nje kod nas nema, tako je nisam ni posjetila. Naime, suprug i ja smo se uzeli iz ljubavi. Dobili smo dijete, sina, koji sada ima 15 godina. No, kako smo živjeli sa njegovom sestrom, koja ni dan danas nije udata, nailazili smo na prepreke i teškoće. Ona je uvijek trebala da se pita, da bude glavna. Suprug se odao alkoholu, bio liječen dva puta u ustanovi kod nas i ništa, opet po starom. Drugo dijete ima 13 godina. Naime, kad je muž počeo da pije, gubio je seksualnu želju i totalno je nema već punih 13 godina. Međutim, ja sam probala da razgovaram sa njim, ali ništa, on stalno nešto prevrće, jako se stidi na tu temu da razgovara. Meni više vrijeme izmiče i moram da Vam priznam da sam imala muškarca sa kojim sam stupila u odnos pre nekog vremena i bilo mi je divno. Ja ne radim, podižem djecu, stalno sam u kući i nisam ispunjena. Porodici sam se maksimalno posvetila, ali više ne mogu da izdržim. On apstinira već sedam mjeseci, ali je po svim pitanjima mrtav. Čini mi se da tjera sebe da se malo okrene djeci, ali to je sve na silu. Djeca su sve posmatrala dok su rasla, batine, uvrede, lomljavu i slično. Stariji sin, koji sada ima 15 godina, ponaša se prema meni kao da sam dosadna, pita me šta pričam, kaže da oni znaju sve. Ostavila bih muža, to sam mislila i ranije da uradim, ali me ubija ne ljubav, već sažaljenje prema njemu. Pitam se kome da ga ostavim i sve se bojim šta će ljudi reći? Njegova sestra mi je govorila, između ostalog: "Bliži je meni, nego tebi. Danas si ti žena, sjutra neka druga, a ja sam mu krvno vezana". Žao mi je da ga ostavim jer znam da bi ga ona pojela. Šta da radim?

Ovako, ja sam onkoloski bolesnik i bolestann sam od tumora testisa koji je odstranjen oktobra prosle godine, nakon toga sam primio 4 bep i 2 pei ciklusa hemioterapija nakon cega je usledila operacija, ciscenje ostatka tumora iz retroperitoneuma, i jos 2 terapije nakon operacije. Od kad sam se ja razboleo, porodica je uhaosu, naime tata se mnogo otudjio, ucaurio, gotovo da ne komunicira sa nama, jedino kad ga nesto pitamo, ili kad ga ja zezam, a nekad ni onda. . . Pre nedelju dana smo imali sudar, u kojem je auto pretrpeo manju stetu, ali to je bilo dovoljno da se on ziv pojede. . . Problem je sto sam ja maloletan, imam 17 godina, i mama je samnom bila za vreme terapija, on je ostajao kuci, sam, i za to vreme se jos vise otudjio. . . Posto je vrlo tvrdoglav, da li vredi otici kod nekog psihologa, psihijatra, sta nam je ciniti, zbog te njegove tvrdoglavosti ne znam da li ce biti moguce, recite sta je najbolje, pa cemo pokusat, jer tek sam se izvuukao iz kandzi raka, kad ovi drugi problemi, sad me ovo vise brine nego cela bolest. . . Mozda razgovor izmedju nas? Hvala unapred na odgovoru. . .

Molim Vas da mi napišete da li i gde u Beogradu postoji bračni savetnik u državnim ustanovama? Problem je složen i bojim se da ne bih mogla na pravi način da ga izložim ovde. 

Moj bračni život je u krizi. Ruši se kao kula od karata. Razlog mi je dobro poznat ali ne mogu nikako da ga podjelim sa mužem. Ne mogu da postignem orgazam ni sama ni sa njim. Meni su 38 god, a mužu 42, oboje intelektualci. U braku smo 10 godina, imamo 3 male djece, oboje radimo, solidna primanja. Uvijek sam orgazam glumila, ne da bih skratila odnose, vec da ga ne bih povrijedila. Opšte je poznata stvar da muškarci vjeruju da je ženski vrhunac isključivo njihova zasluga i osjećaju se loše ako ga žena ne doživi. Zato sam ga ja i glumila. Lijepo mi je dok imamo odnose, nije da ne uživam, ali do vrhunca ne dođe. Mora da se pitate zašto sam glumila tolike godine i zašto mi sad to stvara problem? Odgovor neznam ni ja sama, godinama me je to jelo i ne mogu više. Neznam ni kako da mu to kažem. Trebala sam mu još reći na početku, ali sam mislila da će do mog vrhunca nekako doći samo od sebe, kroz odnose. Nisam se samozadovoljavala dok sam bila djevojka, valjda mi je bilo glupo da to radim sama sa sobom. Nisam ni znala da je to tako bitno. Sada kada bih to i htjela, ne bi imala kad i gdje. Uvjek je gužva u kući. Sama skoro nikada nisam. Naši odnosi su sve rjeđi i rjeđi. Nije da ne želim seks, već ne mogu više da se pretvaram. Suprugu je jasno da nešto nije u redu a nezna šta. Nekad je odnose inicirao on, nekad ja, a sad smo u fazi dječijeg durenja. Ne želi da spava sa mnom jer to dugo nisam htjela ja i tako do unedogled. Čini mi se da nam je tako od početka braka. Često mi prebacuje i govori da za mene nema lijeka, da sam nezrela, da sam stigla do dna, da nismo stvoreni jedno za drugo u krevetu, da živimo kao brat i sestra. Njegovo raspoloženje zavisi od toga da li smo imali odnose ili ne. Ja ga zbog toga i ne krivim. Vjerovatno misli da ja seks uopšte ne želim, da ga na neki način kažnjavam, ali nije tako. Ja jednostavno neznam kako da to postignem. Još veći je strah od posljedica kad bi mu rekla. Da li će me ostaviti, naći drugu, mrziti. Ne vjerujem da bi me podržao u psihoterapiji, da li bi išao samnom. Možda bi meni dozvolio. To je teško i izvodljivo, jer najbliži terapeut za takve probleme je 300 km minimum od našeg grada. Ćitajući dosta o tome (knjige, članke, mišljenja psihoterapeuta) i slična iskustva drugih žena su me porazila. Žene su uglavnom ostavljali muževi kao da su poluosobe, nekompletne ličnosti ili zaražene nekom neizlječivom zaraznom bolesti. Pogotovo je to bio slučaj kod žena koje nisu ušle nevine u brak (kao i ja uostalom) . Djevice su na sreću bolje prolazile, jer su njihovi muževi zauzimali stav učitelja i kazanova koji trebaju svemu da ih nauče. Nažalost, čak i većina psihoterapeuta dijeli mišljenje da muževi često i ne žele da se strpljivo sa svojim ženama bave tim problemom, jer problem nije njihov. Kako da ja muža naučim šta treba i pali kad neznam ni ja sama. Probala sam i različite poze, čini mi se sve što obećava sretan vrhunac ali ništa. Problem je izgleda u glavi, a ne toliko u pozama, ali šta vrijedi kad je neznam kako se to prevazilazi. Da sve bude gore, moj muž u krevetu je dosta i sebičan, čini mi se da toga nije ni on svjestan, uvijek traži da radimo ono što on želi. Kad ja nešto predložim, ako mu ne odgovara glatko me odbije ili nevoljno ispuni. Zato i imam strah da od njegove strpljivosti samnom u krevetu nema ništa i da bi brzo odustao. Sa druge strane, po pitanju svega drugog se sa suprugom lijepo slažem i nemamo drugih velikih problema. Volim svog supruga i zato vam se i obraćam, jer ne želim da ga izgubim. Vjerujem, ako se ovako nastavi da je to neizbježno. Žarko želim mišljenje vašeg seksualnog terapeuta šta da radim i koko da prestane ovaj moj košmar.