Dr Dragana Krasić

Postovana doktorko krasic, (pitanje #51463) hvala vam na odgovoru i vremenu koje ste izdvojili. Molim vas da mi oprostite ali mislim da je neki nesporazum u pitanju. Jedino pitanje koje sam vam licno predhodno postavila jeste da mi kazete sta znaci dijagnoza f60, a da tom prilikom nisam pominjala nista od svojih problema, pa ni pitala vas kako vi lijecite poremecaj licnosti kako ste rekli da je f60. Pratim prilicno cesto odgovore koje dajete na ovom sajtu, i zaista nisam primijetila neko slicno iskustvo. Tako da vam se jos jednom izvinjavam na oduzetom vremenu. Mada mi ni sad nije jasno sta se htjeli da mi kazete ovim odgovorom, posto peremecaja licnosti ima razlicitih ako sam svatila dobro, a moguce i da ocekujem od vas vise nego sto mi zelite pruziti, pa vam se i takodje izvinjavam i zbog uznemijavanja. S postovanjem,

Sada imam 32god. I ovo mi se desava od pre 5-6 godina. Prvi napad mi se dogodio na poslu, simptomi s bili gusenje, nesvestica i strah od smrti, posle toga su nastale aritmije i tahikardije koje su u zadnje vreme smanjene. Lekove koje trenutno pijem su propranolol 1/4 dnevno i povremeno ksalol od 0. 5mg. Problemi koje duze vreme osecam su nervoza strah od necheg novog, znojenje, hladnoca, gubitk telesne tezine, bolovi u zelucu, stomaku, ukocenost misica vrata, povecan apetit, jutarnje muchnine, problemi sa retkom stolicom ali ne stalno, lupanje srca i znojenje, umor i gubitak volje za normalnim funkcionisanjem. Unapred zahvalan.

Postovana bojana, pisem vam zbog mog jako dobrog prijatelja jer mislim da mu treba pomoc. Ima 30 godina, jako je inteligentan, bavi se humanitarnim radom mimo posla i odgovoran je. Medjutim. . . Roditelji su mu razvedeni. Otac je umro kad je bio mali a majka se udala za drugog coveka i ostavila ga kod njene majke da ga cuva. Vidja majku jednom mesecno (ne zive u istom gradu) i nekako je previse vezan za nju. Mene brine sledece. . . Jako je emotivno nezreo, ako dobije negativnu kritiku, "baca" se kao dete i odmah bezi u drugu prostoriju i ide da pusi. I uvek tako. . . Ako mu nesto nije po volji. Drugo, druzimo se par godina a do sada nemamo nijednu normalnu slike. On nikada ne stoji mirno za slikanje. Mozda ce vam ovo delovati kao glupa i nevazna stavka ali radi se o tome da se uvek slika "cudno" (kako cekicem udara sebe u glavu, kako lezi na podu sa iskrivljenim ustima i iskosenim ocima. . .) . Nema nijednu ok sliku. Na svim slikama deluje kao da je retardiran. Molim vas, recite mi sta je moguci problem u vezi sa njim. Nema nikakvih sansi za odlaskom kod lekara jer on ovo ne smatra problemom. Ono sto mene najvise brine jesu slike (dozvolicete da izmesem svoje laicko misljenje. . . Koje deluje sirofreno. . .) . Hvala unapred. Pozdrav

Pitanje iz oblasti psihijatrije. Postovani, imam 21 godinu, pre tri meseca sam imala anksioznost, uz osecaj derealizacije i depersonalizacije. Uz savete psihologa, i bez upotrebe lekova uspela sam to da prevazidjem, anksioznost i derealizacija su se povukli, ali i dalje imam osecaj kao da posmatram sebe, sa kojim uspevam da se nosim, ali mi je jako tesko da se skocentrisem prilikom ucenja. Zanima me koliko je vremena potrebno da osecaj depersonalizacije prodje, i da li je neophodno da pijem lekove kako bi se osecaj skroz povukao? Unapred zahvalna. . .

Pre par godina uticajem spoljnih problema usled pada imuniteta mog organizma dobilai sam koksaki virus koj je otisao malo na srcu. Imam sada prolapsus v. Mitralis. Posle sve te tegobe sto su usledile javilo mi se depresivno stane, anikcioznost, panicne situacije. Neurolog zavisno od situaciji prepisivao mi od ksalola, xanaks, zoloft sam pila 6meseci te panicne tegobe skoro da su se bile izgubile. Sad u zadnje vreme se ponovo javljaju uticajem spolnjh problema koje i dalje traju, ne resavaju se, a ne zavise od mene a direkno uticu na mene moju decu koju trudim se u svako smislu da ih zastitim. Ne mojom voljom obzirom da sam jako osetljiva to i dalje utice na mene. Pitanje je kako se izboriti i pobediti moje zdravstvene probleme? Koje je najefikasnije sredstvo? Tojest lek koj bi vremenom uklonijo te moje tegobe? Inace samim tim sto imam i prolapsus v. Mitralis pa te tegobe mi se cine ponekad teze. Sta sve da uklucim u izlecenju mog problema, uklucujuci mozda i psiho terapija, joga vezbe i slicno. Hvala lepo unapred

Sta preporucujete kod lecenja opsesivno-kompulsivnog poremecaja? Zelela bih da napomenem, da sam vec pila lekove, protiv toga poremecaja!? Nazalost, opet mi se vratio? Kako da ga zauvek, izlecim!? Kazite, mi, iskreno, da li se on ikada moze izleciti!? S postovanjem, maja steli

Imam pitanje u vezi mog svakodnevnog straha pred spavanje, naime cim legnem dolaze mi na pamet mracne misli kao npr. Da ce neka nadprirodna sila da me spopadne i onda se smirim kad shvatim da su to gluposti ali onda mi padne na pamet da ce neko da mi obije kucu i masakrira sve sto zive u kuci. Nemam alarm u kuci posto razmisljam ako neko hoce da mi obije kucu uci ce u nju sa ili bez alarma, ne gledam horore pred spavanje pa da o tome razmisljam podsvesno. Nemam nikakvih posebnih problema inace, sve je u redu sem eto momenat kad legnem istraumiram se pa jedva zaspem i to sva ukocena. Molim vas da mi pomognete ako je to moguce. Unapred vam se zahvaljujem.

Postovana dr krasic, obracam vam se sa zeljom da mi bar ukazete na put kojim treba da rjesavam problem, ukoliko ne budete mogli vi da mi izadjete u susret. Kao mlada osoba naucena sam da temeljno i odgovorno radim na svojim obavezama, probleme rjesavam na vrijeme, neostavljajuci ih za sjutra ili nekog drugog. Ta osobina mi je cesto pomagala u zivotu i mislim da joj dugujem mnoge svoje uspjehe, kao i izrazenoj upornosti, ne bjezanju od teskog rada. Mislim da se za mene moze reci i da naginjem perfecionizmu. Tokom skolovanja nisam mnogo vodila racuna da li cu dobiti visoku ocjenu, al sam i te kako vodila racuna da savladam materiju, najbolje u grupi. Zadovoljiti sopstvene kriterijume za mene je pocesto teze nego zadovoljiti tudje. Uspjela sam da naucim da i posao koji sam uradila manje temeljno prihvatim i ne vracam se da ga popravljam, kad god je to moguce, kao i da se ne jedem sto u nekim situacijama moram da popravljam stvar, jer to prvi put nisam dovoljno dobro odradila. Samokriticnost mi je jos jedan dar s neba, koji valjda ide uz perfekcionizam. Takodje sklona sam i samopodcjenjivanju. Pocesto se ponasam po principu: moze to i bolje. Medjutim, ono sto mi nesto vise smeta jest osjecaj da sam u nekoj situaciji ili komunikaciji jos nesto trebala da odradim ili kazem a da ne znam sta bi to moglo da bude, a da bas ta sitnica jest presudna za povoljan ishod, te da zbog tog propusta nisam zadovoljila ni sebe ni druge. Pa me uz to uhvati i zebnja da cu snositi katastrofalne posljedice zbog propusta. Kriminalom se ne bavim da bi morala da strahujem. Inzinjer sam elektrotehnike koji radi kao programer i izgleda povremeno od muve pravi slona. Emotivna, nesebicna, pozrtvovana, postena, kako kazu. Na poslednjoj godini studija imala sam jake treme, od kojih sam imala problema sa sistemom za varenje, te pocesto fizicki bila onemogucena da izadjem na ispit koji sam spremila, te tako odlozila zavrsetak studija. Nisam sklona sujevjerju ni obredima, vec se oslanjam na svoje snage i kapacitete. Psihijatri su mi pomogli da zavrsim studije, samo su teznju stavljali na ucinak medikamenata. Cak me nisu ni pitali za iskustva iz 1992 -1998. Koja su prilicno uticala na moju porodicu pa i mene, i ako sam se zalila na osjecaj ugrozenosti. Takodje me nisu pitali ni za ocevu smrt, koju sam prilicno tesko podnijela. Nemam ona teska iskustva da sam gledala ubistva i stradanja tokom ratnih zbivanja, al sam upila atmosferu straha koja vlada iza prvih borbenih linija. Gubitak oca krajem 1993 bio je kao da mi je izmaknuto tlo pod nogama. Bio mi je najbolji drug i duhovni vodja, ne samo otac. Mnogo sam radila na sebi, kako bi sebi pomogla, jer mislim da nije najbolje rjesenje oslanjat se samo na lijekove, koji istini za volju samo su mi pomagali da utrnem, te takva odradim sto se trazi. Davali su mi seroxat 10 mg, ujutru i moditen 1mg dnevno, bromazepan 1, 5mg po potrebi. Od 2002 se obracam za pomoc, nekoliko puta sam uspijevala da bez lijekova budem i po 5 mjeseci. Vec nekoliko mjeseci ne pijem lijekove, dobro se osjecam, bolje no ikad u poslednjih 10 a mozda i 20 godina, samo jos taj opisani osjecaj me malo muci, mozda najvise to sto ne znam kako da taj problem rijesim. Mene najvise opterecuje neznanje. Cim ukapiram kako bi se nesto moglo rijesiti, ili bar put kojim treba poci, tegobe se svode na ovo: da to samo treba izdrzati, pa i ako je tesko, rijesit ce se. Kao i pitanje sta mi se desilo? Da l ovaj moj poremecaj ide pod generalizovani anksiozni ili post traumatski? Ili je nesto drugo, meni manje poznato? Kako postici da se kroz zivot ide bez lijekova ako je moguce? Unaprijed hvala. Srdacan pozdrav

Postovana dr krasic, da li se tablete zaxana i anafranila u kombinaciji, mogu piti za vrijeme trudnoce? Kakve su poslijedice za majku i bebu i koji od ovih ljekova izaziva zavisnost? Unaprijed se zahvaljujem na odgovoru.

Osecam se tuzno, bezvoljno, uplaseno, trazim da non stop neko bude kraj mene jer se nesvesno uznemirim i sebe opteretim time jer to nisam ja. . . Jednostavno se plasim toga da se ne pretvori u nesto vece. Trazim pomoc