Već dva mjeseca imam teške strahove, strepnju, loše spavam, budim se ranije od uobičajenog, stalan osjećaj krivice i kajanja. Ne znam kako da se izborim sa tim. Napravila sam grešku prije više od tri mjeseca i od tada ne znam kako da se borim sa svim tim. 

Imam problem. Stalno imam utisak da su mi dlake od kose u ustima. Ne mogu da jedem normalno, da pijem vodu. . . Stalno pomislim da sam progutala dlaku pa povracam na silu. Sakupljam pljuvacku u ustima i onda stalno moram da pljujem. Sta da radim, pomozite mi?

Dobar dan. Htela sam da vam postavim nekoliko pitanja u vezi moje svekrve. Moja cerka se skoro svaki put vrati kuci sa snimcima njene bake koje kada vidim prosto ne mogu da verujem. Ona kuka, cupa kosu sa glave, udara nogama u pod. . . Neko bi pomislio da se ko zna sta desilo. Moja cerka je jednom uzela daljinski upravljac od tva i promenila kanal. Baba je skocila, pocela da je juri po kuci i radi sve ono sto sam malopre pomenula. Komsije su htele da zovu policiju, misleci da je neko maltretira. Opsednuta je televizorom, tabletom, telefonom itd. Ako vam nesto znaci, da pomenem da se jako plasi svih zivotinja i dobija napad kada joj pridju. Reci te mi nesto u vezi sa tim, i sta mi preporucujete. Hvala u napred.

Primetio sam da imam strah prilikom pričanja u javnosti, ne smem zbog toga da izlazim na ispit, radije vraćam pitanje nego da odgovaram. Da li je meni potrebna stručna pomoć?

Pozdrav. Da predjem odmah na stvar… verujte da mi je dosta vise “mucenja” (traje ovo vec 10-tak god) i resih da se javim bar putem e maila. Naime ukratko, posle besparice, turbulencija sa poslom, male pause, promene posla a i ranije imao sam "psihickih problema”, poremecaja. Ne smatram se ni glupim ni ludim al ukratko osecam bezrazlozne strahove, anksioznost, bezvoljnost kad ustanem, nekad panicne napade (ako se to tako zove) i sto mi je najgore kad dodjem na posao, gde sam relativno novi imam veliko preznojavanje po glavi-chelu i vratu-napetost koje kasnije prestane. Manjak samopouzdanja-a nema razloga. Vrlo bitno da naglasim da izbegavam guzve, utakmice, kafiche u kojima je guzva, megamarkete (samo mi se slosi i gledam da izadjem napolje) . Mislio sam jedno vreme da je prokrvljenost u vratnom delu al sumnjam. Vadio sam krv i sve je ok. Mislim da je u glavi. Napomenuo bih da retko kad uzmem neki alcohol, a to je samo pivo i nista vise. Al npr kad popijem 2, 3 (max) piva imam osecaj da sam kao onaj stari, i onda imam osecaj da mogu i u markete, guzve, autobuse… itd. Mozda bas nije prikladno poredjenje al i to cu napisati. Evo jos jedan malo “glup” primer: ujutru na poslu kad pijemo kafu, svi se skupe a meni odgovara da se guzva rascisti i onda sa jednom eventualno dve osobe popijem kafu. Cim slucajno jos par njih udje i sedne, meni polako postaje nelagodno, neka neopisiva tenzija i lagano gledam da se pokupim i odem. Dalje, sad leto, vrucina +34c nema sanse da bih usao u autobus, ili autobusom isao na more. Nekad bi mi to bilo smesno al sad boga mi nije. Zanima me kolika je cena pregleda (verujte da dok ovo kuckam razmisljam dal imate klima uredjaj-jer cu se preznojiti: ) ) ) tj. Davanje adekvatnog leka jer sam pre par godina pijo cipralex i rivotril. Mislim da mi je bilo bolje. Inace sam jako emotivan, skroman, sto u ovo danasnje vreme i nije za neku pohvalu. Rivotril i sad pijem jedan ujutru dnevno tj 2mg bez ikakvih antidepresiva, al bojim se da mi je organizam vec postao imun na njega. A zbog posla se bojim sad ista da menjam. Cekacu godisnji u avgustu. Jednostavno voleo bih da budem onaj stari petar bez strahova i ostalih neugodnosti, a ne da mi se zivot svodi na posao-kucha. Jedem i odmaram. Inace sam 1972 god (42 god) . Molim vas da mi odgovorite ukratko sta vi mislite o svemu i kolika je cena pregleda tj. Terapije. Unapred hvala, petar.

Moj suprug već 7 mjeseci liječi se od depresivno-anksioznog poremećaja. Odmah u prvi mjesec dana liječenja on je osjetio ogromno poboljšanje i svakim danom bio je sve bolje i bolje. Sve vrijeme je radio, nije se povlačio u sebe, samo ponekad ga hvatao umor, pospanost i bezvoljnost. Još uvije pije Ad Calixtu. Doktor je rekao da će ga od idućeg mjeseca postepeno skidati sa lijeka. Međutim, u posljednje vrijeme on je previše razdražljiv, čak agresivan. Da li je to vezano za njegovu dijagnozu ili je u pitanju neki drugi poremećaj?

Postovani, moram vas pitati, rec je o mom ocu. Ima sesdeset godina i zapao je u depresiju usled gubitka posla. Odbijao je hranu i da izlazi iz sobe cak. Nekako je ipak prstao da ode kod doktora psihijatra i prepisao mu je "tritiko" da pije dva puta dnevno od 150ml, i "lorazepan"tri puta dnevno. Najveci deo vremena provodi spavajuci gotovo non stop osim kad jede i uzima lekove, poceli su da mu slabe misisci i da se sporije krece zbog tolikog spavanja, da li mislite da je to malo prejaka terapija i sta da radim?

Postovani, majka sam deteta sa razvojnom dijagnozom. Iako sam uspevala da se nosim sa tim problemom vec neki niz godina (nekad bolje, nekad gore) , u smislu borbe, inicijative i opsteg situacije, poslednjih 3 meseca mi je postalo izrazito tesko da se nosim sa tim problemom, u smislu neizvesnosti i potpunog mraka sta buducnost nosi. Na to su se nadovezale i druge stvari - postala sam previse razdrazljiva, nervozna, placljiva i generalno sam, prosto i jednostavno receno konstantno tuzna. Jos uvek uspevam da se nosim sa svakodnevnicom, ali je ocigledno je da je dan kad ce i to puci na pragu. Najgore mi je kad mi kazu - trgni se! - kao da biram da budem ocajna. Na poslu jos uvek funkcionisem koliko toliko dobro, ali mislim da je to zato sto je posao jedna sredina gde zapravo imam kontrolu. Brak mi je u potpunom raspadu, ali to nije posledica nase deljene tuge ili bezanja mog supruga od istine (naprotiv, od svih stvari koje mogu da kazem je da je stvarno dobar otac) , nego proste zivotne nekompatibilnosti. Problem koji imamo sa detetom nas vise veze, nego sto nas odvaja, a realno bi trebalo da ne budemo zajedno. Da nemamo problem sa detetom, ne verujem da bismo bili zajedno. Ne osecam vise nikakvo zadovoljstvo ni u cemu. Odavno sam prestala da se druzim. Mene interesuje kako i gde da trazim pomoc? Da li je to razgovor sa terapeutom ili psihijatrom ili psihologom? Ako nije razgovor, vec neka terapija, da li ce ta terapija imati efekta, ako vec shvatamo da je uzrok mog stanja realan strah, a ne izmisljen problem? Koliko treba da cekam? Da li postoje mehanizmi koje sama mogu da primenim? Hvala puno.