Atrijalna fibrilacija

Treperenje pretkomora najčešće nastaje kod bolesnika sa ishemijskom bolešću srca, mitralnom manom, tireotoksikozom ( oboljenje štitne žlezde), srčanom insuficijencijom, hipertenzivnom bolešću srca i perikarditisom (zapaljenje srčane kese). Može nastati usled kružnog kretanja nadražaja u pretkomorama ili kada više ektopičnih centara u pretkomorama emituje mnogobrojne impulse.

Fibrilacija pretkomora se manifestuje slikom apsolutne aritmije (nepravilan i ubrzan ritam komorskih kontrakcija). Radi se o velikom broju impulsa od 350-600. U toku AF pretkomore praktično prestaju da pumpaju krv u komore, pumpna funkcija pretkomora izostaje zbog nesinhronizovane kontrakcije muskulature. Međutim, komore će se i dalje dobro puniti jer oko 70% krvi dolazi iz pretkomora pre nego što se one kontrahuju dok same pretkomorske kontrakcije ubacuju u komore oko 30% od ukupne količine krvi koja dospe u njih. U toku AF postoje povoljni uslovi za nastanak trombotičnih masa u levoj pretkomori zbog usporenog toka krvi i "zadržavanja" krvi u ovoj srčanoj šupljini. Smatra se da se trombotične mase u levoj pretkomori mogu formirati vec nakon 48 sati od nastanka AF. Bez obzira na navedene poremećaje do kojih dovodi AF, efikasnost srca kao pumpe je smanjena samo za 25 do 30% zbog čega ovaj poremećaj ritma kod pacijenata može trajati i godinama a da ne uzrokuje značajnu srčanu slabost. Međutim, kod pacijenata sa opstruktivnim kardiomiopatijama i koronarnom bolešcu AF brzo pogoršava hemodinamske uslove i dovodi do nastanka srčane slabosti.

Kod akutno nastale atrijalne fibrilacije daje se digitalis intravenski. Digitalis se može kombinovati sa  beta blokatorima i verapamilom. Kod bolesnika sa hroničnom atrijalnom fibrilacijom  i dilatacijom srčanih šupljina neophodna je antikoagulantna terapija radi prevencije tromboembolijskih komplikacija.