Terapija dečije paralize

Terapije prvog izvora za cerebralnu paralizu su: medikacija, fizikalna terapija i hirurgija. Cilj terapije cerebralne paralize jeste kupiranje simptoma, smanjenje bola i postizanje maksimalne nezavisnosti pacijenta od tuđe nege. Ona mora biti individualizovana prema potrebama svakog pacijenta i načelno zavisi od:

• Propratnih stanja;
• Nivoa invalidnosti;
• Nivoa mišićnih tegoba;
• Tipa cerebralne paralize (spastična, atetonična, ataksična, hipotonična, mešana).

Šta treba razmotriti pre počinjanja terapije?

Terapija cerebralne paralize nije usmerena samo na fizičko stanje pacijenta, nego i na njegov socijalni i emotivni aspekt života. Bitno je da se pacijenti i njihovi roditelji sažive sa bolešću i neophodno je razmatrati njihova osećanja kako prilikom prvog pregleda, tako i tokom celog terapijskog puta. Neki terapijski modaliteti mogu biti stresni i neprijatni za dete i ponekad nisu u njegovom najboljem interesu. Neophodno je da detetov lekar aktivno razgovara sa roditeljima i da zajedno odlučuju šta je to za pacijenta najbolje.

Osim ovoga, treba uvek imati u vidu i finansijsko stanje roditelja, jer neki modaliteti lečenja mogu da nadmaše trenutne mogućnosti staratelja pacijenta. Procenjuje se da u SAD celokupno životno lečenje dece sa cerebralnom paralizom košta oko milion dolara. 

Terapeuti i lekari specijalisti koji učestvuju u terapiji dece sa cerebralnom paralizom:

• Defektolog;
• Pedijatar;
• Neurolog;
• Radni terapeut;
• Oftalmolog;
• Otorinolaringolog;
• Fizijatar;
• Fizioterapeut;
• Hirurg.

Fizikalna terapija dece sa cerebralnom paralizom

Fizikalna terapija obično počinje u ranom detinjstvu deteta i primarni fokus joj je na sticanju motoričke nezavisnosti i složenih mišićnih funkcija. Tip fizikalne terapije načelno zavisi od vrste cerebralne paralize koju dete ima. Fizikalna terapija poboljšava: balans, fleksibilnost, mobilnost, posturu tela, motornu mišićnu snagu. Njen cilj se ogleda u sprečavanju dugoročnih problema koje nosi cerebralna paraliza: skolioza, kontrakture, atonija. 

Kada dete krene na terapiju, fizioterapeut prvo procenjuje motorne veštine, snagu i opštu mobilnost deteta kako bi odredio najbolji terapijski put i sklopio plan terapije. 

U cilju boljeg napretka deteta, u fizikalnoj terapiji se koriste još i ortoze poput spilntova, proteza za kičmu, itd. 

Radna terapija

Radna terapija ima za cilj da dete stekne što veću nezavisnost u svakodnevnom životu. Neke od veština koje se stiču radnom terapijom su: češljanje, pranje zuba, zakopšavanje cibzara, otvaranje tegli, hvatanje malih stvari, korišćenje makaza, pisanje...

Terapija govora

Deca sa cerebralnom paralizom neretko imaju i oštečen govor. Uloga logopeda u terapiji ovakve dece jeste u tome da potpomogne pravilan razvoj govora i da detetu omogći samostalno izražavanje kroz govorni jezik. Osim toga, terapija govora može imati pozitivne efekte u jačanju mišića usta i sledstvenoj pravilnoj ishrani deteta (pravilno žvakanje, gutanje...).

Alternativni vidovi lečenja dece sa cerebralnom paralizom

U alternativne vidove lečenja spadaju:

• Akupunktura;
• Hipoterapija (terapija konjima);
• Hidroterapija;
• Terapija muzikom.

Lekovi u terapiji cerebralne paralize

Lekovi u lečenju ovakve bolesti propisuju se da kupiraju simptome i olakšaju svakodnevni život deteta, ali i da spreče potencijalne komplikacije bolesti. Medikamentozna terapija treba da bude individualizovana i redovno kontrolisana od strane nadležnog lekara. 

Najlešći lekovi koji se koriste su:

• Lekovi za reflkus želudačne kiseline;
• Lekovi protiv inkontinencije;
• Lekovi za spazam i druge motoričke probleme;
• Antiepileptici;
• Antibiotici;
• Antiastmatici.

Najčešće bolesti i pridružena stanja cerebralnoj paralizi

Najčešće bolesti i stanja koje prate cerebralnu paralizu su: 

• Epilepsija: čak do 40% dece sa cerebralnom paralizom ima neku formu epilepsije. Epi napadi variraju u formi, trajanju i snazi;
• Intelektualne smetnje: preko 50% dece sa cerebralnom paralizom ima neku vrstu mentalne zaostalosti. Terapija ovakvih stanja je teška i podrazumeva kombinaciju medikamentozne terapije i kognitivno-bihejvioralne terpaije;
• Hidrocefalus: predstavlja povišen pritisak likvora u lobanji. Javlja se u 2 na 1000 dece. Terapija podrazumeva kreiranje šanta između lobanje i npr. želuca, kuda tečnost može da se drenira;
• Gastrointestinalne bolesti: nastaju najčešće kao posledica poremećenog žvakanja i gutanja. Osim toga, refluks želudačne kiseline je dosta čest u ovakve dece i može da dovede do daljih komplikacija kao što su pneumonija i ezofagitis. Refluks želudačne kiseline se uspešno leči lekovima; 
• Urinarne infekcije: nastaju najčešće usled otežane kontrle bešike i debelog creva, a ponekad i usled povećane potrebe za kateterizacijom. Prevencija ovakvog stanja je na prvom mestu i imperativ roditeljima i ona se ogleda u čestim promenama pelena i redovnom higijenom anogenitalne regije. Ako i pored toga dođe, do nastanka urinarne infekcije, antibiotska terapija je često uspešno rešenje;
• Problemi sa vidom/sluhom: terapija ovih stanja podrazumeva razne proteze u vidu slušnih aparata, kohlearnih implantata, naočara, itd. Osim toga, hirurgija oka ili uha može doći u obzir;
• Zubni problemi: deca sa atetoničnim tipom cerebralne paralize često imaju zubne probleme usled nemogućnosti kontrole mišića usta, što dovodi do nastanka malokluzije zuba, karijesa, defekata gleđi, itd. Oralni hirurzi i ortodonti imaju veliku ulogu u kontroli ovakvih stanja.