Da li je kombinovanje više lekova istovremeno baš uvek opravdano?

Ovakva farmakoterapijska praksa zahteva dobro poznavanje međusobnog uticaja jednog leka na druge i eventualne promene njihovih farmakoloških dejstava. Situacija se dodatno komplikuje kod pacijenata, naročito onih u bolničkim uslovima, koji koriste i više od 10 lekova istovremeno. Mogućnost međusobnih uticaja i promena njihovih dejstva je tada nesrazmerno veća i za nas skoro potpuno nepredvidljiva.

Promena farmakološkog dejstva jednog leka pod uticajem drugog, primenjenog istovremeno, označava se farmakološkim terminom interakcija, a sposobnost jednog leka da do nje dovede, potencijalom interakcije

Lekar, praktičar, tako, ima jedan, ne mali problem, da od specifične kombinacije lekova iskoristi moguće povoljne efekte a da, istovremeno, izbegne neželjene, štetne, posledice. Ovo je moguće samo uz dobro poznavanje farmakoloških osobina primenjenih lekova i posedovanje osnovnih, principijelnih, znanja o interakcijama lekova. Nije, naravno, moguće detaljno poznavati sve interakcije koje se mogu javiti u toku primene dva, a naročito više lekova istovremeno.

Frekvencija javljanja značajnih, korisnih, ali i štetnih, neželjenih interakcija lekova je skoro potpuno nepoznata. Mnoge interakcije, koje su registrovane in vitro ili u toku eksperimentalnih, prekliničkih, istraživanja se, recimo, uopšte ne javljaju u toku kliničke primene tih lekova. Grube analize pokazuju da se interakcije javljaju svega u nekoliko procenata slučajeva kada pacijenti uzimaju mali broj lekova, ali da stopa direktno proporcionalno raste sa brojem primenjenih lekova. Problem time postaje izrazito značajan kod hospitalizovanih pacijenata za koje se smatra da, u proseku, uzimaju najmanje 6 lekova istovremeno.

Predviđanje i prepoznavanje najčešćih interakcija zahteva detalno i široko znanje o farmakološkim osobinama lekova koje propisujemo i efektima primenjenih kombinacija

Ponekad je, relativno teško, da se simptomi neželjenih interakcija odvoje od simptoma same bolesti, naročito kada se primenjuje više lekova istovremeno. Primena automatizovanih monitoringa preskripcije, kako u bolnicama, tako i u vanbolničkim institucijama može u značajnoj meri smanjiti potrebu da sami lekari praktičari prate potencijalne interakcije lekova. Poznavanje najčešćih mehanizama interakcija, je međutim, jedini pravi put kojim kliničari treba da idu u cilju smanjenja mogućih štetnih efekata primene lekova. U toku planiranja terapijskih protokola moraju da se primene i znanja o bazičnim principima nastanka interakcija, pa se sa te strane stalna edukacija smatra poželjnom ili čak neophodnom.

Lekovi međusobno mogu menjati dejstva pre nego što se aplikuju, in vitro (u istoj brizgalici ili boci za infuziju), u toku farmakokinetičkih procesa, resorbcije, distribucije, biotransformacije i eliminacije, kao i u toku farakodinamskog ispoljavanja dejstva. Najveći potencijal interakcija imaju lekovi male terapijske širine ili jako toksični lekovi, pa u toku njihove primena sa drugim lekovima moramo biti posebno obazrivi. Posebna pažnja se mora obratiti i kod starijih pacijenata sa hroničnim bolestim kod kojih se očekuje drugačije reagovanje na terapiju.