Koje su žene fatalne

Fenomen, " fatalne žene"i "neodoljivog"muškarca je, u stvari, posledica nekoliko činjenica, u koje spadaju izraz lica, ponašanje, govor i držanje tela. Ali, za postizanje pravog utiska važno je da u tim trenucima žena ili muškarac nemaju nikakvu vidijivu nameru. Naravno, za muškarca je interesantnija ženska fatalnost od analize sopstvene neodoljivosti.
 
Žena izgleda fatalno kada iz nje nešto zrači, a da pri tome nije sasvim jasno šta je to. To što muškom posmatraču nije jasno, nije ni ženi baš nadohvat ruke, i ona to stanje ne može da kontroliše.

"Fatalnost" je, u stvari, mnogo fatalnija nego što se i muškarcima i ženama čini, jer ona odražava stanje retke sposobnosti da se emocionalna memorija drži mirnijom nego kod "nefatalnih" ljudi. Najpre, žena nije fatalna dok je sama, već sarno kada je okružena muškarcima. Retka aktivacija emocionalnih zapisa prošlosti daje taj poželjan atribut.

To se dešava samo u momentima kada joj se na licu ocrtavaju neodređene, često nesvesne memorije koje nisu u vezi s muškarcem s kojim ona razgovara ili je u nekom drugom odnosu. Važno je, takođe, da njene misli u tom času nisu nikome upućene, da nema fiksiranu emocionalnu nameru.

Žena je, isto tako, fatalna kada izgleda da je ničija, a najfatalnija je kada je u društvu muškarca koji je umislio da je njegova, a ona to nije.
 
S druge strane, ženska neodoljivost dolazi i od lažnih utisaka koje muškarci u okolini stiču i neosnovano im se čini da njihove šanse potiču bukvalno od ženske blizine, izgleda i ponašanja. Realno gledajući, u tim momentima žena je emocionalno daleko od "razuzdane gomile" i zainteresovanog muškog pojedinca. Ako se dogodi da se približi posmatračima u bilo kom smislu, njena fatalnost se smanjuje, a neodoljivost kao posledični teret prebacuje se na izabranog partnera - da bi se uskoro otela i od njega, ukoliko on ne zna kako da zadrži fatalnu ženu.

Muškarce i žene uvek privlači nenamešten, spontan izraz lica partnera, što se lako postiže razmišjlanjem i učestvovanjem u sadašnjosti, bez prizivanja prošlih memorija i bez ikakvog planiranja budućnosti u tom trenu. Žena je u stanju da odmah oseti muški plan koji mu i pada na pamet; zbog toga on mora da se suzdrži od bilo kakve pomisli da planira kad je sa njom. Naime, kod većine muškaraca to se jasno vidi na licu.

Planiranje mora majstorski da se prikrije ili odloži, jer se na licu muškarca lako uočavaju emotivne tendencije. Žena je odličan tumač emocionalno obojenih muških namera, a svaki muškarac koji to isto može da uoči na ženi u ubedljivoj je prednosti nad takmacima.
 
Ako hoćete da vidite pravo ženino lice, to se najbolje postiže u prilikama kada je izolovana iz stalne sredine i kada je na određeno vreme odvojena od konkurentkinja (odmori, mirovanja, askeza). Izraz lica i emocije koje se očitavaju na licu izolovane žene najsličnije su njenom iskonskom izgledu.
 
Prave "veštice" među ženama odlikuju se upotrebom znanja koje druge kod sebe ne prepoznaju, iako ga imaju. Ta vrsta znanja je u biti primitivna i elementarna, ali utoliko je efikasnija kod drugih žena, a naročito kod prijemčivih muškaraca. S muškog stanovišta, ,"veštica" je jednostavnija za rukovanje, iako je bije glas da je posebna, što dolazi od mišljenja većine žena da je ona opasnija.
 
Da bi žena došla do nepoznatog znanja o sebi (znanje koje potencijalno može da je privremeno napravi "vešticom"), potrebno je da prođu, najmanje, dan i noć.

Otkad je žena shvatila čaroliju ogledanja, počeo je biološki proces bitnih promena.
 
Ogledalo je jedno od stubova ženske moći. Pre nego što se anonimni pronalazač dosetio da površinu stakla premaže srebrnim rastvorom, pra-ženama je bila dovoljna i ravna površina u nekom sudu ili prirodnoj vodi. Otkada je shvatila čaroliju ogledanja, počeo je biološki proces bitnih promena, jer u tom momentu mozak pra-žene nije bio spreman da shvati ozbiljnost posledica koje će stalno proveravanje izgleda doneti.
 
Dakle, ogledalo je preko noći pretvorilo ženu u drugo biće, jer su postojali svi sistemi u mozgu, osim onog koji bi joj neprestano ulivao neophodno samopoštovanje. Odjednom je stvoren neodoljiv čarobni štapić koji joj je stalno dolivao snagu, vešto skrivajući drugu stranu ogledanja - iluziju. Iluzija je, inače, za našu vrstu vrlo korisno moždano postignuće. Žena je pojavom ogledala iskoračila napred, posredno zadavši nove zadatke muškarcu.

Pre pronalaska ogledala, muškarac je znao kako žena izgleda zato što je mogao da je vidi, ali ona nije znala šta on to vidi i zbog čega mu se sviđa ili ne sviđa. Kada je taj uzrok bio otklonjen, došao je prelomni trenutak kada je iluzija, njen važan pokretač, dobila večiti značaj. Iluzija je počela da produkuje razna uverenja. Najpre je žena, zavisno od svojeg stasa, mogla da uobrazi da je lepa ili da, i pored nesumnjive lepote, misli da nije dovoljno lepa.
 
Ostale žene videle su kako izgleda suparnica, ali nisu mogle da je uporede sa svojim izgledom, pa su bile nesigurne. To je pogodovalo ranom muškarcu koji je, u opštem metežu zbog ženskog izgleda, imao dobru priliku za muško delovanje. Današnji muškarac treba da poznaje uzroke neodoljive ženske privrženosti ogledalu, a to može da razjasni ženske postupke koji su mu važni.
 
Da vidimo šta se još dogodilo sa ustoličavanjem jednostavnog optičkog pomagala - ogledala, čiji su potonji naslednici, kamere svih vrsta, tako omiljeni kod žena. Žensku privrženost kameri najbolje potkrepljuje činjenica da je devet desetina televizijskih voditelja - ženskog pola.
 
Kako mozak, jednostavno, nije predvideo mehanizam da gleda samog sebe ili da gleda izraz i izgled lica koji on kontroliše, namera prirode, u tom smislu, ostaje nam nepoznata. Da je priroda htela da sebe stalno gledamo i da je za to bilo preke potrebe, ona bi nam sama ugradila nekakva ogledala, a budućnost će pokazati da li će televizijske kamere izmeniti svet do presudnih granica, kada će rezultat ukupnog dejstva na ljudsku materiju postati biološki opasan.

Žena se ogleda kada god to može

Najpre, svako kupatilo ima ogledalo u kojem se ona zagleda od ranog jutra. Međutim, potvrdu za svoj izgled ona traži celog dana. Da li je to izlog pored kojeg prolazi ili stakiena fasada neke zgrade, svejedno je. Ako negde mora da sedne ili nešto da sačeka, tu je džepna kopija omiljenog ogledala.
 
Vrhunac vizuelne kontrole svog lica, uz neprestano ponavijano potvrđivanja iluzije da je lepša od drugih, vidi se kod žena u vožnji. Kada je neko drugi vozi, ona, naravno, ima ogledalo skriveno iza suncobrana u kabini automobila; ako sama upravija, stalno pogleđuje u unutranšji retrovizor, što čini tri četvrtine žena - vozača.
 
Ne razumem proizvodače automobila i njihovo slabo poznavanje žena. Morali bi serijski da ugrađuju dva unutrašnja retrovizora, od kojih bi jedan (po mogućstvu veći) bio ženski, a drugi, bi, eto, služio da ona povremeno baci pogled koji joj dolazi otpozadi.

Većinu savršeno ne zanima naročito onaj glavni i one ga često neće videti - ne zato što ne mogu, već zato što neće. Takve naprave (endoskopi) koje zaviruju u prirodne otvore na telu, a savremena medicina ih je dočekala kao božji dar, nisu predmet interesovanja žene. Unutrašnjost njenog tela je ne zanima. lako je muškarac zainteresovan baš za unutrašnje delove određenog ženskog područja, ženi na pamet ne pada da to proverava.
 
To potvrduje da je žena, iako fizički opipijiva i stvarna, programirana tako da za muškarca ostane imaginarna i duboka tajna, pokazujući mu se kao lepa površinska predstava dostupna za njegova čula.