Pomaže bog!
Nakon 18 godina braka posle jedne glupe situacije supruga je otišla iz naše zajedničke kuće. Naime pre 2.5 meseca otišla je da poseti majku koja živi u drugom gradu. Pošto mi je to samo saopštila bez ikakvog dogovora rekao sam joj da ne mora ni da se vraća. Pošto se nije javljala 2 dana ja sam kada sam čuo da dolazi u kuću iz inata zaključao vrata. Ja i pored njene lupnjave nisam otvorio. Misleći da se malo opameti. Kada sam malo kasnije otvorio nje nije bilo. Pozvao sam je na telefon i ona mi je plačnim glasom odgovorila da je u bratovljevom stanu. Bio sam van sebe. Posle 2 dana sm sa teškom mukom uspeo da je privolim da se vrati ali je ona otišavši sutra na posao odlučila da sa više ne vraća kući. Rekla mi je da je nešto guši u srcu i da ne može da se vrati. Posle toga mi je rekla da me više ne voli i da ne može da živi sa mnom. Mi se svakodnevno čujemo telefonom a skoro isto toliko i viđamo. Ona ne želi da me pusti da uđem u njen-bratovljev stan. Naši sinovi žive na relaciji između moje kuće i njenog stana. Moram da kažem da su naši odnosi od ranije bili opterećeni čestim svađama koje su se u poslednje vreme proredile jer sam ja uvideo da tako više ne ide. Ona radi jedan težak i odgovoran posao i tako da je često odsutna od kuće i radi prekovremeno i svaki dan. Ja sam se zbog toga osećao zapostavljen što sam smatrao i za decu. Ona je to pokušavala da nadoknadi kupovinom skupih stvari i igračaka. Čak su i naši intimni odnosi postali retki. Počela je jednostavno da me izbegava. Ja sam još od ranije počeo da biva sumnjičav u pogledu njene vernosti a sve zbog jednog događaja koji se zbio na moje oči. Ona je 3 meseca ćutala o tome a ja sam očekivao njeno objašnjenje. Kada sam je na kraju ja upita o tome rekla mi je da je shvatila da je pogrešila i da ne zna zbog čega je to uradila. Kasnije sam doživeo još neke situacije vezane za istu osobu što je još više potkrepilo moje sumnje. Ona je govorila da je sve to bez osnova. Posle toga sam joj svaki put kada bi se kući kasno vratila ili bila neraspoložena za ljubav to prebacivao. Od pre godinu dana ona počinje u šali da mi govori da želi da se razvedemo. Ja to nisam ozbiljnije shvatao. Početkom sam našao u njenoj torbi tužbu za razvod, to me šokiralo. Ništa mi nije o tome govorila. Svađe su se izgubile ali su se odnosi zahladili sve dok ja nisam shvatio da to ničemu dobrom ne vodi ali se nažalosti desilo ono što sam na početku opisao. Meni je bez nje teško i iskreno je volim. To joj u svakodnevnom kontaktu saopštavam ali mi ona ne veruje. Upao sam u tešku depresiju slabo jedem čak sam i kolabrirao. Jedino što me drži je vera u boga. Išli smo na mnoga mesta za pomoć. Ona kaže da sve to čini da meni pomogne. Pristaje da se viđa samnom i da razgovara ali svaki pomen o povratku izaziva lavinu optužbi i nezadovoljstva na moj račun. Deca kažu da treba da bude kako ona odluči. Ja je iskreno volim i ne bih želeo da rušimo porodicu. Trenutno je zamrzla odluku o razvodu. Želi da ide na more sa decom i rođacima pa će onda odlučiti. Meni ne dozvoljava da idem sa njima i ako sam rekao da bih Žarko želeo da pokušamo da popravimo naše odnose. Molim za savet šta da činim dalje, ne želim da naš brod potone.
Hvala!

Molim Vas da mi preporučite nekog dobrog bračnog savetnika u Nišu. I ja i suprug smo vojni osiguranici tako da bismo želeli da obavimo to privatno.

Imam 22 godine i živim s roditeljima. Moje pitanje je kako da kažem ocu da mi fali podrške i makar malo ljubavi. Za praznike se rukujemo, a nije me zagrlio nikada, poljubio možda prije 2-3 godine isto za neki praznik, ali poljubac u vazduh. Imam brata i sestru, mlađi su oboje, ali sada ne shvataju koliko će se to odraziti poslije. Kad kažem da mi nije potreban novac da bih bila sretna, kaže, šuti. Mama je isto tako, vjerovatno poprimila od njega ponašanje, a još je bila siroče kao mala, pa nju puno ne krivim. Nekako mi u svemu tome fali ljubavi. Sad sam pronašla momka, ne smijem im reći jer bi mi zabranili. Iako sam jako uzorno dijete, imam izlaz do 23h, treća sam godina fakulteta, kako da im kažem, da sam porasla (s jedne strane da bi mi dopustili da gradim svoj život) i/ili da mi pruže nešto što bi mi ispunilo prazninu. Kako sam u vezi nešto više od godinu dana, prije toga nisam nikada imala ništa ozbiljno jer su se potrudili to raskrinkati, shvatila sam kako je lijep osjećaj kada te neko voli. Kako da im kažem da mi to fali s njihove strane? I da nijedan novac ne može kupiti ljubav? Pokušavala sam riječima da "zlatna riječ gvozdena vrata otvara", no prošlo je nezapaženo. Voljela bih da upoznaju mog momka, ali se plašim da će mi to pokvariti. Pristalica sam toga da treba poštovati roditelje, ali možete li mi reći mjeru? 

Javljam vam se jer ne znam kome bih. Moja mama je pre 14 dana operisala tumor na mozgu. Nakon 7 dana izašla je iz bolnice i brat i ja činimo sve da je vratimo u funkciju. U suštini dobro je. Biće zračenje ali to je čini se mali problem, veći problem zadaje nam otac ovih dana. Ne znam zaista šta da radim i kome da se obratim. Tako jadnu i izmučenu on pokušava da je u krevetu aktivira kako ona kaže i ona zbog toga već dve noći ne može mirno da spava. Kako ja kao kći da mu skrenem pažnju na problem, kako da mu objasnim da to ne ide, bar za sada a ona mi se žali i očekuje od mene da to rešim. On ima 72 godine, mama ima 63 godine. Zaista željno očekujem odgovor na ovo moje pitanje. Kome da se obratim ili da stupim u otvoren razgovor. Verujte sve se to desilo u zadnjih 20 dana i ja sam na ivici da puknem.
S poštovanjem

Živim u braku 40 godina sa mužem koji ne želi nikakav razgovor, samo ćuti, i gleda TV. Kada pokušam da razgovaramo, ne sluša me, svaka moja reč ga vređa. Dok sam radila i dok su deca bila sa nama, lakše mi je bilo, sada smo u takvoj situaciji da se samo svađamo i to zbog sitnica, netrpeljivost je kulmirila, jednostavno, više se ne podnosimo. Šta da radim?

Poštovani,

u braku sam već pet godina imam sina 3,5 god. Muž mi je periodični alkoholičar neprihvata nikakvo lečenje ima 30 god. Što je tragično. Psihički me ubija jer sve što zaradi potroši kada je pijan traži od mene da mu stvorim novac kako znam i umem razmišljam već duže vreme da ga ostavim ali malo kao krene na bolje i tako sa nekom nadom da ce biti bolje mučim samu sebe. Kada je trezan on je nervozan što je potrošio hoće da nadoknadi pa opet isto. Preti mi kada je pijan jednom sam mu otela bukvalno nož hteo je da me ubije, izbacivao me je iz stana ne zanima ga ni dete ni ja kada popije niti da li dete uopšte ima sve što treba da li je plaćen stan i krivi mene za sve što se dešava ja trošim novac koji on zarađuje što nije istina jer i ja solidno zarađujem varao me je i sada me ponižava psuje vređa bez ikakvog razloga i traži razlog da pije ode od kuće ne javlja se po par dana dođe praznih džepova traži od mene da mu kupujem alkohol nisam više pametna šta da radim život ovakav  nevodi ničemu pokušavala sam na x načina i da ga ucenjujem i lepo i ružno i ne vredi par dana je kako treba a onda sve pada u vodu. Nisam pametna šta da uradim pre ili kasnije mi ćemo se razvesti jer očigledno da se nikada neće promeniti a siguran je da ga ja neću nikada ostaviti, ne znam šta da radim ako možete na osnovu ovoga što sam vam napisala da mi pomognete nekim savetom

Unapred hvala.

Poštovani!

U braku sam 10 mjeseci. Najčešći razlozi za svađu sa mojim mužem, od samog početka izbijali su zbog njegovog upornog pritiskanja da kuća mora biti savršeno čista u svakom trenutku. On nije perfekcionista niti neka čistunica pa da bi to bilo logično, već naprotiv, tako da mi nije jasno zašto mene toliko pritiska. Naši prijatelji uvijek hvale naš enterijer i to kako su dočekani. Ja sam u radnom odnosu i stižem skuhati, očistiti, popeglati, iako su to vanljudski napori da bi sve uvijek bilo savršeno uredno. Sigurna sam da kad dođe još i beba da ću tad još manje imati vremena za ovakav tempo, pa će nam to stvarati još veće probleme. Provokacije su tipa: "Kad si mislila očistiti ovo ili ono"? Bez obzira koliko je to bezvezna stvar. Uvijek nađe neku glupost zbog koje će mi prigovoriti, a to je ponižavajuće i strašno me vrijeđa, jer se ja slomih od kućnih poslova. Zabrinjavajuće mi je to njegovo ponašanje, pomalo bolesno. Do sada sam se trudila i objašnjavala, ali posljednji put sam rekla da je "bolestan" i da ga ne mogu više slušati, da ću otići, jer njemu treba služavka, a ne žena koja će se slomiti od posla na radnom mjestu i kući i opet neće valjati. Želudac me boli od tih prepirki, pomozite mi sa nekim prijedlogom kako da ga učinim svjesnim moga truda

Unaprijed hvala

Udata sam imam supruga koji je stariji od mene 10 godina, u braku smo 8 godina imamo dete. Udala sam se za njega jer ga volim ali suprug se toliko loše ponaša prema meni da je to strašno. Stalno me psuje, vređa rečima koje su mi toliko bolne da sam ja počela da mrzim sebe, da ponižavam sebe i da mislim da sam najgora, najgluplja. Stigli smo da faze kad on meni kaže da sam ja neuračunljiva i da treba da idem kod psihijatra. Pristala sam i na to da bi njemu bilo lakše. Međutim ništa se ne menja.

Šta dalje?