Dr Dragana Krasić

Kako se leči paranoični poremećaj i kako se treba ophoditi prema osobi joja ima ovu bolest?

Dobar dan, imam jedno pitanje.
Utvrđena mi je dijagnoza F32 tj. depresija i pila sam Zoloft i Lorazepam. Pošto mi Zoloft nije odgovarao doktor mi je prepisao Trittico ( trazodon) ali ja sam pročitala informaciju da on može dovesti do gojaznosti. Možete mi reći da li je to tačno i na koji tačno način on izaziva takvu reakciju organizma.
Hvala

Poštovana,
Moj suprug (1978. godište) oseća strah od smrti. To se ispoljava kroz napade panike u vidu povišenog pritiska, ubrzanog rada srca, nervoze i navodne nesvestice. Plaši se da mu ne pozli na javnom mestu ili kod kuće kad ostane sam i tako bude bespomoćan. Svi lekarski nalazi su uredni, tako da nema fizioloških opravdanja za ovakvo stanje. Kome da se obratim, pomozite!
S poštovanjem, zabrinuta supruga.

Poštovana doktorko,
Molim Vas za odgovor, da li hipnoterapija u kombinaciji sa medikamentima i psihoterapijiom može pomoći u lečenju anksioznosti i povraćaju samopouzdanja? Da li je ova metoda opasna? Nedavno sam čuo za jednog profesora u Nišu koji se navodno profesionalno bavi hipnozom, da li je po Vašem mišljenju reč o Sarlatanu ili osobi koja može da pomogne?
Unapred hvala!

Poštovana,
Ovako, imam 14 godina, živim u centru Beograda. Pre dve godine, kada sam imala 12 počela sam da vrtim kosu, a onda sam počela da je vezujem u čvoriće i da je kidam. Posle nekog vremena imala sam par pečata na glavi, gde nije bilo kose, i to je počelo da se primećuje. Ali nikome nisam priznavala da ja to radim, već da sama opada, onda je moja majka primetila, i odlučila da me odvede kod doktora. Kada me je pitao zašto to radim nisam mogla pred majkom da kažem. Ali onda sam vremenom prestala. Kosa je ponovo porasla. To je bilo jer sam bila nogo nervozna zbog jednog dečka u kog sam bila zaljubljena 3 godine. I kada je to prošlo, opet sam se zaljubila, i usput sam saznala da moj otac vara majku, da mi brat od tetke ima neizlečivu bolest, deda mi je bio u bolnici, a moji roditelji se prema meni ne ponašaju kao prema ćerki, nego kao da im nije stalo. Onda sam i počela da popuštam u učenju. I nikog nije bilo da mi pomogne. Onda sam počela da dobijam napade plakanja, skoro svako veče bih plakala, bila bi tužna, umorna, spavala bih ceo dan. Da se samopovređujem po rukama, i razmišljala da izvršim samoubistvo. Jednom sam to htela da pokušam ali me je prijateljica zaustavila. I opet sam počela da radim to sa kosom. A podršku roditelja zaista nemam, jer mi je otac jednom prilikom rekao,  samo nastavi tako i završićeš u ludari. Sve me to pogađa. Čak i to što su me neki prijatelji zbog toga takoreći ogovarali i svašta pričali. Ne znam šta da radim. Na roditelje ne mogu da računam. Ovo je sve ukratko, želela bih ako bi mogli da mi kažete gde da odem i sa kim da razgovaram, ali da moji roditelji možda ne saznaju. Ali da nije izvan Beograda.
Hvala unapred

Poštovana,
Moje 10-togodišnje dete leči se od epilepsije već 4 godine. U poslednje vreme napadi su učestali, lekar menja terapiju, nadam se boljem. Problem je sada u meni. Veoma teško psihički podnosim bolest deteta, živim u stalnom strahu, posebno noću kada se napadi inače javljaju, što mi sve više narušava kvalitet života i lično zdravlje. Da li bi mi pomogla neka vrsta psihijatrijske terapije, lekovi, razgovor. Znam da moram da budem jaka, ali su strah i panika posle završetka napada i u stalnom očekivanju narednog napada jači.
Hvala unapred.

Poštovana,
Učesnik sam ranih operacija 98 i 99 na Kosovu i Metohiji. S obzirom na posao koji sam obavljao, pored izloženosti neprijateljskoj vatri, radio sam i na slučajevima pogibja i stradanja ljudi svih dobi, uzrasta i pola. Sve je bilo ok dok nisam naišao na nastradalu decu (autobus Niš Ekspresa na mostu u S. Luzani). Još od 98. 11. meseca počeo sam da osećam psihički teret i obratio se lekaru, gde su mi dati lekovi za smirenje i nastavio sam da radim. 2009 mi je postavljena konačna dijagnoza F43.1 hronični. Pijem ujutro 5mg bensedina + zoloft i navečer 5mg bensedina+caliktu. Nije mi bolje, čak šta više, sanjam više nego ranije. Ne ratna dešavanja nego ružne snove koje ne pamtim sem prvih 15 minuta po buđenju.  Alternativno pijem i Flormidal.  Šta da radim, samo mi ne govorite da opet idem u psihijatrijsku ustanovu.
Hvala unapred.

Poštovana dr Krasić,
Da li kombinacija Zolofta i Bromazepama može da reši probleme sa gutanjem hrane i po Vašem mišljenju koje doze Bromazepama bi trebalo da se u tom slučaju uzimaju i koliko dugo, jer se plašim navikavanja?
Pozdrav.

Poštovana dr. Krasić,
Imam već dve godine određene probleme i ne mogu reći da su došli od jednom. Naime pre dve godine dok sam bila u jednom marketu počelo je zujanje u ušima, ubrzan rad srca, mislila sam onesvestiću se. Otišla sam u bolnicu ekg uredan, laboratorija uredna, dali su mi dijazepam i poslali kući. Međutim posle toga mi je i dalje bilo loše, nekakav strah da mi se opet ne desi isto, ali to je bio samo početak. Otišla sam kod ljekara posle jedno mesec dana i ona je posumljala na perikarditis, kada sam uradila ekg jedna dr. je rekla da je ekg odličan, a druga da ima nekih nepravilnosti. Odlazim kod kardiologa koji kaže da to nije to sli mi daje terapiju za svaki slučaj. E od toga dana ja više ne živim, odnosno živim u stalnom strahu šta će mi se desiti, ne izalazim iz kuće, imam neke bolove čas ruka, čas noga najviše bol u grudnom košu, tahikardija, stalno mogu da plačem, osluškujem svoje telo. Idem kod kardiologa čak deset puta mi radi uz i ekg, prošle godine u ovo doba sam radila uz i ekg sin. Ritam. Fr 102 misli psihički, uz osim adhesiones pleurokardialis nema dr. promena, čak mi je rekla da ne posećujem više ljekare. Kod neurologa nalaz uredan, kod endokrinologa t3 blago povišen ali se ljekari opšte prakse i endokrinolog prepucavaju da li treba uvesti terapiju ili ne, ipak sam ispila kutiju ptu i hormoni su se stabilizovali bez dalje upotrebe ljekova. Ja i dalje imam problem, kada treba negde da idem počnem da se preznojavam, srce ubrzano radi, osećam se umorno, ponekad ni novine ne mogu da pročitam, nekad kada izađem sa svojima imam osjećaj da gubim tlo pod nogama, noge mi klecaju kao da se oduzimaju, imam vrtoglavice, ponekad i glavobolje koje brzo prođu, jednostavno strah me paralize, ne moram ništa da radim ali se ja osjećam umorno, brzo se zadišem, čak i kada pričam i jednostavno ne znam šta da radim, ovako više ne mogu, čak sam postala toliko osetljiva da me svaka tužna vest štrecne, i stalno imam osećaj da ću dobiti infarkt. Jedno vreme sam koristila Bromazepan bolje reći zloupotrebljivala jedno 6 meseci ali sam prestala već dva meseca, bilo je teško ali sam uspela, bar ja tako mislim, sada koristim Persen ponekad i čaj od matičnjaka i mogu Vam reći da me čaj malo smiri, posle njega nemam tahikardiju. Tako da Vas molim da mi kažete kako dalje, šta da uradim, da li bi mi predložili neku terapiju? Kad krenem u bolnicu dobijam napad panike, moja ljekarka kaže ne zna šta će mi jer kad god uradim bilo kakvu analizu sve je u redu.
Unapred zahvalna!