Dr Dragana Krasić

Pre 4 godine mi je dijagnostikovan generalizovani anksiozni poremecaj. Od tada pijem rivotril. Dva meseca sam koristio i flunirin u kombinaciji sa rivotrilom. U poslednjih godinu dana pijem samo cetrvtinu leka pred spavanje. Trenutni psiholog mi savetuje da prestanem sa uzimanjem rivotrila. Zanima me koje komplikacije moze da izazove prestanak uzimanja leka i kako to uraditi. Mislim da lek vise nema ni efekta, da je u pitanju placebo efekat.

Imam 32 godine desava mi se da me zaboli ruka u rame pa nekad neko stezanje u vilici odnosno bradi i odma se uplasim da je nesto uvezi srca. Bila sam kod psihijatra i dao mi je da pijem xsanax pijem ga vec godinu dana ali jos uvek mi se to desava pnekd ali se uvek uplasim da je nesto strasno dali sve ovo sto mi se desava moze biti strasno i dali je istina da xanax nisti pamcenje pijem ga jednom dnevno od 0, 25.

Zdravo, zovem se mima i citala sam vase odovore na sajtu pa zelim da vam se obratim. Imam 32 godine i prije 9 mjeeci sam pocela terapiju seroxat 20mg dva puta dnevno ujutro i popodne. Imala sam strahove od voznje auta. Guzve zatvorenog prostora. U velikoj mjeri je to prestalo ali jos imam ostatak strahova od recimo voznje liftom, zagusljivog prostora, primanja injekcija vadjenja krvi. Zeljela bi da ostanem u drugom stanju pa trenutno imam strah i od toga kako cu ja da se izborim sa tim da sve bude uredu. Moj doktor mi kaze da slobodno mogu ali opet postoje u pozadini neki strah da ja to ne mogu, zelim vas savjet. Unaprijed zahvalna

Pitanje za psihijatra! Prije 3godine dijagnostikovan mi je anxiosni poremećaj sa paničnim atakama, duže vrijeme, skoro20 godina, počeo sam dobijati napade thikardije sa ventrikul ekstrasistolama, praćeni pojačanom i čujom peristaltikom, čudnim osjećajem straha i bezvoljnosti, nekad i bliske smrti. U npočetku sam se obardio kod kardiloga koji je isključio organsko oboljenje i nreako mi je da je sve to posljedica stresa, odnosno da se posavjetujem s psihijatrom. Psihijatar mi je uključio zoloft 50 mg dnevno uz postepeno povećanje i sad uzimam 100 mg. Postepeno mi se psihičkostanje popravilo, netao je osjećaj bezrazložnog straha, ves se rijetko jave, visceralna hipersenzibilnost se smirila. Sad sa dobro osjećam. Pokusao sam nakon jedne goine uzimanja postepeno smanjiti dozu na 5o mg ali se ranija simptomatologija počela vraćati, tako da sam ponovo na 100 mg sertalina/zoloft/moje pitanje je: koliko dugo mogu uzimati zoloft, ? Da li potrebno preći na drugilijek! S poštovanjem!

Da li mozete da mi preporucite dobrog i iskusnog porodiscnog psihoterapeta u beogradu

Poštovani imam 34 godine i sestru od 33 godine koja se već 10 godina leči, prvo od depresije i aksioznosti, a sad je poslednja dijagnoza shizoafektivni poremećaj. Čitava porodica se jako trudi da joj pomogne, posebno roditelji (imam još mlađeg brata) . Nalazimo joj razne poslove, poznanike, dajemo joj novca, razgovaramo o svim njenim problemima, ali poboljšanja nema. Njena bolest čak napreduje, pa je tako u poslednje 3 godine 3 puta hospitalizovana. Pije dosta lekova, ali koristi i alkohol, cigare i kafu u velikim količinama. U poslednjih pola godine roditelji su nekako digli ruke od nje i kažu da joj nikada neće biti bolje. Meni to teško pad i hoću nekako da je izvučem iz loše situacije i pomognem. Živim sa dečkom u drugom gradu i pozvala sam je jednom da dođe kod mene da živi, ali je samo plakala 5 dana i tražila je da ide kući, a kada je kući žali se da joj je loše. Da li treba obustati i prepustiti sve psihijatru i lekovima

Postovana doktorko krasic. Jutros kad sam se probudio i cim sam otvorio oci osetio sam da mi je lose, ustao sam i osetio preveliko lupanje srca koje je bilo neverovatno. Prethodnih dana osecao sam anksioznost sa malo vecom depresivnoscu. Slicno sam se tako osecao kada sam to osetio pre 2god. I otisao sam kod psihijatra koji mi je prepisao cipralex svako jutro 10 mg f 41. 0. Koji sam pio 2 godine. Kada sam vas upitao da li bi trebalo da prekinem pre 3. Meseca vi ste mi rekli da bi trebalo jer je lek uradio svoje. Sto sam i uradio. Pa bi vas zapitao, posto nisam u mogucnosti da odem kod psihijatra posto sam u inostranstvu a rado bih otisao sta da radim?

Ja neznam da li sam na pravom mestu ali molim vas da mi pomognete. Imam 31 godinu i do pre cetiri godine nisam imala nikakvih zdravstvenih problema, tada sam se porodila i doslo je do poremecaja stitne zlezde. To je donelo velike promene u moj zivot pila sam lekove godinu ipo dana i hormoni su mi uredu, medjutim u moj organizam uvukao se strah ali nekako cudno. Da idem na posao nemam problema sve obavljam po kuci ali kad treba da izadjem u grad u zezanje sa prijateljima ili kad treba da odem kod rodjaka ili prijatelja mene uhvati neka panika nervoza ni sama ne znam zasto cak sam svesna da ne koristim kvalitetno ovaj zivot volela bi to da promenim ali ne znam kako. Molim vas da me posavetujete. Hvala!

Postovana, imam 37 godina, udata sam, imam cerku staru 3 godine. Nezaposlena sam, brinem se o detetu i odrzavam domacinstvo, osim toga nikako ne doprinosim, osecam se beskorisno, kao tipicni parazit. . . Trenutno osecam potpuni nedostatak samopouzdanja i samopostovanja, ali i inace nikada nisam spadala u red samopouzdanih, cvrstih osoba. Poticem iz alkoholicarske porodice, u mladosti sam bila iskompleksirana takvim porodicnim prilikama (a i svojim izgledom) , izbegavala sam druzenje, bila veoma povucena, glumila "intelektualca-individualca". Zavrsila sam zbog toga bez ijednog prijatelja, sve do ovog doba. U medjuvremenu sam se vise puta i selila. . . Neopisivo sam usamljena i veoma patim zbog toga. Osim supruga, deteta i majke - potpuno sam sama. Ne umem da odrzavam prijateljstva, toliko sam "mrtva", nezanimljiva i bez inicijative da nikome ne prijam. Imala sam dobre rezultate u skoli, sve do pred kraj fakulteta kada sam, na pola koraka do diplomskog (jedan ispit) , odustala. Sve sto sam probala - upropastila sam, ili sam probala prekasno. Sada me progoni osecanje krivice sto sam ovakva - bez volje za zivotom, bez ijednog uspeha, ophrvana osecanjem beznadeznosti i bezperspektivnosti, bezvredna, bez ijednog cilja u zivotu - rodila dete. Plasim se da cu joj ovakva upropastiti zivot, a volim je vise nego ista i jedino bih patila ako njoj uskratim mogucnost za optimalan razvoj. Ja se inace veoma pozrtvovano bavim svojim detetom, ona je vrlo napredna i bistra devojcica, i zato me toliko muci i sama pomisao da ce morati da zivi kraj ovakve majke, da bih ja, na bilo koji nacin, mogla da joj samim svojim prisustvom naskodim, kao los model. Osim osecanja vezanih za dete, ovo je moje raspolozenje i moj "status" vec celu deceniju. Nigde se nisam mrdnula. Sakrila sam se u kucu, ne zovem nikoga (a i koga bih?) da ne dosadjujem i ne opterecujem, u svakoj prilici se osecam neadekvatno - nedovoljno dobro, pametno, vredno - zato izbegavam da se vidjam sa ljudima. . . Samoizolujem se. Isla sam sedam meseci na psihoterapiju pre nego sto sam ostala u drugom stanju, nisam osetila nikakav pomak. Moja terapeutkinja (transakcionista) se precutno slozila da patim od depresije kojoj je u osnovi izbegavajuci poremecaj licnosti. Ja sada vise nemam para za psihoterapiju. Ima li smisla obracati se psihijatru, kada su koreni problema tako daleko, kada je toliko zivota propusteno i procerdano, a ja nemam izgradjene vestine potrebne za prave promene? Moze li se to uopste leciti lekovima? Ja zaista ne znam, moze li se kod psihijatra u domu zdravlja uz medikamente dobiti i neki vid psihoterapije? Ili da i dalje trpim, pa dokle izdrzim. . .

Moja cerka je cetrnaestogodisnjakinja i od juna meseca 2009 imamo problem sa anoreksijom. Prosli smo savete gastroenterologa, psihologa, nutricioniste,. . U decembru sam imala osecaj da smo konacno prevazisle taj problem i gotovo da sam odahnula, medjutim desetak dana unazad pocela sam da primecujem promene u njenoj ishrani ali sto je mnogo gore, u njenom ponasanju. Prema meni je gruba, vredja me, odgovara mi na grub i nepristojan nacin. . . Pokusala sam lepo i polakoda pricam, pokusala sam da kaznjavam i vicem, ali nista ne pomaze. Izgleda mi kao da uziva dok me vredja. Da li je to sastavni deo anoreksije ili je neka psihicka bolest u pitanju ili je to normalno ponasanje u pubertetu. Izmedju nas je stalna napetost i ponekad mislim da bi joj bilo bolje bez mene. U glavi mi je totalni haos jer neznam kako da se postavim prema rodjenom detetu. Sta da radim?