Odeljci knjiga

Virusi su mali infektivni agensi koji se sastoje od nukleinskih kiselina (RNK ili DNK) obmotanih proteinskim omotačem ili kapsidom. Virus živi isljučivo kao parazit: nema svoj metabolizam ali zato koristi metabolizam domaćima za sintezu i sklapanje svojih replikacija.

Gljivične infekcije, odnosno mikoze, mogu se podeliti na površinske gljivične infekcije i sistemske gljivične infekcije (infekcije unutrašnjih organa i sistema). Najčešća sistemska gljivična infekcija je kandidijaza, a mnogo teže su kriptokokni meningitis ili endokarditis, plućna aspergiloza i rinocerebralna mukormikoza. Iako svaki čovek može da podlegne gljivičnoj infekciji, neki ljudi su u većem riziku. Stariji bolesnici, dijabetičari, trudnice i bolesnici sa opekotinama skloniji su gljivičnim infekcijama, posebno razvoju kandidijaze.

Fluorohinoloni su grupa antibiotika širokog spektra dejstva: ciprofloksacin, levofloksacin, ofloksacin, norfloksacin, akrosoksacin i pefloksacin; i užeg spektra dejstva, koji se koriste za terapiju urinarnih infekcija: cinoksacin i nalidiksinska kiselina.

Sulfonamidi su sintetski antimikrobiotici koji deluju bakteriostatski, inhibiraju sintezu folne kiseline, kao i sintezu nukleotida. Primeri za sulfonamide u kliničkoj praksi su sulfadiazin, sulfadimidin, sulfametoksazol, sulfametopirazin, sulfasalazin i sulfametoksazol (zajedno sa trimetoprimom čine kotrimoksazol).

Glikopeptidne antibiotike nazivamo i rezervni antibiotici - njihova se primena maksimalno odlaže jer na njih uglavnom nema rezistencije. Glikopeptidni antibiotici inhibiraju sintezu muraminske kiseline važnog sastojka zida većine bakterija i time ih uništavaju. Deluju i na aerobne i na anaerobne bakterije.

Makrolidi inhibiraju sintezu proteina bakterije delujući na translokaciju. Termin makrolid se odnosi na strukturu – višečlani laktonski prsten za koji su vezani jedan ili više deoksi šećera. Njihovo dejstvo može biti baktericidno ili bakteriostatsko, što zavisi od koncentracije leka i tipa mikroorganizama.

Cefalosporini su beta-laktamski antibiotici slični penicilinu. Cefalosporini N i C, hemijski srodni penicilinima, i cefalosporini C, steroidni antibiotici slični fuzidinskoj kiselini, prvi put su izolovani iz Cephalosporinum fungus. Osnovna struktura cefalosporina je 7-aminocefalosporanska kiselina (7-ACA) koja se sastoji od beta-laktamskog prstena i dihidrotiazinskog prstena. Polusintetski cefalosporini širokog dejstva proizvedeni su dodatkom razlitih bočnih lanaca na cefalosporinsko jezgro.

Penicilini su antibiotici koji se dobijaju iz filtrata kulture plesni Penicillium notatum i Penicillium chrysogenum. Hemijska osnova svih penicilina jeste 6-aminopenicilanska kiselina. Menjanjem supstituenta na aminogrupi dobijamo sve ostale peniciline.

Kalcitonin je hormon koji luče posebne parafolikularne, C ćelije tireoidne žlezde. Glavno mesto delovanja kalcitonina je kost: on inhibira koštanu resorpciju vezivanjem za specifične receptore na osteoklastima, što inhibira njihovu aktivnost. U bubrezima on smanjuje reapsorpciju kako kalcijuma, tako i fosfata u proksimalnim tubulima. Njegov zbirni efekat je da smanjuje koncentraciju kalcijuma u plazmi. Sekrecija mu je uglavnom pod uticajem koncentracije kalcijuma u plazmi.

Glukagon je polipeptid od 21 aminokiseline, u vidu jednog lanca. Sintetiše se uglavnom u A-ćelijama ostrvaca pankreasa, ali takođe i u gornjem delu gastrointestinalnog trakta. Jedan od glavnih fizioloških stimulusa za sekreciju glukagona je koncentracija aminokiselina u plazmi, posebno L-arginina. Porast sekrecije glukagona prati unošenje obroka sa puno proteina, ali u poređenju sa insulinom, koncentracija glukagona malo varira u toku dana.